Григорије С. Дебољски: Древност и значај поста
Пост је настао из страхопоштовања према Богу у првој и старозаветној Цркви Божијој. Гледамо ли на пост у ширем смислу, можемо казати да он постоји још од самог стварања човека. Наиме, Створитељ је првобитно благословио употребу растиња и плодова са дрвећа човеку за храну (Пост 1:29). После потопа, благосиљајући почетак новог света и дајући обећање човеку да више неће уништавати жива бића због злодела људских, Бог је човеку за храну благословио све што се миче и живи (Пост 8:21; 9:3). У Мојсијеве, пак, дане јасније се указује на пост пошто је сам Мојсије, разговарајући на Синају са Богом “остао онде код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хлеба не једући ни воде пијући” (Изл 34:28).
У старозаветној Цркви, пост је једнако упражњаван како у време Мојсија, тако и у времену Судија (Суд 20:26), у времену Царева (I Цар 7:6), а такође и у времену после вавилонског робства (I Јездра 8:21).
Пост је у Старом завету био ванредан или особит, свенародни и појединачни. Сходно непосредној заповести и вољи Божијој, Мојсијев и Илијин четрдесетодневни пост, слободно можемо назвати ванредним или особитим.
Свенародни је био онај пост који је сав Божији народ упражњавао једном годишње након добијања закона, а у дане које је одредио Бог и Црква (Зах 8:19) и у које дане су и до тада Јудеји постили: нпр. на празник очишћења или умилостивљења десетог дана, седмог месеца Тисре, што одговара нашем септембру тј. у оно време године у које су зрели плодови више мамили народ да се њима наслуђују, него ли да посте. Сам Бог је дан тога поста назвао нарочитим, светим, заповедивши да се он чува “законски вечно, с колена на колено” (в. Изл 30:1; Број 29:7).
“И ово нека вам буде вечна уредба: десети дан седмога месеца мучите душе своје и не радите никаквога посла – говори Господ – јер у тај дан бива очишћење за вас; бићете очишћени од свих грехова својих пред Господом” (Лев 16:29-30). Тај пост је трајао даноноћно: од вечери деветога дана до вечери десетога дана и сав народ је био обавезан да се уздржава од сваке хране. Осим тога, Јевреји су свенародни пост имали и десетога дана, десетога месеца (децембар), у спомен на опсаду Јерусалима извршену од стране Навукодоносора, за време Седекије (Јер 39:1; 52:4; IV Цар 25:1); деветога дана, четвртога месеца Тамуза (јун), у спомен на поробљавање Јерусалима и престанак свештених жртвоприношења (Јер 39:2; 52:6-7); деветога дана, петога месеца Ава (јул), због успомене на разарање и спаљивање храма које је извршио Навузардан, и због успомене на коначно разорење Јерусалима (Јер 50 и 51); трећега дана, седмога месеца, због убиства Гедалије или Готолије (IV Цар 25:25; Јер 41); тринаестога дана, дванаестога месеца, у спомен на Јестирин пост (Јестира 9:30); итд.
Појединачни пост у Старом завету на себе су налагали повремено, услед насталих невоља или по личном нахођењу, страхопоштовању и добровољној усрдности према Богу, поједини побожни људи или, пак, целе заједнице. Тако у времену злосрећног ратовања Израиљаца са Венијаминовим коленом, Израиљци су у Ветиљу постили цео дан (Суд 20:26). По повратку Ковчега завета из робства, сви Израиљци по Самуиловом наређењу постили су цео онај дан (I Цар 7:6). После сахране Јонатана и Саула који падоше у кобној битци са иноплеменицима на Гелвујској гори, Израиљци су постили седам дана (I Цар 31:13). Цар Давид је због убиства Авенира постио цео дан (П Цар 43:35; Пс 34:13; 8:2; Лк 2:37); итд.
Пост не упражњаваху само чланови старозаветне Цркве него и други народи, као напр. Ниневљани, по савету пророка Јоне (Јона 3).
Слично старозаветној Божијој Цркви, и Црква хришћанска је од свога почетка осветила пост, који је учењем и примером самог Началника вере -Исуса Христа, његових светих ученика и апостола заједно са осталим средствима спасења постављен у темељ здања Цркве Божије. Исус Христос је и сам постио четрдесет дана, а у време своје спасоносне проповеди Евангелија заповедио је: ” А када постите, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. А ти кад постиш, намажи главу своју и лице своје умиј” (Мт 6:16-17); “Него ће доћи дани када ће отет бити од њих женик и онда ће постити” (Мт 9:15); “А овај род се изгони само молитвом и постом” (Мт 17:21). Сходно примеру и делу Исуса Христа, његови Апостоли и ученици су и сами постили (ср. Дела 13:2; 14:23; П Кор 6:5; 11:27), а заповедали су и вернима да и они посте (I Кор 7:5), што је Православна Црква очувала до данас.
Исус Христос и Апостоли, дали су собом Цркви хришћанској образац и смисао, заповест и циљ поста, као и време у које треба постити.
