Први помен и рана историја
Усмена традиција каже да је Свети владика Максим ударио темељ и манастиру Новом Хопову, између 1496. и 1502. године. Наиме, постоји тумачење житија Свете Мајке Ангелине, иначе писаног у 18. веку, по ком прву задужбину њеног сина није представљало Старо Хопово, како је разумео Душан К. Петровић, већ је то био храм који се налазио на месту данашњег манастира, посвећеног Светом оцу Николају. У складу са новијим промишљањима историје фрушкогорског монаштва, преписивање „Хоповског минеја“ из 1541, заједно са ораховим кивотом у коме су, 1555. године, лежале нетрулежне мошти Светог Теодора Тирона, смешта се у будуће Ново Хопово. С друге стране, М. Косовац истиче натпис на једном камену, пронађеном „при зидању нове цркве“, који као њене осниваче, 1490. године, именује „братство“ и „добре хришћане“. Ова светиња поменута је у најстаријем турском попису из 1546. године, док се, три деценије касније, наилази на податке о прилогу грађана Лацка, Марка, Јовише и Јована Божанића из Горњег Ковина, са острва Чепел, којим је подигнут данашњи храм, посвећен Светом Николају Мирликијском. Тесани камен на ком су урезана њихова имена, постављен је изнад западних црквених врата.
Храм и конаци
Очигледно је да се ово здање, триконхалне основе и са дванаестостраним кубетом, на квадратном тамбуру, украшеном слободностојећим колонетама и слепим аркадама, по стилским одликама своје архитектуре, наслања на традиције моравске школе. Олтарска апсида је, гледано са спољашње стране, петострана, а придодате су јој још апсиде ђаконика и проскомидије, док је пространа припрата, засведена полуобличастим сводом, правоугаоног облика. Упечатљиве архитектонске замисли о храму Светог Николе, као и његова велелепност, касније ће утицати и на градитеље црквених здања у Нерадину, Иригу, Привиној Глави и Малој Ремети.
О трошку јеромонаха Митрофана, олтар и наос новохоповског храма највероватније су живописали светогорски уметници, 1608. године. Они су извели очекивани ерминијски след, сачињен од зона са неизоставним празничним циклусом, приказима Христових дела и страдања, као и тренуцима из живота Пресвете Богородице, Светог Јована Крститеља, Светог великомученика Игњатија, пророка Данила и Светог великомученика Димитрија. Купола је испуњена величанственом фреском Христа Пантократора, окруженог анђелима, на тамбуру су изведени пророци, а на пандантифима Јеванђелисти. На зидовима цркве Светог Николе, непознати фрескописци верно су пресликали неколико атоских композиција, попут „Покоља витлејемске деце“, чији се узор може видети у католикону манастира Лавре. Припрата Новог Хопова осликана је 1654. године, захваљујући прилозима овдашње обитељи и Београђанке Круније Хаџи Јањинице. Њен се живопис састоји од шест зона са ликовима архангела, Светих ратника, српских владара, Светих архијереја, пустињака и испосника, затим од сцена из Новог завета и приказа Богородичиног акатиста и апостолских страдања.
Конаци су обновљени и чак дограђени, између 1726. и 1758. године, углавном захваљујући материјалној подршци епископа пакрачког Никифора (Стефановића), али и прилозима чланова братства. „Да братија“ може „удобно долазити и у цркву и у трпезарију“, направљен је двоспратни ходник, који повезује јужну и северну страну комплекса. Темељна рестаурација, након које је црква у већој мери попримила нови изглед, изведена је око 1750. године. Нажалост, приликом ширења пролаза, који из наоса води у припрату, нанета су оштећења читавим површинама фресака. Уз храм, ктиторством епископа пакрачког Софронија (Јовановића), између 1750. и 1760. године, мајстори Венцл Новак и Фацел Николаус призидали су барокни звоник, са капелом посвећеном Светом великомученику Стефану, коју је осветио митрополит Павле (Ненадовић).
Раскошни, позлаћени иконостас, који су изрезали Паул и Антон Резнер, 1776. године, осликао је Теодор Димитријевић Крачун. Како је почетком 18. века у Новом Хопову постојала сликарска школа, коју су водили зографи Арсеније и Нил, неки стручњаци сматрају да је претходни иконостас храма Светог Николе такође њихов рад. Христофор Жефаровић је, 1751, урадио гравиру „Распеће и страдање Христово“, на којој је дат тадашњи изглед манастира, а претпоставља се да је бакрорез са приказом ове богомоље, приликом свечаног дочека митрополита Павла, 1756. године, израдио бечки гравер Јакоб Шмуцер.
Доситејева чесма
Током 16. века, Ново Хопово убраја се међу најважнија духовна и просветна седишта српске Цркве, због чега су неки историчари читаву дијецезу називали „Хоповском“. Као друга митрополитска резиденција, кориштена је цела два столећа – у 16. и 17. веку. „Протестантски предиктор“ и изасланик хабзбуршког цара Максимилијана II, приликом свог путовања у Цариград, од 1573. до 1578. године, забележио је како су будући београдски свештеници овде стицали своја знања. У Новом Хопову је монах Јефрем из Свете Горе 1618. године преписивао каноне, а 1630. године златар Нешко Пролимлековић оковао је једно „Јеванђеље“. На захтев даскала Јеврема Шишатовчанина, у овој монашкој заједници написана је служба Светом Стефану Штиљановићу, 1675. године.
Од јула 1757. до 2. новембра 1760. године, члан братства Новог Хопова био је Доситеј (Димитрије) Обрадовић. У богатој манастирској библиотеци стекао је своја прва знања, под надзором игумана Теодора (Милутиновића), а у храму Светог Николе замонашен је и рукоположен у чин јерођакона. Убрзо по смрти игумана Теодора, овај калуђер пустоловног и радозналог духа у Иригу је набавио „црвену доламу и чакшире и хајдучке опанке“ и затим напустио своју духовну заједницу. О његовом боравку у Новом Хопову сведочи и назив извора у северном конаку – „Доситејева чесма“.
Манастирска ризница
Током 19. века, градитељска активност манастирске управе у знатној мери је утихнула, што се никако не може рећи за интелектуално стваралаштво ове обитељи. Игуман Иринеј (Радић), 1847. године пише „Кратку историју о фрушкогорском општежитељном манастиру Хопову“, наводећи да се у овдашњој библиотеци чувају шездесет и четири рукописне књиге. Такође, од 1815. до 1819, а затим и од 1893. до 1899. године, овде је била основана монашка школа. Ново Хопово, под настојатељством архимандрита др Августина (Бошњаковића), у 20. век ушло је са имањем од 1.633 катастарска јутра, библиотеком од 739 наслова (међу којима се налазило и петнаест рукописних „Србуља“ из 15, 16. и 17. века) и импресивном архивом, уредно вођеном од 1699. године. У ризници су били похрањени петохлебница из 1663, престони крст из 1654, сребрна дарохранилица из 1777, сребром окована „Јеванђеља“ из 1609, 1735. и 1753, сребрно кандило, поклон митрополита карловачког Јована (Ђорђевића) из 1771. и сребрно кандило на коме стоји гравура: „Дар барона Андреја од Шјагуња, пострижника хоповског, потом Епископа ердеског, 1854“.
Данас, након свеобухватне обнове, поново је сакупљена славна хоповска библиотека, у којој је похрањено више старих и раритетних књига. У овој одаји чувају се и галерија портрета православних јерарха, „шал“ грофице Јелачић и вредна композиција „Свети Стефан Штиљановић дели жито изгладнелом народу“, коју је 1821. године, за трпезарију манастира Шишатовца, израдио Арса Теодоровић.
Страдања и обнове
У 17. веку, монаси из Новог Хопова скупљали су милостињу по Русији, чак су, 1641, од цара Михаила Романова добили грамату којом им је сваке седме или осме године био допуштен поновни долазак у његове земље. Манастир је претрпео већа оштећења, током хабзбуршко-османских ратова, да би га турска војска спалила, 1688. године, не обазирући се на три заштитна фермана које су предострожни настојатељи испословали на Порти. Тих несрећних година, светиња је неколико пута опустела, јер су је, спасавајући голе животе, али и непроцењиве реликвије, њени житељи напуштали. Само годину дана након поменутог разарања, започет је дуг процес обнове, иако су монаси били принуђени да се поново склоне из манастира за време Сеобе под патријархом Арсенијем III, као и пред пораженом османском војском, 1716. године.
„Склониште за исхрану и васпитање ратне сирочади“ Хопово постаје након 1918, а до 1920. године његова материјална управа поверена је игуману Пантелејмону (Лазићу). Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве из 1920. године, хоповско здање постаје женски манастир и у њему су мир и уточиште пронашле монахиње, пристигле у ове крајеве након руске Октобарске револуције. Истина, „без материјалне управе“, манастир је препуштен игуманији Екатерини (грофици Евгенији Борисовној Јефимовској) и њеном сестринству од седамдесет и осам монахиња из Лесне. У наредним годинама, монашка обитељ углавном је бројала око стотину особа, које су спас потражиле под духовним старатељством протојереја Алексеја (Нељубова), а потом, по његовом упокојењу 1937, јеромонаха Никандара. Од 1930. године па до уништења Новог Хопова, дужности настојатеља обављао је игуман Пајсије (Павловић).
Већ на почетку Другог светског рата ова православна светиња детаљно је опљачкана. За разлику од судбине житеља других манастира, руске монахиње нису протеране, као ни цивили који су становали у згради „Сиротишта“. Међутим, један од наших најважнијих споменика културе спалили су партизани, на Велики четвртак 1943. године. Духовник сабраног сестринства, јеромонах Никандар, на последњим страницама „Октоиха“ тада је записао следеће сведочанство о минулим временима.
„1943. год. 9/12. априла, у 12 часова ноћи на Велики четвртак трећи пут дошли партизани, опљачкали и спалили манастир Хопово. Све сестре су се преселиле у Ириг и сместиле по приватним кућама, дали су нам Успенску цркву где смо одмах почели са богослужењем.
априла ове године Немци, мимо наше жеље превезли нас у Београд, где и подносимо заједничке невоље рата. Чудесно сачувани Божијом милошћу сваки дан служећи сво правило и Свету Литургију. Чује се да је Хопово сасвим разрушено.“
Заиста, после овог страдања, манастир је готово престао да постоји. Миниран је звоник, који је падајући уништио свод припрате и кубе, док је олтарска апсида била пробијена експлозивом. Срушени су спрат западног и јужног крила, источни конак у целости, као и „Сиротиште“. Док су се одигравала ова дијаболична дивљаштва, две монахиње, Теодора и Доротеја, искористиле су општи метеж и кришом ушле у отворени храм, где су затекле обесне ослободиоце како секирама цепају непроцењиви Крачунов иконостас. Умотале су мошти Светог Теодора Тирона у неки чаршав, а потом их однеле у економску зграду, у близини манастирског рибњака, одакле их је касније, у највећој тајности, протојереј Гојко Михајловић воловским колима пренео у иришки храм Светог Теодора Тирона.
Са краћим прекидима, Ново Хопово је обнављано између 1949. и 1960, а од 1950. године било је поверено јазачким монахињама. Дужности настојатеља, до 1968. године, обављао је јеромонах Самуило (Радошевић), а затим управу преузимају игуманија Катарина (Јовановић) и монахиње Марија (Дињашки) и Јелена (Ђаковић), које су овде донеле мошти Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана. О Хопову се, од 1974, старала игуманија Марија (Дињашки). У манастир Гргетег сестре су повучене 1984, а настојатељство је даље поверено архимандриту Илариону (Мишићу). Исте године, враћене су мошти Светог Теодора Тирона у његово вековно почивалиште. Архимандрит Иларион, 2001. године, одлази у Свету Тројицу у Пљевљима, носећи са собом и мошти Светих Врача. До 2002. године, ова светиња је под управом јеромонаха Саве (Јованчевића), када га наслеђује гргетешки сабрат, намесник монах Исаија. Коначно, 2005. године, Ново Хопово је декретом Епископа сремског Господина Василија проглашено мушким манастиром, а за настојатеља је постављен протосинђел Павле (Јовић).
Тако су полако уклањане кобне ратне ране. Кров је покривен бибер-црепом, конаци су подигнути и окречени до 1989, нови звоник је сазидан 2000, а три године касније урађена је дренажа око храма и замењени су сви прозори на стамбеним зградама. Епископ сремски Господин Василије, 1986. године, осветио је капелу Светог архиђакона Стефана, начињену на првом спрату јужне стране конака. Обновљен је и манастирски рибњак, ископан још 1759. године, који се налази на пола километра југоисточно од манастирског комплекса. Припремајући се за торжествено обележавање седамнаест векова од страдања Светог Теодора Тирона и чувања његових моштију (2006), братство је обновило фасаду јужног и источног крила конака, ходнике у приземљу и на спрату, као и велику трпезарију. Направљени су пространи паркинг и асфалтни пут до манастира.
Старо монашко гробље налази се на падини крај манастира, а у порти су сахрањени: руска игуманија Екатерина (Јефимовска), 1925, игуман Иринеј (Радић), 1849, архимандрит Севастијан (Илић), 1863, оберкапетан Адам Монастерлија, 1716. и Риста Савић из Требиња, 1786. године. Нажалост, монаси су често сахрањивани под дрвеним крстовима, који су с временом иструлили.
Већи сабори овде се одржавају 2. марта, на Теодорову суботу, затим на празнике Преноса моштију Светог архиђакона и првомученика Стефана, 2. августа, Светог оца Николаја, 19. децембра и сваке прве суботе Великог поста.
