Беседа патријарха Порфирија на Теодорову суботу, 23. марата 2024. године, у цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру
Са много више бриге о свом духовном животу и са много већим интезитетом подвига, завршивши ову недељу поста, долазимо на свето причешће. Овај пост нас води ка најважнијем догађају или, можда бисмо могли рећи, једином важном догађају за наш живот, а то је Васкрсење Христово из мртвих. Пост је видљив знак и показатељ како ми видимо смисао и суштину живота. Постом показујемо да рачунамо на подвиг, да имамо у виду њега као саставног дела свог живота. Постом потврђујемо можда свесно, можда и несвесно, да пуноћу, лепоту, мир, радост и хармонију не видимо као нешто што се једино може остварити из области овог видљивог, споредног, материјалног света. Многи просвећенији и духовнији заправо кроз пост показују и пројављују да се у овоме свету уопште не може пронаћи пуноћа, смисао, хармонија, мир, лепота и све оно што је врлина, што је добро и што је нама суштински потребно – и корак даље – боље рећи да се то може наћи и у овом свету само уколико подразумевамо да овај свет јесте израз творачке силе љубави Божје и да овај свет и ми у њему постојимо благодаћу и вољом Божјом.
Чули смо у одломку из данашњег Јеванђеља да Господ подсећа да човек није створен ради суботе, него обрнуто, да субота постоји ради човека. Тако и ми не постојимо због поста, него је пост устројен у нашем животу због нас. Кроз пост ми не желимо да убијемо енергију и снагу живота или било шта што је наше и што је људско. Не желимо да убијемо човека у себи, него напротив, кроз пост желимо да се у нама открива аутентичан, истински, прави човек, да се он пројављује, да се он теше и негује, да се у њему пројави природна воља нашега бића. Како свети оци говоре, постоји природна воља наше створене природе, а та природна воља није ништа друго него апетит, потреба савршенства, потреба пуноће, потреба хармоније, потреба лепоте, потреба радости, потреба функционисања личности и заједнице. Та и таква потреба може се наћи искључиво и само у заједници Божјој, у заједници са Богом и у складу са вољом Божјом у нама, а та воља се открива кроз реч Христову, та воља се открива кроз Његово Јеванђеље. Зато у крајњој линији циљ поста – поред тога што јесте љубав и заједница са Богом, склад нашег унутарњег и спољашњег бића, духовног и телесног – јесте развијање и постизање поверења у Бога, поверења у Његов промисао, у Његову љубав, у Његову реч, поверења у то да све што од Њега долази има свој смисао који често ми не можемо разумети, не можемо проникнути у њега у почетку, али негујући поверење у Бога, истрајавајући у том поверењу, онда када у нама поверење у Бога расте, ми постајемо способни и да прозремо и да проникнемо у све оно што нам се дешава и што је у нама и што је око нас. И на крају, имајући поверење у Бога отварамо простор деловања благодати Његове и без обзира какав је био пут, исход је на крају спасоносан и благородан. Када нема поверења у Бога, онда се у нас усељава немир, сумња, подозрење и све оно што из тога происходи, а на крају се ми јављамо у разломцима – не у складу, не целовити, не јединствени. Када не постоји то примарно поверење, поверење у Бога, онда се кидају све везе, сви односи, свака врста општења са свим и сваким око нас; јер неповерење постаје темељ и начин нашег живота.
Зато нека би Бог дао да и овај пост као и сваки доживимо не као нешто што је само себи циљ, него као нешто што треба да буде оруђе и средство у нашем животу којим растемо у поверењу у Бога, у заједници са Њим, а онда и у поверењу у односу на оне на које смо упућени, са којима живимо. Плод тог и таквог поверења јесте заједница мира и љубави међу нама. Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
