Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, у Недељу блудног сина,03. марта, свету архијерејску Литургију у Хасама код Бијељине.
Парохијани предвођени својим свештеником, протојерејем-ставрофором Драганом Томићем, старјешином храма свете великомученице Недеље, су у радости дочекали прву канонску посјету парохији загонској Преосвећеног владике Фотија.
Његовом Преосвештенству данас су саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Томић, надлежни парох; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски; те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.
По завршетку Свете Архијерејске Литургије епископ Фотије се обратио вјерном народу богонадахнутом бесједом коју преносимо у цијелости.
Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, Црква нас полако прирема за велики Часни пост данашњом јеванђелском причом о блудном сину.
Много пута смо је чули, разумемо је, некада нам је јаснија, некада није. У сваком случају, Господ Исус Христос је хотећи нешто поучно да нам каже користио примере из обичног живота које ми разумемо. Прича каже, био један отац и имао два сина, многи људи имају два сина или сина и ћерку, можда имају и више деце, али овде је наведен пример тог оца који је имао два сина. Једног доброг и једног који није био добар. Тај који није био добар, млађи син из ове приче, пре него што је сазрео, пре него што је достигао да може да влада собом и својим страстима, да је разуман, он је желео да се одвоји од оца, да узме оно имање што је њему припадало по рођењу и да живи свој живот. Тај младић је тим поступком већ показао, у том добу, да је себи окренут, да није окренут ни оцу, ни породици, ни брату него себи и својим потребама. Дај ти мени оно што ми по праву припада да ја идем и да живим као одрастао човек, као свој човек и као онај који може да влада и управља собом. И наравно није било тако. Кад је отишао у земљу 'далеку' тај новац је потрошио. Човек несавршен, поробљен страстима, слабостима тај новац је проћердао, како би народ данас рекао. Онда је толико ниско пао да је морао да постане најамник у некој кући и чувао је говеда, овце, свиње. Такав живот му се брзо смучио. Једноставано, толико је ниско духовно пао да је постао сличан животињама. Пао је у такво духовно стање да су га страсти потпуно духовно поробиле и био је роб смртности и страсти. Међутим оно што је Бог човеку дао, то је његова боголикост, његова могућност да се врати, да се покаје. Кажу свети оци да нам Бог није дао моћ покајања питање ко би се спасао и да ли би се ико спасао од људи. Тако је и Бог том младићу желео спасење. У једном тренутку младић се сећа свога оца и богатства које он има и које је он имао тамо као син. И онда каже, зашто ја не би отишао код свога оца, да покушам да ме прими, па нека будем и последњи, као најамник код оца. Дакле, драма настаје кад се он сјетио оца, кад се љубављу сјетио оца и почиње да се каје за свој живот који је проводио и сада проводи. Чули сте даље, он се враћа код оца и отац га са одушевљењем прима. Припрема гозбу и трпезу и прима га, прави весеље. Прима њега који би изгубљен и нађе се, би мртав и оживе. Човек је мртав ако није у заједници са Богом, са Оцем, са Црквом, мртав. Можда је физички жив, али духовно је мртав. То је слика данашње Литургије, ми смо сви блудни синови који смо се кроз исповест, покајање и Свето Причешће вратили се Оцу.
Сада прилази старији брат. Он је радан, вредан, он је са оцем остао, труди се. Он чује песму и игру и пита: Шта је то? Отац му говори да се његов брат вратио из далеке земље и ми славимо његов повратак. Међутим старији брат се није баш одушевио што је овај дошао и каже: Тај твој син, који је тако недостојно живео, сад такву гозбу за њега припремаш и примаш га назад, а ја који сам стално овде са тобом служим и радим, мени ништа.
Отац као најмудрији и најсавршенији од њих каже: Па добро сине, све што је моје то је и твоје, што ја једем ти једеш, заједно пијемо и имање ће теби остати.
Старији брат није достигао савршенство оца. Кад тумачи тумаче ову причу, на прво место чак стављају млађег сина, млађег брата. Он је некако више похваљен у овој причи. Зато што је он схватао да је погрешио, да је широким путем ишао и покајањем и смирењем жели да се Богу врати и Бог га прима и прихвата и поново му ставља прстен на руку и поново га облачи у светлу одећу и враћа га у достојанство сина, а био је најамник и поистоветио се са животињама. Старији брат нема љубави, а то је проблем. Не радује се повратку свога брата. До те мере може бити љубав или нељубав међу рођеном браћом, али и међу пријатељима, комшијама и тако даље. Прича каже да је једино отац у овој причи савршен. Овоме једном све нуди и све даје, све благодати. Њега је васпитавао да буде сличан њему, сличан Оцу. Други се био изгубио и отишао у земљу далеку, али отац се молио Богу за њега и плод молитве очеве је заправо покајање тог млађег сина. Он је чекао да се он врати и хвала Богу, по благодати, он се вратио и постао добар човек. Похваљује се млађи син који се кроз покајање враћа оцу, а старији је завидан. Сматра да само њему припада све, а са друге стране није савршен у љубави, јер се не радује покајању свога брата. Још има да учи.
То је и слика Старог и Новог Завјета. У Старом Завету једино је јеврејски народ био у заједници са Богом, то је тај старији син, а други незнабожачки народи су били далеко, живели у греху и смрти. Међутим појавом Јеванђеља ти незнабошци, пагански народи су се покајали и кроз покајање и крштење и свето Причешће постали Синови Божији по благодати. А они који су били раније и 2000 година имали пророке, пророчанства, чудеса, откровења, у том народу се сам Месија родио, Христос, они су њега одбацили. Они су у позицији старијег брата из ове приче. Остали су верни ономе што је Стари Завет, Мојсијев закон.
Видите колико је то велика драма. То имамо у свакој кући, у свакој породици у сваком народу. Имамо добре и зле народе. Неки народ је добар, иде путем добра, окренут је философији добра, философији Свечовека, што је говорио свети Владика Николај за Русе – Руси имају толико велику душу да хоће да учине читаво човечанство свечовечанством и да се заснује једно друштво на православним хришћанским темељима. Док други народи имају пред собом циљ да сатру друге. Бивало је тако у историји, а бива и данас. Ова прича је предубока и преширока и не можемо одједном да сагледамо све аспекте и дубине, уосталом као и свака јеванђелска прича.
У сваком случају наш узор из ове приче је отац, а то је Бог Отац, то су наши оци свети који су достигли то духовно савршенство оца из ове приче. Препуни љубави и благодати Божије. А са друге стране да смирено мислимо о себи и будемо покајници као млађи син из приче. Иако јесмо старији, ми, јер идемо 10 – 20 година у цркву например, и неко почне данас долазити, а ми одмах кажемо: Шта је овај, ко је овај, данас почео долазити и хоће да се причешћује, а ја толике године идем и сад хоће и он и ја да се причестимо – па како то? Ја треба да имам неку привилегију у односу на њега. Има још много начина да можемо да тумачимо ову причу, а све је значајно и све је потребно.
Нека сте Богом благословени, држите се своје Цркве браћо и сестре, да се држимо Православља свога. Иде нам недеља по недеља према посту, па онда пост сваке недеље и биће Пређеосвећене литургије и да што више будемо са Црвком и са својим светињама и да сте што више причешћујемо Телом и Крвљу Христовом.
Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
