Онај који почне да проучава грешне страсти, откриће да је по светим оцима прождрљивост на првом месту: „Ко контролише апетит, сузбија страсти; ко је њиме обузет, подстиче похоту“. Зато, чин самоспознаје почиње управо способношћу да се одређеним намирницама каже: „не“.
Када би савремени верник био смештен у Рај, онда змија не би морала ни да се напреже да би га ставила у искушење. Једноставно би рекла: зар ти стварно мислиш да је Богу стало до тога шта једеш?! Хајде, једи! То је све! Да ли су и како су Бог и храна повезани? Питање је логично. Хајде да то схватимо.
Да бисмо одговорили на ово питање, потребно је да отворимо прва поглавља књиге Постања. „И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш.“ (Постанак 2:16-17). Вреди напоменути да се аскетизам јавља и пре првобитног греха, односно уздржан живот је уграђен у људску природу и не може се категорички занемарити.
Одмах треба напоменути да библијски рај није не као пасивно уживање у материјалним добрима, већ стање заједнице са Богом и радост стваралачког рада: телесног, интелектуалног и духовног. Зато је свети Григорије Богослов Рајски врт назвао школом у којој се човеку даје задатак да се уподоби Богу и постане савршен у врлини. Тада се поставља питање: зашто храна постаје посредник између Бога и човека? Зашто је питање живота и смрти, односно вечног живота и смртности, концентрисано у плодовима хране „дрвета познања добра и зла“? Да ли је храна заиста толико важна?
Ова питања се могу разматрати и са аскетске и са мистичне тачке гледишта. Почнимо са аскетизмом.
Прождрљивост чини човека окрутним и бешћутним. Књига Поновљених закона врло јасно описује процес духовне деградације: „Али се Израиљ угоји, па се стаде ритати; утио си, удебљао и засалио; па остави Бога који га је створио, и презре стену спасења свог.“ (5. Мојсијева 32:15). То јест, прождрљивост је довела прво до горчине, а потом и до одрицања од Бога. А у јеванђељској параболи о богаташу и Лазару се каже да: „Човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан.“ (Лк. 16,19). Богаташа су свакодневне забаве и гозбе довеле до тога да једноставно није могао да види гладног Лазара на својој капији, односно постао је духовно глуп, слеп и глув. Зато Христос упозорава: „Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада.“ (Лука 21:34). На основу овога можемо рећи да је главни задатак поста да скрши срце и учини га да види, чује и разуме божанска значења.
Пре проповедања Јеванђеља, Христос одлази у пустињу да пости, где ђаво почиње да Га куша. Можемо рећи да пост открива невидљиву стварност, чинећи ум човека префињенијим, а срце пријемчивијим за невидљиви свет. Прво искушење од ђавола тиче се прождрљивости: „Ако си Син Божији, реци да камење ово постану хљебови.“ (Матеј 4:3). Другим речима, предлаже престанак поста и преједања. Боље рећи да нуди уверење да у животу човека нема ништа важније од хране. На шта ђаво чује од Исуса следеће речи: „Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих.“ (Матеј 4:4). Тек након што се савлада ово искушење, тада почињу друга искушења: богатство и слава, којима такође треба да научите да кажете „не“. Али прва аскетска вежба је ипак уздржавање од хране.
Такође је вредно напоменути да је проповед Исуса као Месије поверена светом Јовану Крститељу, који је живео аскетским животом. Њему се открива Света Тајна Оваплоћења. Подвижнички живот Јована Крститеља је једно од средстава за припрему сагледавања Божанског откривења. Уопштено говорећи, мора се рећи да готово свака традиционална религија зна за духовне користи поста, осим протестантизма, који је својим примитивним размишљањем уопште убио целу аскетску културу.
Сада ћу вам рећи о мистичној суштини хране. Морамо да схватимо да живимо у култури у којој је оброк изгубио сваку духовну димензију и суштину поста. Човек је само машина, а кафићи и брза храна су само бензинске пумпе, и уопште, храна је постала обичан „бензин“ за тело. „Живи да би јео и једи да би живео“ - отприлике је то слоган присутан у нашим главама. Зато се поставља питање: „Зашто је Богу стало шта ја једем? – могао би да пита само човек савремене културе, који не разуме метафизику исхране. Али није увек било тако.
Христос је, проповедајући Тајну Царства Небеског, често прибегавао слици празника, као изразу максималног јединства и радости људи међу собом. Па, најтеже за разумевање је Тајна Евхаристије за коју се у Светом Писму каже да Бог није само Онај са ким се једе, него и Онај Који се једе. Другим речима, Бог је постао храна за човека. „А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јован 6:53). У древној Цркви, све док човек није ушао у свесни духовни живот, нису му објашњавали нити разговарали о овој Тајни. То једноставно не може да разуме неприпремљен ум; захтева подвиг очишћења, који је укључивао и пост.
Хришћанство је Трпеза Господња, на којој Бог, Онај који приноси Жртву, Сам постаје Жртва и Онај који прима ову Жртву. Основа таквог светог обреда је само љубав према човеку и ништа више од тога. Ако желиш да постанеш учесник у божанском животу, причести се, припремајући свој ум и срце за заједницу са Богом, идући путем заповести Господњих. Која је поента поста у овом концепту?
У Литургијском циклусу постоје вишедневни и једнодневни постови. Великим празницима, попут Васкрса или Божића, претходи много дана поста. Пост се смишља као пут и припрема за одређени значајан догађај, који као духовни архетип из године у годину поново улази у нашу стварност. Велики пост углавном има за циљ да нас укључи у библијску историју. На пример, ми постимо у среду, сећајући се издаје Јуде, а постимо у петак, сећајући се Распећа Христовог. Ове догађаје не треба само памтити у уму, већ их живети и у срцу, кроз промену исхране, као сећање на Бога, тако да је цео човек укључен у библијску причу, а не само његова машта.
Апостол Павле је много писао о храни у контексту полемике са Јеврејима. Он није полемисао о посту, већ о старозаветној норми обредне чистоте/нечистоће, која је Христовим доласком укинута као застарела припремна педагошка пракса. И сам апостол Павле је постио: „А док они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које сам их позвао.“ (Дела 13:2).
Да, и више! Претерана равнодушност према исхрани (немарност) и прождрљивост могу довести до екстремне опсесије здравом храном: вегетаријанство, воће итд. Светоназорски концепт ових парадигми је исти, како је то изразио апостол Павле: „њихов бог је стомак... они мисле о земаљским стварима“. (Фил. 3,19). Промискуитет у храни или, напротив, бескрајна избирљивост ради здраве исхране су "две стране истог новчића." Пошто ове праксе не укључују у своје циљеве и самог Бога, оне најчешће подстичу гордост и мржњу. Сачувај нас Боже од ових учења и праксе!
Неки свети оци сматрају да ако се човек не моли пре и после јела, онда је то већ знак прождрљивости, јер је освећење хране молитвом жеља да се Бог учини учесником у трпези, а самим тим и у животу. Као што каже Соломон: „Није ли, дакле, добро човеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његовог? Ја видех и то да је из руке Божије.“ (Проп. 2:24).
Да резимирам: „Каква је разлика Богу да ли једем сир са павлаком у дане поста или не?“ Неки људи погрешно схватају духовни живот, мислећи да ће самоспознајом доћи до богопознања, док библијски догађаји за њих немају никакво значење и вредност. Међутим, главни аспект духовног живота је послушност Цркви и поверење у искуство светих, али уз разборитост. Како рече Свети Козма Етолски: „Нека је слављен Бог, Који нам је дао три начина да се боримо против ђавола: исповест, пост и молитву.
Јефрем Метс
