Преосвећени епископ Алексеј написао је на енглеском књигу „У миру Господу се помолимо“ (In Peace Let us Pray to the Lord), превео је неколико грчких књига на енглески и приредио за штампу друге књиге на грчком и енглеском. На Солунском универзитету је на грчком језику одбранио дисертацију, која је касније објављена на грчком и на енглеском под називом „Древна хришћанска мудрост и когнитивна терапија Арона Бека“ (Ancient Christian Wisdom and Aaron Beck’s Cognitive Therapy). Бавио се и продубљеним студијама клиничке психологије, али је његов главни рад био пастирски, изграђивање манастирске парохије и пружање личне помоћи лицима у невољи путем тајне свете исповести.
— Владика, благословите. Моје прво питање је: Верницима је понекад тешко да нађу исповедника, а многи га и немају. Какав савет бисте дали таквим људома?
—Нека иду на исповест код сваког свештеника који је доступан и ваљано се исповеде. Постоји много књига о томе како се исповедати, а могу се пронаћи и прочитати. Веома је важно припремити се за исповест: молити се, испитивати свој живот почев од последње исповести. Како сте проводили време у односу према ближњем, према себи и према Богу своме. Да ли су моји поступци били угодни Богу или не? Притом човек бележи све што треба да исповеди, сваку духовну рану на срцу. Записује све што жели да каже да ништа не заборави, већ да све призна. Та душа ће добити Божју благодат када се над њом прочита опроштајна молитва. Дакле, прва ствар на коју треба обратити пажњу јесте да се исповедите што боље можете. Затим, треба да нађете свештеника који је доступан. Важно је да желите да се промените и да се молите да Бог просветли свештеника коме се обраћате, и да му дâ праву реч за вас. Понекад ће свештеник рећи у смислу: „буди стрпљив и моли се“. Примите ту реч са захвалношћу, имајући на уму оно што је најважније – да учешћем у тајни исповести добијате благодат Божју и да вам греси буду опроштени. А ово би требало да вас охрабри да не станете на путу спасења, већ да идете напред.
Наравно, велики је благослов ако човек има доброг исповедника. Али чак и ако неко не може наћи таквог исповедника, и сâми хришћани могу водити веома озбиљан духовни живот у Христу, блажени живот у коме се мењају од горег на боље, у живот у којем ће осетити предукус Неба.
—Ако човек ипак има исповедника, како да изграђује тај духовни однос еда би био исправан и богоугодан?
— Мислим да сваки исповедник треба да посматра човека који му прилази из одређене перспективе, а то је да види човека не само онаквог какав је у овом тренутку, већ и онаквог какав може постати благодаћу Божјом пошто надвлада своје страсти. Човек се мења ако се држи заповести Божјих, ако живи животом Цркве, и њега треба посматрати из ове перспективе. Како Бог гледа на човека? Као на биће саздано по лику његовом. Бог жели да откријемо његов лик у себи. А управо то је наша полазна тачка. Исповедник види шта човек може да постане, и његов главни задатак је да га подржи, да га подстакне на црквени живот. Такав живот подразумева редовно учешће у тајни исповести, причешћивању по благослову свештеника, у борби против страсти, у тежњи за смиравањем. А када је све то присутно у човековом животу, такви духовни односи на крају преображавају његов живот и постају му благослов.
—Владико, на Универзитету у Солуну студирали сте патристику и психологију и одбранили докторску тезу. Шта је главни узрок депресије код данашњег човека? Како се може решити овог стања?
— Депресивна особа гледа на свој живот као да је све црно, као да је све око њега мрачно. Будућност му се чини мрачном и безнадежном, безизлазном. Такав човек види себе у тамном светлу, не види ништа добро у себи. Али за хришћане, ако су прави хришћани, постоји другачија перспектива гледања на себе и свет. Наравно, у хришћана постоје страсти које покушавају да превазиђу, али они виде и врлине које треба развијати и изгледе свога развоја.
Када хришћанин погледа око себе, он види своју браћу и сестре, свако од њих као слику Божју. Иде у цркву, целива свете иконе и схвата да није сам у овом свету, да је око њега „облак сведока“ (Јеврејима 12,1), заиста велико мноштво светих сведока. Када се радује својој будућности, он види могућност да уђе у Царство небеско, да заувек борави са Христом, са Царем свих, са Пресветом Богородицом, Небеском Царицом и са свима светима. И из овог разлога већ је веома тешко пасти у униније, депресију.
Мислим да православни хришћани треба да увек имају на уму пример светих мученика који су до кончине очували свету веру православну и тако примили своје венце. Ови свети мученици су тријумфовали у свом подвигу за Христа и били радосни у тренутку свог мучеништва, о чему читамо у њиховим житијима. Знали су да ће бити мучени, да ће морати да издрже многе физичке болове. Људи око њих мрзели су их, ругали им се, а они су све то радосно подносили. На крају, после свакојаких мука и страдања, све се окончало физичком смрћу. Ако се подвиг мученика посматра са овосветске тачке гледишта, требало би да управо они буду најдепресивнији људи у свету. Али шта видимо? Остали су радосни, а све зато што су окретали очи ка Христу и осећали да је Он са њима у свој сили својој.
Чини ми се да би решење проблема депресије, унинија било у промени начина на који човек гледа на свет, нека врста метаноје (μετανοια: промена мишљења, преумљење). Неопходно је променити свај поглед са световног, приземног, недуховног на свето, духовно гледање на ствари око себе, на свет гледати очима вере. Наравно, постоје клинички случајеви депресије, када је узрок болести хемијски дисбаланс у људском мозгу. Али, наравно, чак и на ово стање веома утиче начин на који човек гледа на свет. Да ли гледа очима Јеванђеља и светих Отаца? Или је то безбожни поглед, као да Бога нема? У овом другом случају, морамо признати да је ово поглед безумног: Рече безумник у срцу своме: Нема Бога (Пс. 13,1).
Има много људи који личе на вернике: иду у цркву, целивају иконе, крсте се, али, нажалост, маловерни су, како их Господ назива у Јеванђељу (Мт. 6,30). Шта је потребно маловерном вернику? Треба да се моли: „Господе, пошаљи ми више вере, тако чврсте вере као што је вера светих“. И ако имамо веру као свети, ако имамо исту љубав према Христу као свети, имаћемо и исту радост као свети. Тада ћемо разумети на шта је мислио свети апостол Павле када је рекао: Свагда се радујте (1. Сол. 5,16). И то је управо оно што је потребно нама хришћанима.
—Да ли савремени човек може стећи чврсту веру какву су имали свети?
— За прибирање такве вере неопходна је и важна молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Потребна нам је молитва пре спавања, молитва кад се пробудимо, молитва током целог дана. Љубав према Христу је важна. Морамо тражити прилику да Му угодимо. У свакој ситуацији имамо избор: да ли да поступамо по страстима или да чинимо оно што је богоугодно. Увек треба да се запитамо: „Како да реагујем на ову или ону ситуацију на начин који ће бити најугоднији мом љубљеном Господу Исусу Христу?“ Морамо деловати на основу овога, и тада ће нам Христос сваки пут послати мало своје благодати. Ако у срцима својим постепено стичемо Божју благодат, то ће помоћи да зрно вере расте у срцима нашим. А из овог заливеног семена проклијаће предиван мирисни цвет.
Свако од нас има живо срце које куца, воли и боли, но треба да се потрудимо да више волимо Христа, да растемо у љубави према Њему, да више волимо Мајку Божју, да што више будемо послушни заповестима Христовим. Неки описују ово духовно уздизање као мердевине, а неки као пењање на гору, aли суштина се не мења — то подразумева духовно узрастање. И не би требало да ово постижемо нагло, крупним корацима, не, него благо, постепено, корак по корак. Сетите се шта је Спаситељ рекао: И ако неко напоји једног од ових малих само чашом воде студене у име ученика, заиста вам кажем, неће му плата пропасти (Мт. 10,42). Мали кораци које хришћани предузимају зато што јесу хришћани и желе да покажу Богу да Га воле, учиниће да сви заједно узрастају. И тако ће човек постати свети. Опет желим да нагласим да је ово питање вере. Имамо примере светих, па и савременика, који својим животом показују да се светост може постићи.
— Владико, реците ми, молим Вас, да ли сте и Ви лично сретали људе који би се могли назвати светима? Можете ли нам изложити своје искуство са њима?
—Да. Мислим да ћу навести неке који су свима познати. На пример, срео сам преподобног старца Јефрема Катунашког. Једном сам се попео у његову келију у Катунакију, која је била на веома неприступачном месту. Али тада сам био млад и могао сам то да урадим. Он је већ био стар и слеп; ништа није могао да види. Био је окружен својим ученицима. Дао ми је свој благослов. А ја, неискусни млади искушеник, осетио сам у том тренутку да се налазим у присуству духовног дива импресивне снаге. Личио је на пророка из Старог завета, попут пророка Мојсија. То је светиња која се може осетити као гром.
Упознао сам и светог Пајсија Светогорца. Шта да кажем о њему? Његова изузетна благост, једноставност и велико смиравање. Тада сам био тек почетник, отворено говорећи — нико и ништа. Међутим, овај свети човек ми је пришао и затражио благослов (вероватно прозревши да ће искушеник једног дана постати владика Алексеј. — А. К.). Показао је велико смиравање према мени.
Упознао сам и преподобног старца Емилијана из манастира Симонопетра. Тај састанак је вероватно био један од најважнијих у мом животу. У Симонопетру сам дошао заједно са сабратом из мог манастира, јеромонахом. Старац је разговарао са јеромонахом, но није имао времена да разговара са мном, искушеником. Ово је било исправно свакако с тачке гледишта старца. Али пре доласка на Свету Гору читао сам о њему и стварно сам желео да разговарам с њим. Признајем, био сам мало збуњеншто није имао времена за ме, а имао је времена да разговара с мојим сапутником. Отишао сам у пећину Светог Симона и чинио метаније, кад у једном тренутку приђе ми један монах речима: „Сада старац каже да ће те примити“. Одмах сам отишао код њега.
Као што сам поменуо, овај сусрет је био један од најважнијих у мом животу. Старац ми је много причао о томе шта ће ми се касније догодити. Дао ми је неколико савета како да задржим огањ вере у срцу свом, радост Христову. Али поред његових речи, био сам импресиониран чињеницом његовог присуства поред мене, његовим слатким и спокојним осмехом који му је остао на лицу.
Можда треба говорити и о игуману манастира Каракалу, где сам се замонашио и примио велику ангелску схиму од архимандрита Филотеја, ученика старца Јефрема Филотејца. Његова посебна благост и љубав дубоко су ме ганули у души. Сећам се да кад сам једном био на молитви, стајао сам поред њега и осећао као да сунце сија поред мене правом топлином.
Све ове људе спајала је искрена љубав према свему и свакоме, одликовали су се једноставношћу и жарком вером у Бога.
—Служили сте у женском манастиру светог Димитрија у Неа Кердилији. Да ли постоји разлика између мушког и женског монаштва? Зашто је међу светитељима Цркве има тако мало жена?
— Наравно, суштина монашког живота је иста за све у сваком манастиру. Мушкарци, иначе, често примећују да су жене успешније у устројству својих манастира. Монахиње су најбољи кувари, најбољи баштовани, украшавају манастир углавном лепше од монаха. Главна разлика је, по мом мишљењу, већа префињеност женске душе, која се одражава у овим спољашњим радњама.
Образац монашког живота је исти за све, а достизање светости код сваког се постиже другачије. Монахиње се труде да смерно угађају Богу, да врше вољу Божју у свом животу, док монаси настоје да постану духовни атлети, истјазавајући се постом и силним метанијама. Мислим и да се монаси труде да некако стекну у срцу кап нежности коју има Богородица, јер је људи по природи имају мање. А монахиње воде подвиг мученика и труде се да стекну више мужевности и истрајности као врлину. То су разлике, по мом мишљењу. Али циљ свих монаха је исти — да живе у Христу, што је нормално и најважније.
Што се тиче светих жена, имамо Најважнију Светитељку — Пресвету Богородицу. Свети Никодим Светогорац је рекао да је Она друга у Царству небеском до Свете Тројице. Знате већ да после Педесетнице имамо богослужење за Све свете, када поштујемо свете, знане и незнане? Да будем искрен, нисам сигуран да у Царству небеском има више мушкараца него жена. Једино мислим да је појава светог човека на земљи уочљивија од појаве свете жене, што је вероватно разлог да међу светима има више мушкараца.
— Превели сте са грчког на енглески књиге о светом Пајсију Светогорцу. Молим Вас, реците ми о томе.
— Превео сам две књиге о њему из послушања свом игуману. Прву је написао јеромонах Исак, и то била биографија старца Пајсија (по којој је касније руска екипа снимила вишесеријски филм о овом светитељу.—А.К.). Друга књига се звала Гуру, младић и старац Пајсије. Реч је о младићу који је посетио старца Пајсија, али је, и даље трагајући за истином, отишао је у Индију и посећивао тамошње ашраме. Превод ове књиге затражили су из Аустралије, где је било много младих који су такође посетили Индију, тражећи истину у хиндуизму. И тако сам то прво превео. Посебно су лепи текстови о старцу Пајсију, његовој светости и једноставности. Признајем да ми није било лако радити на овој књизи, али знам да је на крају многима била корисна.
—Причајте нам о својој служби на Аљасци. Које тешкоће и радости имате?
—Аљаска је тако дивно место где живе красни људи! Никад нисам ни помислио да ћу бити епископ у овој држави, али овде видим Промисао Божји. Знате, чак постоји нешто заједничко између Грчке, где сам дуго служио, и Аљаске. Наиме, овде има много православних села. И велика ми је радост што се многи мештани изјашњавају као православни. Нису Руси, али многи од њих су имали руске претке, можда чукун-прадеде, пра-пра-баке. А ово је прилично уобичајено. Захваљујући углавном браковима Руса са староседеоцима, Аљаска је својевремено постала православна. И до данас овде можете видети многе одјеке руске културе. Велика ми је радост кад посећујем локалне православне парохије.
Али постоје, наравно, и тешкоће. Када је Русија 19. веку продала Аљаску Америци у, америчка власт је почела да врши велики притисак на православне. Овамо су послани протестанти, баптисти, методисти, презвитеријанци и припадници других вероисповести. Људи на власти су помишљали да на Аљасци потпуно избришу сваки траг руског Православља. Широм Аљаске затворили су руске парохијске школе, јер се предавало на руском. Штавише, покушали су да потисну индијанске језике који се овде говоре; односно, настојали су да униште локалну културу како би староседеоци усвајали америчку културу.
Сада имамо врло мали број свештеника. Под мојим непосредним надзором има осамдесет парохија и свега двадесет свештеника надлежних за све ове парохије. После тих сурових догађања, читаво столеће постојања Православне цркве на Аљасци право је чудо Божје. Иначе је могла бити потпуно уништена од америчких мисионара других вероисповести који су овамо долазили с Библијом у руци.
Недавно смо прославили Рождество Христово, а моји парохијани су певали „Рождество Твоје, Христе Боже наш“ (пева на црквенословенском). Срце ми се радује кад их чујем. За време моје посете парохији у месту званом Атка тамошњи верни народ певао ми је Божићни тропар на црквенословенском. Веома су поносни што познају светог Јакова, пошто је тамо деловала православна црква у 19. веку, а од тада немају сталног свештеника. А кад бисмо тамо служили, долазило би цело село на исповест, па на Литургију, на причешће. Да будем искрен, видим савремена мала чуда која се дешавају мојој вољеној пастви на Аљасци.
Наравно, бити овде за мене је Божји благослов. Да, веома је тешко, али је заиста благослов. И било који свештеник из Русије да дође у ова места, моћи ће без даљег да служи Литургију. Бићемо веома срећни. Свештеници наше епархије с великом љубављу гледају на Русију.
Начелно, народ на Аљасци још увек гаји топлу љубав према руским свештеницима, јер када су руски православни хришћани дошли овде, још у 18. веку, нису ништа упропастили, већ су, напротив, помагали локално староседеоце. И шта су урадили? Локалној култури додали су веру у Господа нашег Исуса Христа и лепоту православне вере. А кад су Американци дошли овде, покушали су да униште и веру и културу домородачких народа, желећи да их учине правим Американцима. Дивно је овде, наравно, и веома сам срећан и благодаран Богу што служим на Аљасци.
— Владико, посетили сте Русију. Молимо Вас да изнесете своје утиске о нашој земљи.
— О, била ми је велика кад сам био у посети Русији и Москви! Веома сам дирнут прекрасном лепотом руских цркава, прелепим богослужењима, дубоком побожношћу руског народа и његовим топлим гостопримством! Молим се да ми Господ учини да поново посетим Вашу земљу.
— Шта бисте на растанку казали руским верницима?
— Вероватно бих их само подсетио на оно што већ знају. Православни верници су приврженици праве, истините вере, и друге нема. „Ја сам Пут и Истина и Живот“ (Јн. 14,6). Свето Православље је ризница свих ризница. Отуда, људи треба да се држе свете Православне цркве, треба да редовно учествују у светим Тајнама, да читају Житија Светих, да имају Исусову молитву и на уснама и у срцу. Трудите се да обновите све што је било чесно и свето у Светој Русији, поштујте црквене постове и празнике. И тада ће руски верници учинити Русију блиставом и она ће постати оно што треба да буде — светлост осталом свету, на славу Божју. Амин.
Александра Калиновскаја
разговарала са епископом аљаским Алексејем (Трејдером).
