Свештеник Станислав Распућин је искусан мисионар и старешина храма Светих царских мученика у карелијском селу Новаја Вилга (северна Русија близу финске границе). У новембру 2023. године, по благослову митрополита сингапурског и југоисточноазијског Сергеја (Чашина), о. Станислав је из мисионарских разлога путовао у Папуу Нову Гвинеју. Шта знамо о овој земљи? Неки Руси ће помислити на дневнике руског научника, путника, природњака и истраживача Николаја Миклухо-Маклаја (1846–1888), који је обавио успешну експедицији у Нову Гвинеју. Ова океанска острвска држава, која заузима источни део Нове Гвинеје, јединствена је по свом географском положају, култури и нарочито по броју дијалеката које говори њено становништво. Сада је 21. век, и природно је да се од времена пионира 19. века, живот његових становника умногоме променио. Недавно су цркве у Папуи Новој Гвинеји прешле под јурисдикцију Руске православне цркве. Свештеник Станислав говори о свом мисионарском путовању и одговара на питања о мисионарењу.
— Оче Станиславе, недавно сте путовали у Папуу Нову Гвинеју. Како сте тамо стигли и која је била сврха Вашег путовања?
— Папуа Нова Гвинеја је ушла у састав нашег Југоисточнозијског егзархата пре само неколико година, но због ограничења везаних за недавну пандемију мисионари нису могли тамо одлазити. Само је један наш свештеник недавно приватно путовао у ову земљу. А сада се појавила потреба да тамо званично отпутује свештеник да би разумео како развијати мисионарски рад у тој области и процени мисионарско поље. Митрополит Сергеј (Чашин), егзарх за југоисточну Азију, предложио ми је да у ту сврху одем. Одмах сам пристао, јер сам већ имао искуство у мисионарским путовањима у друге земље југоисточне Азије: на Филипине, Индонезију и Индију. Циљ је био да се процени мисионарско поље рада.
— Тамо сте служили Литургију. Како се то одвијало? Где сте је обавили? Ко је певао на богослужењу? Да ли се много људи причестило?
— Литургију смо служили два пута. Међутим, тамо је сада тек шачица православних душа. Са мном је путовао и помоћник из Индонезије, чтец Сергије, да ми помаже и пева на служби. Тренутно тамо има свега неколико крштених, највише петоро, тако да је било мало причесника. Први пут смо служили у хотелу у граду Порт Морсбију, главном граду земље, а други пут буквално на отвореном пољу под балдахином. Присуствовао је мањи број мештана заинтересованих за Православље, али се причестило само четворо људи.
Други пут смо служили у селу. Изабрали смо место у близини зграде од блокова, а испод полиетиленске надстрешнице. Од истих блокова направили смо олтар и часну трапезу, све то покрили тканинама и тако служили.
— На ком језику је певао Ваш помоћник?
—Део богослужења је већ преведен на један од њихових говорних језика—Ток Писин. Тако, често понављани делови као што су „Господе, помилуј“ или „Теби, Господе“ — то јест, одговарања на јектеније, певани су заједно на њиховом домаћем језику. Остале песме, тропари и кондаци певани су или читани на енглеском. Символ вере и Оченаш читани су на два језика: њиховом домаћем и енглеском.
—Да ли је много људи присуствовало овим службама?
—Не. Није нам био циљ да окупимо много људи одједном. Ово је био сâм почетак мисионарског рада. Нисмо ни намеравали да многе крстимо, јер прво треба да се дуго припремају како би њихов избор да се крсте био свестан. У таквој ситуацији нормално је да присуствује само неколико душа.
— Да ли сте држали катихетску проповед после Литургије?
—Да, одржао сам, па смо после Литургије заједно пили чај. Разговарали смо, а ја сам одговарао на разна питања. Углавном, са мештанима нисам разговарао за време и после Литургије, већ између литургија када смо одлазили у поједина забачена насеља и општили са тамошњим сеоским заједницама.
— Како тамо живе сељани? По чему се разликују од Европљана, од западњака, од онога на шта смо навикли?
— Ово је сасвим други свет. У великој мери разликују се чак и од Азијата по начину живота, традицији и култури. У Папуи Новој Гвинеји постоје нека веома примитивна племена која живе као у каменом добу. Нисмо ишли у таква места, већ смо обилазили развијеније крајеве. Живе једноставно, без воде и струје. Хране се оним што расте у околини и живе од лова и сакупљања семења и другог. Ишли смо у неколико места где такви људи живе. То су племенске заједнице од по неколико стотина чланова, и ми смо с њима имали дуге састанке. Једном од њих присуствовало је скоро 100 људи, ако не и више. Разговарали смо о разним темама из историје Цркве и о верском учењу. Говорио сам им по чему се ми разликујемо од католика и протестаната, како разумемо Свето писмо, шта је свештено Предање, и тако даље. Постављали су многа питања.
— Како су реаговали на Ваше проповедање о Христу?
— Веома повољно. У ствари, они су већ делимично христијанизовани; односно, по статистици, тамо има сасвим мало хришћана, а њихово познавање верских истина је прилично површно, тако да већина њих нема чврсто утемељење у својој вери. Ту цветају и разне врсте „нових“ протестантских деноминација; ту је и приличан број адвентиста, пентикосталаца, баптиста и других. Наравно, има и пагана.
Када кажу да су хришћани, треба имати на уму да им је хришћанство прожето огромним бројем њихових локалних веровања и традиција паганске природе. У својој култури тренутно имају много паганских елемената и разнородних сујеверја, као што су тетоваже, плесови и песме.
Када стигнемо у ово или оно село, прво посетимо једног од племенских старешина, који нам буде водич и организује ове састанке. Мештани су искрено заинтересовани за православну веру и имају жељу да је изучавају. Када им кажете да је Православље управо та Црква која се појавила на дан Педесетнице, буду стварно изненађени, јер никада нису проучавали историју Цркве. Живе у изолацији. На пример, донели смо им Библију, али не знају шта је то, ни како је нстала. Када сазнају, заинтересују се. Ту сам миропомазао и примио у Православље једног мештанина који је био дуго намеравао да постане православан.
— Да ли планирате крштења убудуће?
— Тада смо могли крстити 200 душа, али то још није био наш циљ. Претпоставимо да их крстимо, а шта даље? Свештеник оде, а када ће доћи, не зна се. Додуше, биће још мисионарских путовања, но не зна се у којем формату. Ти људи су без књига, без свештеника и свега осталог. Са духовне тачке гледишта, погрешно би било тако нешто чинити. Прво морамо припремити терен да их оставимо некоме — бар верницима лаицима са неком литературом, са којима ћемо бити у сталном контакту. И тек онда можемо их крштавати, да би касније имали духовно руковођење.
— Значи да они уопште немају православну књигу на својим локалним језицима?
—Православне књиге се сада преводе на Ток Писин. Већ постоји превод Малог молитвеника. Ако Бог дâ, биће преведени и Катихизис и Литургија. Оно најглавније вредно се преводи, али то је дуг процес. Многи тамошњи мештани разумеју енглески, посебно млади и они који живе у градовима; наиме, иако је ова земља независна, аустралијски утицај је и даље веома снажан, па се често користи енглески.
—Да ли планирате да преведете молитве и Катихизис на неке дијалекте те земље, као што је случај у другим забаченим деловима света са православним присуством?
— Папуа Нова Гвинеја је наведена у Гинисовој књизи рекорда као острво са највећим бројем језика. Тамо их има око 700! Наравно, нема смисла тренутно нешто преводити на њихове дијалекте, јер дијалект једног племена може бити неразумљив за суседно, а труд који се у њега улаже може бити веома велики. Има смисла прво преводити на Ток Писин, а онда, ако постоји потреба и нађемо доброг преводиоца из локалног племена, има смисла подузимати и друге преводе.
— Како сте се осећали у таквој земљи?
— Не могу рећи да ме је нешто посебно изненадило, јер не путујем први пут у иностранство. Па ипак, то је за мене било ново искуство, јер је ова земља апсолутно јединствена и веома се разликује од целе Азије. Сасвим је необично да је ова земља једном ногом у 21. веку, а другом у 19, док су неки забачени крајеви још у каменом добу — хоћу рећи, постоји веома велики распон. Половина становништва живи независно од економије земље и храни се оним што сами узгајају.
Тамо је прилично опасно, иако ја лично нисам осетио никакву опасност. Међутим, мештани су говорили да нигде не идем сам. Сиромашна то је земља, али не значи да људи живе у неподношљивим условима. Видео сам како се живи у другим земљама, но нигде нисам видео такво сиромаштво као у Индији – страшно сиромаштво када људи живе у картонским кутијама на улици. Додуше, у Папуи Новој Гвинеји људи живе једноставно и скромно, али не умиру од глади.
— Знају ли они нешто о Русији?
— Неки знају, јер су већ били у додиру са људима из Русије, но велика већина не зна ништа. Кад смо посетили једно село, разговарали смо са четрдесетак лица, па сам их питао да ли су чули нешто о Русији. Већина њих није ни појма имала шта је то Русија и где се налази. Нама се чини да смо тако велика, највећа држава на свету и да сви знају о нама, а, ето, многи људи у другим земљама уопште не маре за нас. Живе мирно на свом острву, једу манго, сунчају се и ходају боси.
—Има ли наде да ће тамо настати Православна црква?
—Постоји велика нада. На томе ће се радити, а сигуран сам да ће се понегде свакако појавити православне заједнице. Ако постоји православна заједница, онда ће сигурно настати и Православна црква, али када и где, сада не можемо нагађати. Још је рано говорити о томе. Али сигуран сам да ће локално становништво добити духовно руковођење. Надајмо се да ће свештеници наше Цркве и убудуће одлазити у ту земљу ради задовољења духовних потреба тамошњих православних верника.
—Имате велико искуство у мисионарском раду у појединим земљама. Шта мислите да је најважније у том раду да би он био успешан? Уосталом, има примера неуспешних мисионарских подухвата, попут оне архимандрита Андроника (Елпидинског) у Индији.
— На ово питање нема рецепта и тачног одговора, пошто то зависи од великог броја околности. Изложићу неколико момената.
Прво: Мисионар мора деловати по благослову црквене јерархије, јер он није „слободни уметник“ који тражи место на мапи куда би летео. Сваки мисионарски рад је дело Цркве.
Друго: Мисионар не треба да поставља себи преувеличане и нереалне циљеве. Мора да чини оно што може и да не јури за било каквим илузијама.
Треће: Мисионар мора претходно проучавати културу, окружење, језик и традиције народа којима намерава да проповеда. Зар није свети апостол Павле рекао: Јудејцима постадох као Јудејац, да Јудејце придобијем ; онима који су под Законом као под Законом, да придобијем оне који су под Законом (1. Кор. 9,20). У супротном, мисионарска делатност је немогућа. Оно што веома добро функционише и што је прихваћено у Русији, уопште не функционише и не може бити прихваћено ни на Филипинима ни у Папуи Новој Гвинеји.
Не говоримо сада о догматским питањима. Говоримо о спољашњем облику изложења верских истина другом човеку, и то се мора имати на уму. Све у свему, потребно је имати одређени скуп алата и током самог подухвата уочити шта и како радити.
—Како лаик може бити мисионар у свом свакодневном животу?
— Може у широком опсегу ситуација. Прво, сваки лаик има друштвено окружење које му је јединствено. Има рођаке, пријатеље, познанике и колеге. И барем међу њима може бити неко преко кога ће учити људе о Богу, Цркви и спасењу.
Друго, лаик често може да преусмерава друге људе. Чак и ако лично нема конкретан одговор на неко питање, ако лично не може да помогне, увек може посаветовати неког другог где да иде, којем свештенику да се обрати са својом молбом или стањем.
Треће, лаик увек може помагати свештенику у његовој парохији. Ово је такође важан моменат.
И четврто, и сâм лаик може бити мисионар, на пример, у слободно време у својој парохији. Овај позив је упућен свима нама верницима. Сваки православни хришћанин је позван да испуни Христову заповест о проповеди: Идите, дакле, и научите све народе (Мт. 28,19) и проповедајте Јеванђеље.
Александра Калиновскаја
разговарала са јерејем Станиславом Распућином
За наш портал превод са енгелског приредио:
протођакон Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
