Манастири су некада били средишта интелектуалне снаге у најстаријој хришћанској држави на свету, а онда је почела Стаљинова борба против Цркве. - Данас туристи и верници поново долазе у поворкама, али изазови остају.
Манастир Гегард тоне у маглу. Од моћних стена које су га вековима окруживале као прсти џиновске руке једва да се ишта види. Торањ манастирске цркве нестао је иза сивобелих облака. Ипак, многи људи муком се пењу клизавом стазом од паркинга у суснежици.
Хенрика Аракелијан је такође дошао чак из главног града Јеревана. На крају крајева, за њега је то посебан дан: његово крштење. „Не бих желео да се крстим ни у једној другој цркви. Ово је изузетна црква са посебном историјом“, каже он.
Гегард је један од најпознатијих манастира у земљи ина листи је Унесковог светског наслеђа. Светац заштитник Јерменије, Свети Григорије, основао га је у 4. веку. Монаси су овде дуго чували нарочиту светињу: делкић копља којим је римски војник ударио Исуса у слабину на крсту. Чувене манастирске камене капеле са својим древним натписима и крстовима такође сваке године привлаче многе туристе.
Али данас су поклоници већина. Они остају у тихој молитви пред треперавим свећама. У главној цркви почело је крштење Хенрика Аракелијана. Учествује око 30 људи док им се дах стално леди. Хенрик је и пре тога долазио овде пет до шест пута годишње, палио свеће и молио се. „Овде се увек осећам веома пријатно. Помаже ми да се ослободим својих грехова и да растем као хришћанин“, каже 35-годишњаки.
За оца Баруира Аветисјана ово је последње крштење тог дана. Гегард је такође нарочито место за њега. „Манастири су играли посебну улогу у историји Јерменије. Они су у суштини били светионици друштва“, каже он. Дуго су били интелектуална средишта земље. Овде је монах Месроп Маштоз измислио јерменско писмо, овде су монаси преводили Библију и бележили верска предања, научна открића и историју Јерменије генерацијама уназад и оставили безброј драгоцених рукописа. Манастири су преузели улоге школа и универзитета, где се школовала безбројна деца.
Конаци од непроцењиве вредности
И скоро у исто време монаси су подизали грађевине непроцењиве вредности. На путу до своје келије отац Баруир Аветисјан се повијено удаљио у малу бочну капелу. Мало светлости долази кроз мали отвор на плафону; иначе, само неколико свећа осветљава мрачну просторију. На зидовима се једва виде представе крстова. „Монаси су све исклесали из једне једине стене: собу, стубове, натписе на зидовима, све. Замислите само“, каже духовник са поносним осмехом преко лица.
Терор Јосифа Стаљина привремено је прекинуо монашки живот. Манастири су затворени, а јеромонаси и монаси отерани. После Другог светског рата гвоздени притисак је донекле попустио, али током совјетске ере Црква није добила много простора. Последице се осећају и данас, иако су манастири одавно поново почели да привлаче масе верника. „Сачували смо манастире као историјске грађевине, али недостају људи да их попуне“, каже Аветисјан. Под овим мисли на монахе. У Јерменији данас нема правог монашког живота. Само најважнији манастири имају понеке духовнике који се старају о верницима.
Ово је такође случај у Гегарду: духовник Баруир заправо ради као секретар католикоса, предстојатеља Јерменске Цркве Карекина II. Баруир је овде само недељом. Обавио је већ пет крштења и двочасовну црквену службу. Али његова тренутна служба је далеко од краја. У манастирској порти прилази му млади отац са трогодишњим дететом у наручју. Осмехујући се, Баруир полаже руке на оца и дете и изговара кратак благослов. Касније га чека пастирско саветовање. Упркос свим изазовима, он је оптимиста по питању верског живота у Јерменији: „Многи манастири се занављају. Наша Црква се чврсто држи. Можда смо малобројни, али спона између нашег народа и Цркве је снажна.“
За наш портал превод са немачког приредио:
протођакон Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Кathpress.at
