Издавачка кућа Московске Патријаршије Руске Православне Цркве објавила је књигу „Преподобни Силуан Атонски – срце које је научило да воли“ аутора А. Н. Контсевенка.
Сваки човек жуди да стекне душевни мир, али пошто пронађе мир веома често га брзо и губи, поготово данас у савременом свету који није погодан за одржавање душевног мира. Цитати из дела светог Силуана Атонског, који је познавао радост општења са Богом, а затим прешао дуг пут да врати изгубљену благодат Божју, помоћи ће читаоцу да пронађе, сачува и увећа духовни мир, као и да схвати да је „најдрагоценије на свету познавати Бога…“ чија је љубав према нама тако велика.
Семјон Иванович Антонов (будући старац Силуан) је рођен 1866. године у сељачкој породици у Тамбовској губернији. Његови родитељи су били побожни људи који су се, упркос сиромаштву, одликовали гостопримством, помагали су онима којима је било потребно и увек су налазили времена да посете цркву. Семјон је волео да присуствује службама са својим родитељима. Касније би свог оца описао као кротког, стрпљивог и мудрог човека, а после много година монашког живота рекао би: „Нисам дошао на меру свог оца”. Семјон је био висок, снажно грађен човек, поседовао је изузетну физичку снагу. У младости је живео као и већина његових вршњака, али је убрзо доживео свој први „тајанствени опит“. Чувши разговор поклоника о светом животу изузетног подвижника, пустињака Јована Сезеновског на чијем гробу су се догодила чудеса, Семјон помисли: „Ако је он светац онда је Бог са нама, и зато нема потребе да ходам по целој земљи да Га тражим“. Са овом мишљу младо срце је горело љубављу према Богу, почео је дуго да се моли осетивши привлачност ка монаштву. Тада је чак замолио оца да га пусти у Кијево-Печерску лавру, али му је отац категорички одговорио: „Прво заврши војничку службу, па ћеш слободно да идеш“. Међутим, ово благодатно време није трајало дуго, само неколико месеци, и убрзо се Семјон поново вратио том начину живота, који ће касније назвати „обележеним грехом“.
Сан и глас, који је препознао да долази из уста Пресвете Богородице, помогли су му да савлада искушење дивљег живота: „Није ми добро да гледам шта радиш“. Овај догађај, непосредно пре него што је Семјон ступио у војну службу, радикално је променио његов живот. Открио је истанчан осећај за грех и истовремено милост Божју и Његове Пречисте Мајке према грешницима. Семјон се окренуо покајању и донео је чврсту одлуку да се замонаши. Семјон је служио војни рок у Санкт Петербургу, у инжињеријском батаљону. Његово духовно и срдачно расположење приметно је утицало на његове колеге, о чему постоје докази. Мало пре краја службе, Семјон је отишао код оца Јована Кронштатског, али га није нашао, па му је написао писмо: „Баћушка, желим да се замонашим. Моли се да ме свет не задржи”. Плодови молитве светог кронштатског пастира убрзо су се показали. Већ следећег дана Семјон је осетио да „око њега паклена ватра хучи“, тако да је одмах после војне службе одмах отишао на Атос и у јесен 1892. године примљен је као искушеник, „брат Симеон“, у руски Светопантелејмонов манастир. Симеон је 1896. године примио монашки постриг и ново име – Силуан, а 1911. године био је уздигнут у схиму. Ушавши у манастир, Симеон се показао као стрпљив и благ искушеник, за шта је, како пише архимандрит Софроније (Сахаров), „у манастиру био вољен и хваљен због доброг рада и доброг карактера“.
Тада су му почеле долазити мисли: „Ти живиш свето“. Ове и друге мисли потресле су ум младог искушеника, али он због свог неискуства није разумео шта се дешава. Демонски наговештаји су потресли његову душу, час су га уздизали у „небо“ у поносу, час су га бацали у очај. Симеон се молио у великој напетости, спавао је мало и у трзавицама, док је у млину имао тешко послушање, носио је џакове брашна. Тако је пролазио месец за месецом, а мука демонских напада се повећавала. Ниједна људска снага не може да издржи ову духовну борбу. И брат Симеон паде у очајање, душа његова потону у мрак, али у то најстрашније време за њега јави му се Господ и „цело његово биће и само тело испунише се огњем благодати Духа Светога“. Али ни доживљена паклена мука, ни стечени дар непрестане унутрашње молитве, па ни јављање Господње нису дали младом монаху потпуно ослобођење од демона… Тако је прошло још петнаест година непрекидног духовног подвига, а затим се догодио нови важан догађај у животу оца Силуана – кратак разговор са Богом у молитви. На питање да га научи шта да чини да понизи своју душу, Господ је одговорио: „Држи ум свој у паклу и не очајавај“. Задржавање ума у паклу није било ново за Силуана, оно што је било ново је „и не очајавај“. Монах Силуан је, после откривења датог му од Господа, чврсто стао на духовни пут, од тог дана благодат га није напуштала, а благодарност Богу је све више расла у души старца.
Истовремено, „постепено његовом молитвом почиње да доминира туга за светом који не познаје Бога“, притом „имао је мисао да само они који су Га познали, а затим изгубили, могу тражити Бога. Веровао је да сваком тражењу Бога некако претходи промисао Божја. Како ћеш тражити нешто што ниси изгубио?” Ове теме су узете као основа за избор цитата из дела старца Силуана за ову књигу. Дакле, поглавља „Како сачувати душевни мир“ и „Душа моја чезне за Господом…“ сведоче колико је искуство богоостављености било важно за његов духовни живот. Ова тема се с правом може назвати једном од водећих. Губитак благодати изазива осећај напуштености од Бога. У ствари, губитак благодати не значи да Бог напушта човека. То указује на неспособност човека да сачува благодат коју је примио и да стално живи у њој. На срећу, искуство губитка благодати не оставља само тешка осећања у души. Такође постаје извор дубоке, сталне и упорне чежње за Богом, снажне жеље да се пронађе изгубљена милост и поново доживи светло и радошћу испуњено присуство Духа Светога. Човек се посвећује тражењу Бога, почиње да се фокусира на свој унутрашњи, духовни развој, жудећи да пронађе блиску везу са Њим. Наставак ове теме је поглавље „Најдрагоценије на свету је познавати Бога…“.
Такође, једна од главних тема мисли старца Силуана у његовим списима јесте жеља и брига за спасење свих људи. Ова жеља да се сви спасу заснива се на Божјој љубави према људима, а боравак у Царству небеском значи живот испуњен љубављу према Богу. Ове две теме (љубав према Богу и љубав Божја према људима) огледају се у последња два поглавља књиге: „Ми смо деца Божја“ и „Господе, како је велика љубав Твоја…“. Бог је добар и милостив, Он спремно опрашта грехе покајницима и спасава пропадајуће, јер Бог је тако заволео свет да је дао Сина свог Јединородног, да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни. Бог није послао Сина свога на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега (Јн. 3, 16-17). Старац Силуан се до краја свог живота непрестано молио за живе и мртве, за пријатеље и непријатеље, за цео свет. Упокојио се у Господу 11/24. септембра 1938. године. Одлуком Светог Синода Цариградске Патријаршије од 26. новембра 1987. године Силуан Атонскије канонизован. Године1992. и Руска Православна Црква прославила га је као светитеља. Успомена на монаха Силуана Атонског празнује се 11/24 септембра.
Превод с руског редакција портала "Ризница"
Извор: Rop.ru
