Преподобни Пајсије Светогорац: О хулним помислима
Које су помисли хулне
– Старче, није ми јасно када за неку помисао кажемо да је хулна?
– Када нам у ум долазе скверне слике о Христу, Мајци Божијој, Светитељима или о било чему другом божанском и светом, или чак о нашем духовнику – то су хулне помисли. Ове помисли не треба никоме говорити.
– Зар ни духовнику?
– Биће довољно ако му кажемо: “Долазе ми хулне помисли о Христу”, или – “…о Духу Светом”, или – “…о Мајци Божијој”, или – “…о теби, мом духовнику.” Све те хуле и греси су од ђавола; нису наши. Због тога се и не треба узнемиравати због ђаволових грехова. Када сам био монах почетник, ђаво ми је једно време убацивао хулне помисли чак и у цркви, због чега сам се много секирао. Све оно што сам као војник чуо – псовке и томе слично, ђаво ми је убацивао у ум везано за светитеље. Духовник ми је рекао: “Те помисли су ђавоље. Тренутак када човек почне да се узнемирава због скверних помисли које му долазе у ум у односу на свештене ствари, доказ је да те помисли нису његове, већ да долазе од споља.” Али ја сам се и даље секирао. У повратку од Старца, свратих у капелу светог Јована Крститеља да се помолим; поклонио сам се икони Светитеља и од ње осетио благоухање. Када су ме поново напале онакве помисли, отишао сам опет у капелу, и благоухање са иконе се поново осећало! Једног дана, док се служила Света Литургија, за време Трисвете песме, и ја сам тихо певушио Нилово Свети Боже. Тада угледах како кроз врата које воде у притвор главног храма улази једна страшна, велика звер са псећом главом. Пламен јој је избијао из уста и очију! Окренула се око мене и два пута ме ошамарила, зато што сам певао Свети Боже. Погледао сам око себе да бих проверио да није још неко видео ту звер; али нико је није видео. После сам рекао духовнику: “Десило се то-и-то”, а он ми је одговорио: “Ето, видиш! То је био он! Да ли си сада миран?”
– Да ли човек може увек да схвати да је нека помисао хулна?
– Схвата, ако користи од Бога дату му памет. На пример, мени неки људи говоре: “Старче, зар је могуће да постоји пакао? Нас узнемирава чак и чињеница да има људи по затворима, а колико више то да има људи у паклу.” Али и то је хула, јер испада да су они праведнији од Бога. Бог зна шта ради. Сећате ли се једног догађаја који је навео свети Григорије Двојеслов? Једном приликом епископ Фортунат изагнао је демона из ђавоимане жене. Демон се после окретао по граду у виду неког сиротог човека, жалећи се на епископа. “Онај немилостиви ме је отерао!”, викао је. “Бре, Бог да га спасе, зашто те је отерао? Зашто је то учинио? Повешћу те својој кући”, рече му неко и поведе ђавола са собом. Не прође много, а ђаво му рече: “Хладно ми је. Убаци неко дрво у камин.” Домаћин убаци дрва у камин, дода и пањ да би ватра била што јача. На крају, када се ватра добро разгорела, ђаво уђе у домаћиново дете. Оно, сирото, постаде ђавоимано, ускочи у ватру и изгоре. Тада је онај човек схватио кога је то епископ отерао и кога је он примио у кућу. Јер чим га је епископ Фортунат отерао, сигурно је нешто знао.
Одакле происходе хулне помисли
– Старче, реците нам нешто о благоразумној равнодушности.
– Благоразумна равнодушност потребна је преосетљивом човеку кога ђаволак мучи разним помислима. У том случају добро је да човек буде помало неосетљив, у добром смислу те речи, и да не ситничари око неких ствари. Осим тога, благоразумна равнодушност користи и ономе ко може да буде равнодушан према многим стварима, али му ђаво изазива преосетљивост према нечему одређеном, како би га растројио. У том случају ће благоразумна равнодушност помоћи човеку. Али потребно је да га неко руководи. Треба да износи своје помисли и буде под руководством духовника. У супротном, он мало-помало може накриво да постави ствари и да западне у другу крајност – да постане потпуно неосетљив.
– Старче, зашто имам хулне помисли када ме мори туга?
– Пази шта се ту дешава: Када ђаволак види да си тужна, он то искоришћава, нудећи ти једну светску бомбону, једну грешну помисао. Ако паднеш на прву лопту, после те води у све већу жалост и више не можеш да му се супротставиш. Због тога никада не пребивај у нерасположењу, већ се бави неким духовним делом које ће ти помоћи да изађеш из тог стања.
– Старче, много ме муче неке помисли…
– То је нешто ђаволско. Буди спокојна и не слушај их. Ти си осетљива, а ђаво ту осетљивост злоупотребљава – чини те ситничавом у односу на неке ствари, прилепљује ти ум за нешто тако и мучи те без разлога. Може да ти убаци неку скверну помисао везану, на пример, за игуманију или мене. Немој да јој придајеш важност. Једна хулна помисао, само ако јој придаш макар и малу важност, може да те намучи, да те здроби. Теби треба мало благоразумне равнодушности.
Хулним помислима ђаво обично мучи веома побожне и осетљиве људе. Преувеличава њихове падове како би их ожалостио, а ако му не пође за руком да их тиме гурне у очајање и да изврше самоубиство, покушава да их бар излуди и учини потпуно бескорисним. А ако ни то не успе, биће му право задовољство да их посети макар унинијем.
Једном приликом срео сам неког човека који је стално пљувао. Рекоше ми: “Он је поседнут.” “Да је поседнут, не би се баш тако понашао”, одговорио сам. Како се касније показало, овај сироти човек није ништа погрешио да би га демон поседнуо. Одрастао је као сироче и био је преосетљив; имао је и помисли с лева, а уз то још и мало маште. Све то ђаво је обрадио, па је почео да му убацује и хулне помисли. Када му је ђаво убацивао у ум такве помисли, сироти човек им се супротстављао, поскакујући и пљујући на хулне помисли. Они који би видели такву сцену помишљали би да је у питању неко поседнут демоном. Сироти човек био је преосетљив и због тога је пљувао на хулне помисли, а сви су му говорили: “Ти си ђавоиман!”
Хулне помисли често долазе од ђаволске зависти. Неки пут, нарочито после бдења, када је човек мртав уморан и не може да пружа отпор, злобни ђаво му убацује у ум хулне помисли; после тога, да би га упетљао у све то или да би га бацио у очајање, почиње да му говори: “Такве помисли ни сам ђаво не убацује у ум! Сада не можеш да се спасеш…” Ђаво може да нашапне хулну помисао чак и везано за Светог Духа, а после да му каже како је то неопростив грех…
– Старче, да ли хулна помисао може да дође и нашом кривицом?
– Да, и сам човек може да да повод. Када није у питању преосетљивост, хулне помисли наилазе због гордости, осуђивања и томе слично. Зато, када узмете на себе неки подвиг, а појаве се помисли неверја, хуле, знајте да се подвизавате са гордошћу. Ум се помрачује од гордости, рађа се неверје, и човек се обнажује од благодати Божије. Или када се неко бави догматским темама, немајући притом одређене духовне предуслове за то, касније има хулне помисли.
Презрење хулних помисли
– Старче, ава Исак каже да страсти побеђујемо смирењем, а не презрењем. Да ли је презрење неке страсти и презрење хулних помисли – једно те исто?
– Не, у презрењу неке страсти налази се гордост, самоувереност и – што је горе од свега – самооправдање. Дакле, ти оправдаваш саму себе и не признајеш своје страсти. То ти је као да кажеш: “Ова страст није моја, она нема никакве везе са мном”, па се и не бориш против ње да би је се ослободила. Али хулне помисли треба да презиремо, јер, као што рекох, оне нису наше, већ ђаволске.
– Да ли неко ко се пред другима претвара да има неку страст, на пример стомакоугађање, на тај начин исмева ђавола?
– Он лицемери добрим лицемерјем, али то још увек није исмевање ђавола. Ђавола исмеваш када појеш псалме док ти он убацује хулне помисли.
– Старче, како да за време богослужења одагнам хулне помисли?
– Појањем. Отворићу уста моја… Не знаш да певаш? Не чачкај такве помисли. Презири их. Када се расправљаш са хулним помислима у време молитве, то је исто као да војник чачка бомбу док даје рапорт старешини.
– А ако су оне упорне?
– Ако су упорне, онда знај да негде у теби постоји нека слаба тачка. Савршено решење: презрење ђавола; јер је он дипломирао факултет лукавства. У време борбе са хулним помислима боље је да не изговарамо ни Исусову молитву, јер бисмо тиме показали да се бавимо проблемом хулних помисли; ђаво тада циља слабу тачку у нама и непрестано нас бомбардује хулним помислима. Боље да појемо. Видиш, и дечица када хоће да покажу презрење према неком свом другу који их зачикава, певуше: “Трала-ла…!” То исто треба и ми да радимо у односу на ђавола. Само, ми ћемо да појемо, а не да певушимо светске песме. Појање је молитва Богу, али и презрење ђавола. Тако са сваке стране доскачемо ђаволу.
– Али, Старче, када сам у таквом стању ја не могу ни да певам, тешко ми је чак и да се причестим.
– То је веома опасно! Тебе то ђаволак блокира! Певај, причешћуј се, јер те помисли нису твоје. Само тако ћеш показати да ме слушаш; отпевај једно Достојно, да би се ђаво покупио и отишао. Нисам ли ти причао о једном калуђеру? Имао је дванаест година када је дошао на Свету Гору. Био је сироче; будући лишен љубави мајке по плоти, он је сву своју љубав подарио Мајци Божијој. Њу је осећао као своју мајку. Да видиш само са каквом побожношћу се поклањао Њеним иконама! Касније је ђаво упрљао ту његову љубав, убацујући му у ум хулне помисли. Сироти монах није више ни прилазио да се поклони Њеним иконама. Сазнавши за то, његов Старац га је узео под руку и привео икони Богородице и Христа да би им целивао лица и руке; и ђаво је одмах утекао. На неки начин, дрскост је целивати Богородицу и Христа у лице, али Старац је то учинио само да би одагнао помисли које је имао монах.
Када смо ми криви за хулне помисли
– Старче, да ли сам крива када ме нападну хулне помисли, а ја се не саглашавам са њима?
– Ако се секираш и не прихваташ их, није то ништа.
– Старче, а када је заиста човек крив за једну хулну помисао?
– Ако се не секира што има такве помисли, седи скрштених руку и разговара са њима – у том случају човек је крив. И колико више буде примао хулне помисли, толико више ће осећати и једну демонску смућеност. Јер када прими једну хулну помисао, почне да се окреће око ње и разговара са њом у уму, тада у некој малој мери постаје ђавоиман.
– А како се, Старче, одгоне такве помисли?
– Ако се човек секира када му долазе такве помисли и ако не разговара са њима, оне ће саме од себе престати да долазе, јер немају хране. Дрво које се не залива – суши се. Али када неко почне да се макар и мало забавља хулним помислима, он их тиме храни, залива свог старог човека; тада се помисли тешко сасушују.
– Старче, неки пут ја примам хулне помисли, саглашавам се са њима, а после схватим шта сам учинила, али не могу да их одагнам.
– Знаш ли од чега ти патиш? У једном тренутку ум ти негде одлута, расејеш се и почнеш да дангубиш отворених уста. Тада долази ђаво, убацује ти у уста бомбону и ти почињеш да је цуцлаш. Осећаш њен укус и после ти је тешко да је испљунеш. А треба да је испљунеш одмах, чим почнеш да осећаш да те мало заслађује.
– Старче, а када ми дође нека хулна помисао, па је ја мало примим а после је одагнам?
То је као да ти је ђаво дао једну бомбону, ти је мало цуцлаш, а после је испљунеш. Треба одмах да је испљунеш. У супротном, он ће те прво заварати једном бомбоном, а после ће те напајати отровом, ругајући ти се.
