Беседа Његове Светости Патријарха српског Порфирија на Недељу Православља, 24. марта 2024. године, у храму Светог Саве на Врачару
У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, прошла је прва недеља поста, а сама недеља коју данас прослављамо зове се Недеља Православља. Прва недеља Васкршњег поста је успомена на догађај који је назван Победом Праввославља, победом над свим јересима, а то значи над лажним, погрешним, извитопереним учењем Цркве, учењем која су супротна речи Христовој, проповеди Светих апостола, искуству Светих отаца и истинама вере која су формулисане на Седмом васељенском сабору. Све то заједно није ништа друго него искуство Откровења Божјег, откривене истине о томе ко је Бог у којег верујемо и ко је и какав човек кога треба да изграђујемо у себи, тј. ко је и какво је порекло и назначење човеково.
У прву недељу поста 842. године, која се назива Недеља Православља, потврђена је победа Цркве над иконоборцима. Потврђена је вера у то да ми можемо да изображавамо лик Христов на иконама, као и ликове светитеља Божјих. Спорови и потреси који су трајали везани за то да ли треба или не треба поштовати иконе, клањати им се и изображавати лик Божји, лик Сина Божјег и светитеља, трајали су 120 година и више. Међутим, тај догађај, кога се данас сећамо као победе над иконоборцима, значи много више од онога што нам се на први поглед може учинити, јер у чињеници да можемо изображавати лик Сина Божјег на иконама и клањати се том лику, као и да можемо изображавати иконе Божје, тј. људе-светитеље Божје и клањати им се, открива се основна истина наше вере, а то је истина да је Логос постао тело, како бележи Свети Јован Јеванђелист. То је истина да је Син Божји постао човек. У тој истини открива се још једна истина, а то је да се у личности Христовој сједињује људска природа са божанском и нама људима је дата могућност да човек по благодати може бити обожен, да може постати Бог, не по својој природи, него по благодати Божјој и по назначењу које је Бог поставио човеку као циљ његовог постојања.
То обожење није ништа друго него употребити дарове које смо добили од Бога у складу са нашом природом и назначењем Божјим, у складу са вољом наше природе, јер како каже Свети Максим Исповедник: Постоји и природна воља нашега бића. Та природна воља није нита друго него апетит, способност да учествијемо у свему ономе што је божанско. То како можемо ићи путем обожења, како можемо учествовати у ономе што је божанско, отривено је нама Сином Божјим и забележено у светом Јеванђељу. Оно што је воља Божја и оно што је наша природна воља у складу са вољом Божјом открило нам се у Јеванђељу Христовом. Открило нам се шта је то личност, шта је то заједница, које су могућности личности и које су могућности заједнице, шта је то породица и много онога што нам је одавно јасно Јеванђељем а о чему се пита модеран човек: шта је то слобода, да ли је слобода да чиним у односу онога што ми је дато, душом и телом, оно што ја хоћу, јер је то моје власништво, да ли смо ми заиста суштински власници било чега, па и свога бића, или нам је све дато и задато да своју вољу и своју слободу уподобимо вољи Божјој. Зато, браћо и сестре, постоји подвиг. Није довољно рећи Бог је љубав, Он све прашта и све прихвата. То јесте истина, али да бисмо љубав Божју усвојили и да бисмо је пре свега били свесни, треба се трудити. Треба живети у подвигу, у сарадњи са благодаћу Божјом, треба чистити свој ум и срце и тако нам тело постаје чисто. Будите савршени, будите свети, то је реч Христова.
Подвиг поста на који смо позвани, браћо и сестре, служи нам да бисмо изграђивали поверење у реч Христову, у реч Јеванђеља, јер само онда када имамо поверење у Христа и Његову реч онда Јеванђеље може постати наш закон. У том поверењу у реч Христову стичемо и међусобно поверење и постајемо заједница. Поверењем у Господа и Његову реч изграђујемо заједницу са Њим, а кроз Њега са другима, а то је Црква. Отуда подвиг, сваки подвиг па и подвиг поста, значи поверење у реч Цркве која је тело Христово у саборни ум Светих Отаца. Нисмо ми ту да испитујемо, истражујемо и проверавамо реч Христову и да проверавамо реч Светих Отаца забележених у седам Васељенских сабора и које су потврђени у Недељи Православља. Нисмо ту да додајемо и одузимамо, него да дођемо и видимо како нас позива данашње Јеванђеље речима апостола Филипа, који позива Натанаила да види Христа, да дођемо и видимо не само својим телесним очима, него да постанемо учесници догађаја који се зове Христос и да све оно што јесте предање, живећи предање, осадашњујемо. Предање није историја, није прошлост, него је у Цркви предање актуелно, јер је реч о истини која је вечна.
Зато, браћо и сестре, данас славећи свих седам Васељенских сабора, славећи Недељу Православља, славимо и чињеницу да је Син Божји постао човек да и ми можемо бити спасени, да смо створени за вечност и да можемо учествовати у ономе што је Божје, да можемо бити обожени. То славимо данас и то нас позива на веру, на поверење, на преображавање нашег бића у црквено биће, у благодано у саборно биће, како бисмо онда у Недељу Православља стали да бранимо учење Цркве, зато што хоћемо да нам живот буде црквен и зато што наш живот потврђује учење Цркве. Ту не постоји никаква шизофренија нити подела, једно те исто је наша вера као учење, као теорија, као виђење и живот као потврда онога у шта врерујемо и у исто време као пут који нас води у созерцање онога у шта верујемо.
Нека би Господ дао да увек будемо православни и вером својом и животом својим, јер онда нећемо имати страха и фрустрација, нећемо бити искључиви, него ће љубав као лествица којом живимо у њеном подножју овде и сада бити лествица која нас води у Царство небеско, где је Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух, коме је слава у векове векова. Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
