Његово Преосвештенство викарни Епископ хумски г. Јован, одржао је беседу на Свето Јеванђеље по Луки, 3. марта 2024. године у Саборном храму Светога Саве у Диселдорфу.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре, у овом надолазећем периоду Великог и Часнога поста, ми се припремамо, Црква нас припрема, љубав и милост Божија нас припрема на покајање. Бог нас позива да омекшамо наша срца и да схватимо и прихватимо неизмерну љубав Божију, да схватимо и прихватимо истину Богом откривену, да оно што Бог од нас жели, на шта нас позива, начин на који жели да нас врати у наше истинско људско достојанство јесте љубав. То нису сама по себи велика дела којима можемо да се хвалимо, то није пост, то нису многобројне изговорене молитве насамо или пред другима, то није ништа оно што споља може да изгледа велико, важно и праведно. Зато ми протекле седмице нисмо постили среду и петак, нисмо постоли зато што смо заједно са Црквом поучени и прихватамо да немамо разлога, чак и када постимо целе године и када постимо све постове, да се тиме хвалимо као што је то био случај са фарисејем о коме смо чули Јеванђеље прошле недеље. Дакле, Бог нас позива на покајање, на љубав а не на нашу праведност, јер из тог осећања праведности често, да не кажемо увек, произилази нека врста надмености.
Данас нас Бог подучава кроз ову, за сва времена, за све људе, за сва места универзалну причу о блудном или изгубљеном сину. Чули сте да се у причи ради о оцу и два сина. Отац из ове приче је наш Отац Небески, Бог, Који нас је створио, Који нам је дао све односе, све дарове, све таленте, сву љубав, ваздух који дишемо и могућност да стекнемо Његовом благодаћу сва врлинска и велика искуства. Ми то, нажалост, не чинимо. Него, у различитим тренуцима нашега живота, оно што нам је Бог дао као дар, оно што нам Он очински саопштава и дарује као љубав, ми одједном одлучимо да спакујемо, да се затворимо у себе, да тај део нашега имања, који никада није био наш нити може бити наш, присвојимо себи. Обичај је био да се имање не дели за живота очевог. А млађи син је, као што ми то чинимо, свога оца сматрао и прогласио на неки начин мртвим, јер је тражио од њега део имања. А отац, као наш Небески Отац, стрпљиво и препун љубави, сину заправо даје све то што син мисли да је његово, а у ствари није и син одлази у далеку земљу.
И ми, драга браћо и сестре, одлазимо у предалеку земљу. Та предалека земља често није физички далека али је земља која је најдаља од свих земаља, јер представља место у нашем срцу, у коме смо се удаљили и у коме пребивамо далеко од нашег Небеског Оца. И Он чека на све људе без разлике, на свакога ко је рођен на земљи да Му се врати. Чека стрпљиво. А када нас види, без обзира на сву нашу заблуделост, Он се неизмерно обрадује. Опет нас облачи у најсвечаније хаљине и ставља нам прстен на руку и обува нам нову обућу, на тај начин враћајући нам синовско достојанство. То нам је достајанство Бог вратио кроз Свога Јединороднога Сина и очекује од нас, да наша срца, срца наш којима је све, баш све опроштено, и изнова нам се све опрашта, да наша срца буду мека и отворена, да буду испуњена покајањем и отворена за љубав према свим људима.
Онда долази други део приче у коме ми често не поступамо како би требало, ми који често мислио самим тим што смо редовни у цркви и што постимо и што се молимо, мислимо да оно што је наш Небески Отац даровао свима људима да припада заправо само нама или да међу нама има оних којима то што нам је Бог даровао припада више него некима другима, односно мислимо да постоје они који су праведни и неправедни а да праведни нешто залужују и имају предност у односу на неправедне а то заправо, како из приче видимо, није тако, јер Бог не види свет и нас на тај начин, јер када би нас видео на тај начин, нас ни у коме случају не би било, нити би било овога света, нити би били створени, нити би нам био дарован живот, нити би нам било даровано покајање и спасење, нити било шта што нам је даровано, а опет нам се деси да спасењу, радости, животу и обновљењу и покајању другог човека не обрадујемо него да се у нама појави нека завист и често можемо чути, да се некоме не иде у цркву када види ко све иде у цркву или да је неко одувек ишао у цркву па му се више не иде када види ко све иде. То је само један од примера у коме се види како се наше срце често стеже и од онога срца којим треба да струји крв Васкрслог Христа и благодат Духа Светога, наше срце постаје срце од камена. То се десило старијем брату, који је све време био са оцем, испуњавао је како он каже све заповести и све, како му отац лепо каже, што је било очево било је и његово али он је био затвореног и каменог срца, био је ситничар. Све време је имао све што је очево на располагању али он се жали како му како му отац никада није дао нити једно јаре. Таква је често наша и таква је често људска правдољубивост, ситничава и чангризава и неспособна да се отвори за љубав и за праштање. Он више, као што то често и бива, не назива свога брата, коме је требало да се обрадује, него каже оцу тај твој син. А отац поново и изнова каже му синко, и опомиње га да то није само његов син, него каже овај твој брат, беше изгубљен и нађе се, беше мртва и оживе.
Драга браћо и сестре, сви ми који смо овде сабрани и који нисмо сабрани имамо потенцијал да васкрснемо из мртвих. То васкрсење зависи од отворености нашег срца и Бог стоји поред свакога од нас у све дане нашега живота и чека да се покајемо без икаквих компликација, философија и измишљања управо као што је то учинио млађи син. Када дођемо себи, када схватимо где се налазимо, једноставно да узмемо оно ништа што нам је остало од живота и да кренемо ка оцу и да му кажемо да смо ми сагрешили Њему, Небескоме Оцу, и да нисмо достојни да се назовемо Његовим синовима али тада се, сваки пут када се то догоди, догађа чудо да се отворе небеса и да нас Бог поново облачи у хаљине достојанства оних који су васкрсли из мртвих у којима више не владају смрт и грех.
Нека би Господ дао да одлазећи данас са овога светога места, призивамо Божије име на све оно што нам је даровано, на све људе, на целокупну творевину и да увек останемо свени да све што имамо у животу, колико год нас се чинило да смо заслужни за то, да нам је све то дар од Бога. И да будемо увек, драга браћо и сестре, љубављу отворени за друге људе и за цео свет, да праштамо свесни чињенице, да је Небески Отац наш, опростио нама све наше грехе. И ако то не будемо искуствовали и ако се то не догоди у нашим срцима, онда су узалуд и сви постови и све молитве. Ако нам је срце и даље тврдо и чврсто, те не знамо како да почнемо, онда треба да се заједнички молимо Богу да нам да милост и благодат покајања у овим наступајућим данима, амин.
