Пре много стотина и хиљада година, древни грчки мислилац по имену Протагора, изнео је својеврсну релативистичку мисао према којој је човек мера свих ствари.
Векови су мирно протицали и ова мисао је била сасвим заборављена. Овако је било све до краја седамнаестог и почетка осамнаестог века када су је људи са атеистичким убеђењима почели извлачити из заборава историје и истицати је као велико достигнуће људског духа. Они су ово гесло, сасвим различито од самог Протагоре, сматрали врхунцем хуманистичког погледа на свет. Шта су они желели поручити наглашавањем ове мисли, тј. зашто је она била посебно занимљива људима који не верују у Бога?
У првом реду, они су потенцирањем става да је човек мера свега желели рећи како су човеково биће, човекове потребе, човекова угодност и комфор, нешто што би требало да буде од највећег и превасходног значаја свих човекових напора и прегнућа. Све би требало да буде измерено и осмишљено спрам човека – он је најбитнији. А зашто је ово постала атеистичка мисао? Па, баш због тогa. Посредно су овим желели рећи: не треба се човеков живот уредити спрам Бога, већ спрам самог човека. „Бог нам“, говорили су оваквим приступом, „није потребан и чак представља својеврстан терет који човек нипошто не мора носити на својим плећима“. Другим речима, стављајући човека у центар свих напора изостављали су Бога из приче о човеку…
Ипак, у савременим околностима еколошке кризе страшних размера, и сами атеисто-„хуманисти“ су престали да човека описују као меру свеукупне стварности. Сада је и врапцима на грани јасно да нису пресудне само човекове потребе и човеков угођај, тј. да уколико човек, задовољавајући све веће и веће прохтеве својих потреба, сасвим уништи воду, ваздух, тло, биљни и животињски свет, једноставно ни сам више неће постојати. Када би се атеисти из претходних векова поново огласили са овим Протагориним геслом били би ућуткани и од стране савремених атеиста, њихових духовних потомака, јер нам је постало јасно колико су лажне те речи. Но, остаје чињеница да су у тим временима многи одлазили у правцу атеизма, задојени оваквом мишљу која је била слика тобожњег „ослобођења“ од Бога…
У данашњем тексту, инспирисан промишљањима Блеза Паскала, чувеног физичара, математичара, филозофа, који је, у своје време снажно говорио о неопходности Бога човековом бићу, покушаћу да укажем на сву лаж, па чак и бесмисленост, ове мисли која је, у оно време, ширила авет атеизма.
Сматрати ишта слично о човеку, је исувише гордо и представља тешку глупост, говорио је Паскал. Човек не може да појми ни величину, ни сву шареноликост планете Земље, а камоли да буде сматран за меру свеукупног постојања. Просторија у којој се тренутно налазим док пишем текст, не представља ни тачкицу која може бити обележена на било каквој представи планете Земље. Уколико би неко желео да моделује глобус на којем ће бити могуће да се оцрта тачка са овом просторијом (а да тиме не буде обухваћен и неки други простор), тај глобус би вероватно морао имати пречник од најмање петнаест километара. А где су непрегледне дубине океана са животом који је тамо присутан? А изузетно високе и окомите планине на којима постоје подручја на које људска нога још увек није крочила? А сва дубина (или висина) ваздушног омотача који нам пружа могућност да дишемо и да живимо? Нема човека, а чини ми се да је то чак и незамисливо, који је својим ногама додирнуо сваки квадратни метар планете (математичари који воле да рачунају би могли израчунати колико би векова требало човеку, да без трена одмора, својим корацима обиђе све скривене кутке квадратних метара спољне површине планете). Но ту није крај нашој малености. Како стоји ствар са Сунцем које нас свакога дана обасјава и греје својом светлошћу и без којег, исто тако, нема живота на нашој плаветној планети? Вероватно сте у школским атласима могли видети скице Сунчевог система, међутим, оно што можда нисте знали јесте то да такве скице не одражавају верне пропорције односа величина планете Земље и Сунца. Сунце је, наиме, стотину девет пута веће од Земље, не три или четири пута, и, чак, три стотине тридесет хиљада пута масивније. Планета Земља је величине једне сунчеве пеге… Растојање између нас и Сунца је 149.600.000 km – непрегледни простор који сунчева светлост пређе за осам минута и осамнаест секунди. А, само Сунце кружи око центра галаксије Млечни Пут на приближној удаљености од 27.000 светлосних година, не минута или секунди. То су непрегледна пространства испуњена милионима небеских тела – за наш ум прилично непојмљива. А, колико милиона галаксија постоји? Ми то себи ни не можемо представити! Како је онда могуће сматрати да је човек мера свега? Сувише је то гордо!
Но, каже Паскал, хајде да оставимо ове готово бескрајне величине, и да пажњу нашег ума усмеримо на оне ствари које су незнатне спрам нас. На пример, на маленог мољца. Или, још боље, на очи мољца. Савремени микроскопи ће нам показати изузетну савршеност тих очију, које су функционалне и које итекако имају смисла за постојање мољца. Можемо спознати тачну био-хемијску структуру тих очију, али их, са свим невероватним технолошким средствима која поседујемо, не можемо произвести. Можемо отићи и даље, све до атома од којих су изграђене. Па чак можемо ући и у сами атом и тамо ћемо наићи на читав један свет – протоне, електроне, неутроне, који се налазе у стању непрекидног кретања. Све те честице имају своју функцију и смисао за постојање атома. Савремена наука чак тврди да постоје непојмљиво малене честице, тзв. „Кваркови“, које се крећу таквим брзинама као када бисмо ми у исто време били у Бечу и у Краљеву. Дакле, читав један свет пун смисла се налази у атому мољчевог ока, а од колико милиона таквих светова је саткано читаво тело мољца? Ми никако не можемо сагледати те светове и та кретања, од којих смо и ми састављени, можемо их само, са приличне дистанце, назрети. Зар није онда сувише смело, гордо и глупо, сматрати човека мером свих тих светова?
Рећи ћу отворено: једини ко може сагледати све те бескрајно малене светове, и све те бескрајно огромне светове, и човека са његовим унутрашњим светом, у појединостима и у целини, је Онај који је све то створио – сами Бог. У том смислу, једино Бог може бити мера свега јер је Он, како вели писац Псалама, педљима промерио Небеса. И још ћу једно рећи: хвала Богу да није човек мера свега. Јер крајња мера оваквог човека је смрт – то би значило да је смрт мера стварности. Не! Ми, хришћани верујемо, да ће истина о нама бити не наша мера (тј, смрт) већ Божија мера, оно што је Бог осмислио за нас – Царство Божије!
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Епархија жичка
