Поуке Светог Антонија Великог о светом животу
Ми обично погрешно употребљавамо реч словесан (разуман) приликом примењивања на људе. Словесни нису они који су изучили изреке и списе древних мудраца, него они који имају словесну душу и који могу да разликују добро од зла, те оно што је рђаво и по душу штетно избегавају, а оно што је добро и за душу корисно усрдно ишту и чине уз велику благодарност Богу. Једино њих уистину можемо назвати словесним људима.
Истински словесан човек има само једну бригу: како да буде послушан и како да угоди Богу свих. Он се само једном учи – како да му благодари за Његово промишљање и управљање свим што постоји, ма шта њега самога задесило у животу. И заиста, било би неумесно да лекарима, који нам дају и горке и непријатне лекове, будемо благодарни за наше телесно здравље, а да Богу због онога што нам изгледа непријатно будемо неблагодарни и да не схватамо да се све збива по Његовом промислу на нашу корист. Јер, познање Бога и вера у Бога јесте спасење и савршенство душе.
Уздржање, незлобивост, целомудреност, уздржљивост, трпљење и слично, добили смо од Бога као велике врлинске силе. Оне се супротстављају и противе тешкоћама које нас сналазе и помажу нам. Ако се будемо вежбали у њима и увек их будемо имали при руци, ништа више нећемо сматрати тешким, или болним, или неподношљвим, већ ћемо сматрати да све што доживљавамо јесте људско и да ће све то победити врлине које су у нама. Овога се не сећају они који су неразумни душом, и они који не схватају да све бива на добар начин, онако како треба, на нашу корист, да би заблистале врлине и да би нас Бог увенчао.
Стицање новца и његово издашно коришћење сматрај кратковременом маштаријом. Знај да је врлинско и богоугодно живљење изнад богатства. Будеш ли то неизоставно имао у сећању, нећеш уздисати, ни роптати, нити ћеш икога корити, него ћеш за све благодарити Богу, гледајући на оне који су гори од тебе како се ослањају на речи и новац. Најгоре страсти душе су похота, славо[љубље] и незнање.
Словесан човек посматра самог себе и проверава шта му приличи и користи, односно шта је својствено и корисно души, а шта јој је туђе. Тако он избегава оно што шкоди души као туђе, као оно што је одваја од бесмртности.
Добротољубље
