Говорили смо о томе како да одговоримо на могуће агресивне нападе на Цркву од стране наших ближњих који су подлегли пропаганди. Сада је вредно покренути питање самог општења с њима.
Ствар је у томе да је веома тешко потпуно избећи општење с ближњима који су подложни антицрквеној агитацији. На овај или онај начин, морамо се сусретати с њима на породичним свечаностима или другим догађајима. И, упркос тужним или радосним поводима за породична дружења, с времена на време се испољава агресија. И то не само у односу према Цркви, већ и према свима верницима који су уз њу.
Непрестано упумпавање мржње у људе од стране медија непријатељски настројених према Цркви оставља дубок траг у људској души ако нема противотрова за ово зло. Такво зло, као угаљ у утуљеној ватри, неприметно тиња да би се у једном тренутку распламсало пламеном необузданог гнева, понекад неочекивано не само за околину, већ и за самог човека.
То је нешто слично опсесији. Општите са ближњим када одједном, услед неке комбинације речи која делује као окидач, човек се у секунди промени пред вашим очима и почне да излива море накарадних мисли диктираних пропагандом, што подсећа на привремено помућење свести. У таквим тренуцима ни најразумнији аргументи неће утицати на распаљени ум док се он сâм од себе не смири.
Све ово вреди узети у обзир. Међутим, најважније је запамтити да наши ближњи остају наши ближњи чак и ако су болесни од мржње. На крају крајева, има ситуација у животу када старији родитељи изгубе памћење и разум, али да ли престајемо да их волимо? Напротив, окружујемо их још већом пажњом. Исто би требало да осећамо и према нашим ближњима опседнутим привременим изливима беса.
Апостол каже: „Носите бремена један другога, и тако испуните Закон Христов“ (Гал 6,2). Ако не можемо да носимо бремена чак ни својих ближњих, како да испуњавамо заповести Господње о односу према другим људима? Управо кроз стрпљење према нашим најмилијима тестира се права љубав. А ако не можемо да подносимо своје ближње, како ћемо подносити оне „далеке“?
Изливе агресије треба схватити управо као привремено замагљивање разума и не реаговати на њих. У овом тренутку најприкладније је читати тиху молитву у себи. Треба сажаљевати своје ближње и непрестано се молити за њих.
Трпљење и молитва су јачи од сваке пропаганде, сваке агитације. Трпљење и молитва су наше главно оружје у овим безвременским данима. Трпљење и молитва могу учинити чуда.
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
За наш портал превод са украјинског
приредила Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
