Свети Антоније Велики: Поуке о светом животу
21. Истражи и испитај, па ћеш установити да началници и властитељи имају власт само над телом, али не и над душом. То увек имај у виду. Стога се њима не треба покоравати уколико наређују да се учини убиство или неко друго безакоње и неправда на штету душе, па макар због тога и мучили тело. Јер, Бог је душу створио слободном и самовласном да чини добро или зло.
22. Словесна душа се труди да се ослободи распуштености, надмености, хвалисавости, преваре, зависти, грабљивости и сличног. То су дела демона и лукавог [човековог] произвољења. Уз упоран труд и старање човек то може постићи, избегавајући жељу која га вуче ка грешним уживањима.
23. Они који живе са малим и скромним подвигом, нити западају у опасности нити имају потребе за чуварем. У свему побеђујући своју жељу, они лако проналазе пут ка Богу.
24. Словесним људима није потребно да слушају многобројне разговоре, већ само корисне, који воде [познању] воље Божије. Тако људи поново доспевају у живот и у вечну светлост.
25. Они који теже ка врлинском и богољубивом животу треба да се ослободе гордости, као и сваке празне и лажне славе, и да се труде око исправке свог начина живљења и мишљења. Јер, богољубиви и непоколебиви ум јесте успон и пут ка Богу.
26. Нема користи од изучавања наука, уколико изостаје долично и богоугодно делање душе. Узрок свију зала јесте прелест, обмана, и непознавање Бога.
27. Истраживање најбољег живота и старање за душу људе чини благим и богољубивим. Онај ко тражи Бога, наћи ће га, у свему побеђујући похоту и не одустајући од молитве. Такав човек се не боји демона.
28. Они који се заваравају овоземаљским надама, а до детаља знају све што треба чинити да би се живело најбољим животом, пролазе као они који поседују лекове и лекарске инструменте, али нити умеју да се њима послуже, нити им је до тога стало. Према томе, кад је реч о гресима које смо учинили, никада немојмо бацати кривицу на природу или на некога другога, већ једино на себе. Јер, душа која хоће да ленствује, не може остати непобеђена.
29. Ономе ко не уме да разликује шта је добро, а шта зло, не доликује да суди о томе ко је добар, а ко рђав. Добар човек је онај ко познаје Бога. А ко није добар, ништа не зна, нити ће га икада [Бог] познати. Начин да се дође до богопознања јесте добро.
30. Добри и богољубиви мужеви коре људе за зло само када су присутни – у лице. Они не оговарају одсутне, нити то дозвољавају онима који од тога не презају.
