Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена у Лазареву суботу, 27. априла 2024. године, на светој Литургију у храму Светог Саве на Врачару
Браћо и сестре, ево нас на крају поста заједно са Господом нашим и на крају Његове проповеди у Галилеји, северно од Јудеје, у простору где су живели многи народи, не само изабрани народ, где су многи који нису припадали народу Божјем, чувши снажну Божанску реч Христову, поверовали у Њега и пошли за Њим иако од малих ногу нису били учени истинитој вери и нису били припремани за долазак Месије. Будући да су и они као и сваки човек саздани по слици и прилици Божјој, то значи да у својој природи имају спонтану органску потребу за Богом, штавише не само потребу него и дубинску спознају да без Бога и заједнице са Њим све губи свој смисао, а да у исто време кроз заједницу са Богом све, ако се постави на праву основу, може добити свој значај, своју лепоту, своју пуноћу, свој истински смисао и своје пуно назначење.
Дакле, Господ сада из Галилеје иде ка Јудеји, иде ка граду Јерусалиму и успут треба да прође кроз Витанију, кроз место у којем је често боравио и налазио склониште у дому Лазаревом и у дому његових сестара. Ту би се с времена на време навраћајући после проповеди и путешествија окрепљивао, одмарао и опет враћао свом послању. И то место, дом Лазарев и дом његових сестара, било је омиљено Господу Христу. Заправо, и Лазар и његове сестре били су сви заједно омиљени Господу Христу, који је имао у односу на њих поштовање и љубав, истовремено љубав Христову, а ови су узвраћали љубав. На путу ка Јерусалиму, будући да је требао да прође кроз Витанију, чуо је да је Лазар болестан, да је болестан на смрт. Господ по свој прилици намерно не иде да затекне Лазара у животу, него чека да умре, да се у упокоји, а онда када је чуо ту вест иде ка Лазаровом дому. Наравно, чувши да долази Господ Лазареве сестре су се узбудиле веома и пре свега потрешене тугом исповедају оно што је истина вечна, истина у векове векова, а то је да тамо где је Христос нема смрти. Оне кажу: Господе да си ти био ту наш брат не би умро. И једна и друга то исповедају независно једна од друге.
Тамо где је Господ, видели смо и у претходним недељама читајући Јеванђеље, ту се пројављује сила и љубав Божја, ту се све дешава као у чуду, тј. тамо где је Христос све постаје натприродно свугде и на сваком месту, не нарушавају се закони природе него се надилазе и пребражавају. Они постоје, али постоје као одскочна даска и као предуслов за скок у благодат Божју, за скок у простор у којем важе други закони и друга правила, за скок у простор у којем важе правила љубави, закони љубави, а ту природни закони добијају своју нову и другачију димензију. Ту живот не функционише по логици биолошкој, по логици материјалистичкој, по логици овог света, него ту фунционишу правила љубави где се пројављује и потврђује правда Божја управо као љубав и као милосрђе у односу на све и свја.
И ево потврђују сестре Лазареве: Господе да си ти био ту, не би Лазар умро! Тим бунтом у односу на смрт Лазареву и односу на сваку смрт показује се опет једна дубља истина и тајна коју не можемо да ухватимо својим умом и логиком, својим рациом, иако ум, рацио и логика наша такође имају своје место, али опет су позвани да се перобразе, да надиђу себе и да се сретну са логиком Божјом. Појављује се и пројављује истина да смрт није нормална, да смрт није природна, да је она неприхватљива за људско биће, што на крају и потврђује сам Господ, који је Господар живота, када дође пред гроб Лазарев и када види мртвог Лазара. Јеванђелист каже да и Господ пролива сузу над том чињеницом. Смрт је нешто апсолутно неприхватљиво и антиптиродно нашем бићу. Зато никада не смемо дозволити себи да се помиримо са смрћу као последњом чињеницом нашег живота. Смрт треба да имамо на уму своме, али не као оно што смрт јесте за људе који немају вере у Христа, не као извор страха, јер смрт између осталог јесте и то. Не постоји већи страх од страха од смрти. Сваки други страх у нашем животу јесте пука и једноставна рефлексија тог страха. Имати смрт на уму може бити најбоља педагогија за нас, може бити отрежњујућа чињеница, може бити будилник и покретач за истинско разликовање духовног и вредности у овом свету, за разликовање онога што је за нас вредно и онога што није вредно, што је добро од онога што је зло, али више од тога имати на уму смрт и чињеницу смрти.
Сећати се смрти, како говоре свети Оци, значи бити подстакнути да упрегнемо све своје потенцијале, снаге и свако добро које носимо у себи да бисмо изграђивали врлину и да бисмо живели у складу са заповестима Божјим, са Јеванђељем Божјем, што значи у складу са оним што је нормално и природно за нас, јер је то пут успостављања заједнице са Христом која нам је већ дата Његовом љубављу као пут у живот, као пут којим се пролази кроз смрт, али смрт остаје иза. И зато Господ суочвши се са смрћу једноставним речима каже Лазару: Устани! Ми смо пред смрћу и у смрти сами по себи немоћни, али оним што претходи смрти итекако смо моћни, тј. имамо у својим рукама свој живот који води и пролази кроз смрт. Имамо избор да се определимо за Христа и ако се определимо за Њега, као што је учинио Лазар Четвородневни – тако га зовемо, јер је четири дана лежао у гробу – онда је све искључиво у руци Божјој и Господ нас више не пита: Да ли хоћеш или нећеш? него једноставно каже: Устани! Онда то устајање значи устајање у загрљај са Христом, који је, ево, на путу ка Јерусалиму, где ће узети крст свој – али заједно са својим крстом и нас и наш крст – и поћи на страдање да покаже да није циљ овог живота оно што су очекивали припадници изабраног народа – сила и моћ од овога света, да сила и моћ од овога света нису циљ и нису смисао. Богатство, лепота, сваки успех и све што можемо постићи нису сами по себи циљ. Циљ је победа над смрћу и вечни живот!
Зато нека би Господ дао да знамо оно што су знале сестре Лазареве да тамо где је Господ нема смрти него је живот, да нам је Господ открио да смрт није последња чињеница и последња реч о нама и нашем животу, него да је Он Господ наш који васкрсавши Лазара иде да узме крст свој, иде ка васкрсењу, ка васкрсењу нашем, да је Он алфа и омега, почетак и крај, смисао и садржај нашег живота и зато Њему нека је слава, заједно са Оцем Његовим и Духом Светим, сада и увек и у векове векова.
Извор: Инфо-служба СПЦ
