„Вријеме гради куле низ Котаре, вријеме гради, вријеме разграђује“, каже стара народна изрека, која нам говори да свако вријеме носи своје бреме, али и да ново увијек потискује старо. Потискује, али не брише и не руши, већ се ново труди да буде боље од старог, јер како измјерити ново ако се избрише оно прошло, минуло, старо?
У мору наших националних подјела, које нас, иако давно прошле, опет и изнова дијеле, ових дана јавности је, опет, наметнута прича о Титу, његовом гробу и измјештању истог у родни му Кумровец. Довољно да се јавност забави најобичнијом бесмислицом, али и да се, опет, (по)дијелимо на четнике и партизане, на комунисте и оне који то нису. Ваљда нам је мало постојећих подјела, па нам само треба још ова једна.
На телевизијама, у новинама, на порталима и друштвеним мрежама, покојни маршал који је деценијама био „највећи син наших народа и народности“, скренуо је, ни крив ни дужан, пажњу на себе и сопствени лик, чије смо, изгледа ми, најбоље огледало, у којем се огледа сва туга и јад који смо деценијама сабирали у себи.
Југославије више нема. Није дуго надживјела Тита и није умрла ни због Тита ни само због нас, већ су је убили они исти који су разбили СССР и који данас, туђим животима, јуришају на Русију. Остали смо ми, са оним истим врлинама и манама коју су нас красиле и раније, једнако невољни да сагледамо себе и сопствене заблуде. И када се чини да ћемо у себи пронаћи нешто лоше, што требамо и можемо исправити, нама је лакше упријети прстом у прошлост и рећи да је за ово наше данас крив Тито и да је крива Југославија.
Нити је крив само Тито, нити је крива сама Југославија, већ што рече Достојевски, кроз старца Зосиму, „сви смо криви за све“. Све побједе су наше, баш као и порази. Добили смо оно за што смо се борили, али не баш и оно што смо хтјели. Све ово могу данас рећи и Срби и Хрвати, Бошњаци и Македонци…
С једне стране, успомене су чудо, некоме једино прибјежиште из суморне свакодневице, некоме синоним за прохујалу младост, а некоме на безбрижно дјетињство, па многи, када описују минуло вријеме кажу да је то било „у вријеме Тита“ или „у вријеме бивше Југославије“. За историју су бивши и Тито и Југославија, али за нове и непотребне подјеле довољно је вербално оживјети минули сукоб па да искра плане и запали никад угашене пожаре који су ту исту Југославију претворили у прах.
С друге стране, причати о измјештању нечијег (било чијег) гроба није ни хришћански ни цивилизацијски, а самим тим ни људски. Зато бисмо требали ставити тачку на крајње беспризорну причу о „Кући цвијећа“, која је, истини за вољу, и данас препуна страних туриста, који су о нама чули захваљујући том истом Титу и Југославији које више нема.
Немојмо се одрицати сопствене прошлости, па таман она била погрешна, заблудна, лоша… Не заборављајмо ни своје личне ни колективне падове, јер ако их заборавимо нећемо знати гдје смо погријешили, па ћемо исте грешке опет понављати. Зато памтимо и Тита и Југославију, да бисмо боље знали шта ћемо сутра чинити, као народ који је тој истој Југославији највише и најискреније давао себе.
Питање Титовог гроба и његове будућности само је једна од илузија наше стварности, јер ако ископамо Тита, сутра ће неко ископавати нас, јер државе настају, пролазе и нестају, али наши гробови ће остати. Не треба нам нови Синан-паша, да сутра претура наше хумке и да нас пали на ломачи сопствене лудости.
Зато, канимо се туђих гробова, већ се радујмо Спаситељу Христу, „Који смрћу смрт разруши и онима у гробу живот дарова“!
Епископ бихаћко-петровачки Сергије
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
