Епископ штутгартски Јов на путу ка Православљу, епископ Марко и теодицеја
По рођењу је добио име Јован, крстио се као Јован у част Крститеља Господњег. У монаштву је добио име Јосиф у част Заручника Господњег, у монаштву – Јов у част преподобног Јова Почајевског, једног од светитеља посебно поштованих у Руској заграничној цркви, који је постао покровитељ издавачке делатности руске дијаспоре. Из словачког Ларомира настала је прекоморска штампарија преподобног Јова Почајевског, која и данас постоји. И тако је почела издавачка делатност, захваљујући којој је штампарија у Џорданвилу дуги низ година снабдевала вернике у њиховој историјској отаџбини књигама и другим штампаним материјалом.
Овај интервју смо снимили другог дана после архијерејске хиротоније владике Јова (Бандмана).
„Срећна сам што интервјуишем архијереја“, помислила сам. И уопште, ово је први епископ са којим сам разговарала само дан после хиротоније, када се још није био навикао на обраћање са „Владико“, па је приметио: „Ако неко каже с леђа: „Владико Јове!“, помислим: Ко је то? Коме је то упућено?"
Иначе, ова хиротонија је требало да буде пре две године у манастиру преподобног Јова Почајевског у Минхену, нешто после упокојења штутгартског архиепископа Агапита (Горачека), такође новинара, веома вољеног међу руском паством у Немачкој. Ту је требало да се одржи и заседање Архијерејског сабора Руске заграничне цркве и организују свечаности посвећене 100-годишњици њеног оснивања. Али вирус је затворио пут. И тако, у паузи између таласа вируса, када се чинило да се вирус повукао, заседање Сабора (више не онлајн, већ „ин-персон“) и архијерејска хиротонија били су уређени тако да се поклопе са традиционалном саборном прославом Курске Корене иконе Пресвете Богородице, која је, у присуству предводника руске дијаспоре, како су приметили верници, била „свечана до суза“.
„На ком језику ћемо водити интервју?“ – питам владику. Његов матерњи језик је немачки, други енглески, а трећи руски. Почели смо на руском, али ако не иде, одлучили смо да пређемо на енглески. То „ако не иде“ није се догодило. Владика Јов је дивно одговарао на руском, са познатим тембром и интонацијом митрополита берлинског и немачког Марка, са којим је од сусрета као тинејџер већ 24 године.
— Као једино дете мојих родитеља, рођен сам у Берлину, где смо живели скоро сав живот. Мој тата је снимао репортаже и документарне филмове, углавном на аутомобилске теме. Тражио је занимљиве теме за филмове, а једног дана током летњег распуста повео ме је на снимање и отишли смо у Америку. Тамо смо се возили 4 хиљаде километара чувеном рутом УС 66.
Пут 66 је отворен далеке 1926. године и тада је почињао у Чикагу, пролазио кроз државе Мисури, Канзас, Оклахома, Тексас, Нови Мексико, Аризона, а завршавао у Лос Анђелесу, у Калифорнији. Тада је мој отац снимао филм о великим тржним центрима у Сједињеним Државама. Касније је и моја мајка почела да снима филмове, али само на верске теме.
О домаћем храму и крштењу на Јордану
— Да ли је Ваша мајка била верница?
— Моја мајка потиче из бивше Источне Немачке, где се у школама предавао атеизам. Сећа се како је као дете веровала у Бога, што је природно за децу, све док јој није речено да не треба веровати у Бога, да је то као веровати у Деда Мраза. Била је тужна, а већ на Западу било јој је важно да пронађе одговор на питање: где је Бог, где је истина? И она је активно трагала за Њим скоро сав живот.
Када сам имао 12-13 година, и ја сам учествовао у њеном трагању и заједно смо прво прешли у католичанство, али, приметивши да нисмо допрли до корена хришћанства и да нисмо нашли Истину, наставили смо трагање, а на путовањима у Грчку и Свету земљу пришли смо Православљу.
Путовање у Свету земљу за мене је било веома упечатљиво, тада сам имао 14-15 година. Одлучили смо да идемо на то поклоњење без конкретног плана, са ранчевима, а да се онда на лицу места оријентишемо: како год нас Бог поведе. Путовали смо и по Грчкој. Био је то занимљив вид путовања, који је помогао да се добро упознају земља и људи.
На гори Синај у Египту, куда смо отишли да гледамо излазак сунца, спавали смо у шатору који смо понели са собом. Било је веома хладно, озебли смо, па смо усред ноћи устали и отишли до једне од кућа на врху и тражили од власника ћебад.
На Синају, у манастиру св. Катарине, срели смо једног монаха – чувара костурнице. Некада је био католик, па је прешао у Православље и за нас је у манастирској библиотеци нашао књиге на немачком – житије преподобног Сергија Радоњешког и две књиге о Православљу – и фотокопирао их за нас.
Дао нам је и адресу манастира преподобног Јова Почајевског у Минхену, о којем је и он знао, јер је владика Марко сваке године с поклоницима долазио у Свету земљу.
Још сам био школарац, а мајка ме је довела у манастир да се упознам с манастирским животом. Помагао сам две недеље: правио сам тамјан, свеће и пратио како живе монаси. После манастира одлучио сам да будем православан. И мама је одлучила да се крсти са мном.
Владика Марко нам је причао о православним парохијама у Немачкој различитих јурисдикција – српске, румунске, грчке – и саветовао нас да присуствујемо њиховим богослужењима и да сами изаберемо ону која се допада нашој души, а нас није терао да идемо управо у руске заграничне парохије. Међутим, моја мајка и ја одлучили смо да идемо тамо где нас је Бог првобитно одвео.
У Берлину смо почели да сваке недеље похађамо малу цркву, која се налазила у обичном стану, где ни стални хор није постојао. Сместа смо све озбиљно схватили и већ нам је било јасно да ћемо се не само молити, већ и помагати у парохији.
У парохији се говорило на руском језику, а ми у почетку ништа нисмо разумели, па смо одмах почели да учимо руски; једна парохијанка нам је помагала око руског и црквенословенског како бисмо читали за певницом. Изучавали смо појање, проучавали типик, а ја сам прислуживао и у олтару, а онда сам почео да певам у хору. Схватили смо да је могуће усвојити Православље преко живог предања, а не само преко књиге.
Већ по ступању у манастир заблагодарио сам Богу што ме је привео Православљу, коме сам одлучио да посветим сав свој живот, јер ме у том тренутку ништа на свету није привлачило.
— Када се догодило само крштење?
— Године 1998. владика Марко нас је позвао да пођемо на поклоничко путовање у Свету земљу и тамо на Јордану Владика је крстио моју мајку и мене. Бог нам је све врло једноставно уредио. Упутио ме је на манастир и на владику Марка, који је постао мој други — духовни – отац.
Мој рођени тата није био посебно задовољан, јер се увек надао да ћу донети неку „корист” друштву. Али сада, као што се често дешава, помирио се с тим.
— Завршили сте школу и отишли у манастир?
— После школе у Немачкој морамо или да служимо војску шест месеци, или да обављамо друштвено корисни рад, што сам и изабрао. Војни рок сам служио у дому за инвалиде у непосредној близини манастира у Минхену, не намеравајући да ступим у њега. А живео сам у манастиру.
За време обављања те службе схватио сам да бих волео да останем у манастиру. За моју мајку је та одлука била тешка, али је прихватила мој избор, благословила ме и одлучила да ме сама одвезе из Берлина у Минхен. Била је то 2003. година.
У то време је Курска Коренска икона Пресвете Богородице била у цркви у Берлину, и када је тамошњи свештеник чуо да идемо у Минхен, замолио нас је да ову икону понесемо са собом. И тако сам се колима са иконом на коленима одвезао у манастир. Шест стотина километара пута, па смо се возили око 8 сати. Тада сам схватио да ме је сама Пресвета Богородица довела у манастир.
Сутрадан сам послан на послушање у радионицу за израду свећа, где сам на зиду гледао и Курску Коренску икону. А годинама касније, на празничној Литургији на дан празновања иконе Знамења, када је и та сâма икона била у цркви, ја сам био уздигнут у чин епископа у Њеном дому, у Саборном храму Знамења у Њујорку.
– Вратимо се Вашем доласку у манастир. Колико је времена прошло од тренутка када сте тамо стигли до пострига?
– Владика Марко ми је одмах рекао да упишем Богословски факултет Минхенског универзитета. Ипак сам замолио да прође још шест месеци да се навикнем на монашки живот, па да онда одем на студије. И поред тога што сам боравио и живео у манастиру, ипак сам морао да се прилагодим манастиру у том сад новом својству.
У вези са својим студијама, био сам сасвим дуго и искушеник, а потом и инок. Пострижен сам у инока 2006. године са именом Јосиф у част Јосифа Заручника, а десет година касније – у монаха са именом Јов у част преподобног Јова Почајевског. Исте године сам рукоположен за јерођакона, а скоро две године касније за јеромонаха.
— На каква сте послушања били послани?
— У нашем манастиру је обичај да се обављају сва послушања. Био сам диригент манастирског хора, уредник православног часописа „Der Bote” („Гласник”), бавио сам се преломом и припремама за штампање православне литературе, али је на крају моје главно послушање био рад у штампарија. У нашој издавачкој кући имамо пун круг припреме и штампања књига, са изузетком тврдог повеза.
Наша штампарија издаје књиге на руском, немачком и енглеском језику. Било је и када смо само прештампавали књиге: поново смо издали уџбеник Догматског богословља протопрезвитера Михаила Помазанског, књигу о. Серафима Роуза „Душа после смрти“, зборник предавања на немачком језику познатог професора Јована Понагопулоса.
Књиге растурамо по парохијама у Немачкој, а последњих година – преко онлајн продавнице, у чијем каталогу скоро половину заузимају наше књиге. Нажалост, то није манастирска продавница, јер немамо ни посебну просторију за књижару. Углавном, манастир је одавно постао премали за наше потребе...
— Владика, реците нам нешто више о манастиру...
— Сада имамо 8 монаха и искушеника из више земаља. Има Немаца, Руса из Казахстана, Украјинаца. Један од наше сабраће тренутно обитава у манастиру у Француској.
Иначе, манастир постоји од 1945. године, када се после рата братија окупила од руских избеглица и изнајмила зграду у којој радимо до данас.
Ово је једини манастир у Западној Европи у коме се свакодневно служи Литургија. Када је владика Марко хиротонисан за епископа 1980. године, довео је у манастир свог сабрата – тада још искушеника, а касније архиепископа Агапита – и увео светогорски типик.
Наш главни задатак је издаваштво. Правимо и свеће, тамјан, имамо малу јувелирску радионицу и пчелињак.
Мото нашег манастира постала је латинска изрека, која је била мото и духовна основа монашког правила које је написао свети Венедикт Нурсијски – „Ora et labora“ („Моли се и ради“). Свети Бенедикт је веровао у потребу удруживања молитве и рада у монашким условима, односно удруживања сазерцавања и делања.
Устајемо у пола три ујутру, од 4 до 8 ујутру служимо полуноћницу, јутрењу и Литургију. После доручка и послушања – у 12 часова – одмор. После ручка – келејна молитва. Увече – у 18:00 – вечерња и у 20:00 – повечерје. Између богослужења има посла. Ово је веома напоран ритам, не може свако да издржи. Мислим да ће се моја сабраћа сложити да је најтеже устајати рано ујутру. Али ово владици Марку, нашем најприљежнијем монаху, није нимало тешко.
Владика Марко је некада могао да се врати с путовања у један ујутру, а служи већ у 4 сата ујутру. За мене је то узор. Подвижништво помаже у том погледу монашком животу који је владика Марко себи изабрао. Он практично нема никаквих хобија осим превођења. А дела свог духовног оца преподобног Јустина (Поповића) углавном преводи са српског на руски и немачки истовремено. Већ смо објавили његове преводе.
— Када би Вас питали какав је игуман владика Марко, које бисте црте његовог карактера пре свих истакли?
– Он је подвижник. Апсолутни. Веома је строг према себи и нас строго васпитава, али то увек чини с љубављу.
Владика је човек другог поколења у односу на осталу сабраћу. Сада има преко 80 година, као дечак проживео је Други светски рат, искусио социјализам у Источној Немачкој и гладовао. Прошао је кроз нека страшна времена и све је то утицало на њега. Схватамо зашто понекад оштро реагује ако нешто бацимо, јер је и сâм искусио глад. Али Владика схвата да смо различита поколења, па према нама поступа снисходљиво.
– Да ли се према вама односи као према монасима, деци или... како?
– Владика нас је од самог почетка све прихватао и прихвата као одрасле, одговорне људе и увек очекује да се сами можемо постарати за своје основне потребе, да као одрасли схватамо одговорност за своју душу и за своје спасење. Ово може бити необично за монашки живот. Наиме, постоје такви духовни оци који искушенику све одређују и потпуно му забрањују самостално размишљање.
Пошто владика Марко руководи епархијским и парохијским животом и не може да прати сваки наш покрет, увек се ослања на нас, што је у самој ствари веома корисно. Али ово, наравно, зависи од карактера и настројства послушника. Но, то не полази за руком сваком. Има људи којима треба показивати и указивати, а ми, братија, у свему помажемо и подржавамо једни друге.
— Владико, можете ли свој манастир назвати руским православним? Или како бисте га окарактерисали?
— Тако је: ово је руски манастир. Истина, не знам колико манастира у Русији има такав светогорски типик какав је наш.
—Која су овосветска занимања дозвољена у Вашем манастиру?
— Као и у свим данашњим манастирима, тешко нам је да одредимо како и до које мере можемо користити разне могућности интернета и друштвених мрежа. Ми се, барем, уздамо у трезвеност сабраће и не забрањујемо им те ствари.
— На којој друштвеној мрежи можете се наћи?
— Имамо отворен налог на Инстаграму.
– Који су Ваши хобији?
— Имам више монашких послушања, која су ми, рекло би се, хоби. Музика, на пример. Био сам диригент у манастиру и сада понекад диригујем, и трудим се да изградим добре будуће певаче. Компонујем, углавном богослужбене песме, мада компонујем тако сложене ствари које не можемо да изводимо у нашем манастиру. Чекам већи хор! Уз то волим и да фотографишем.
— Коју световну музику дозвољавате себи да слушате?
— Верујем да се не треба ограничавати на жанрове, већ се временом водимо и емоционалношћу музичког дела. Има музике која превише узнемирава душу, узбуђује њена ниска осећања и чак отворено изазива зло, ради против Бога и вере. Не бих препоручио никоме да слуша такву врсту музике.
— Шта читате од световне литературе?
— Читам веома ретко, а кад читам, то је научна фантастика, романи са философском или психолошком садржином, на пример, Достојевски, Херман Хесе.
— Владико, долазе ли вам верници по духовну помоћ?
— Стално су све келије заузете.
— А конкретно Вама? Имате ли духовна чеда?
– Не много. Бог ми није послао такве људе који би тражили да буду духовна чеда, а ни сâм не сматрам себе старцем. Имам искуства, али није на мени да судим да ли могу да помогнем човеку као прави духовник. Мало се плашим овога. Има људи који долазе и питају. Могу им дати савет, али, наравно, не онако како то ради владика Марко, на пример.
Уопште, треба бити свети човека какви су били Јован Кронштатски или оптински старци који су могли да завире у душе људи и сагледају њихову прошлост и будућност. Међутим, ја не могу тако да располажем животом људи.
— У последње време манастир није могао да прима све вернике, а сада сте пронашли сасвим погодно место за манастир где бисте могли да се проширите...
– Дуго смо покушавали да се договоримо са управом града Минхена како бисмо проширили манастир на садашњој локацији. Али нису хтели да нас схвате.
У почетку се манастир налазио у релативно изолованом крају на закупљеној територији. Временом су около почеле да се подижу куће, а млади су се ноћу окупљају у оближњим парковима и узнемиравају братију, која има времена да се одмори само од 22 до 3 сата после поноћи. Не само да је смеће бацано на манастирску територију, већ је било и неколико паљевина, па је тако и наша гаража била скоро потпуно изгорела.
И коначно смо пронашли место које је идеално за манастир, јер се налази изоловано и окружено природом. То је замак Зајфридсберг. Сада морамо да га откупимо, па ће бити манастирско власништво. Први помен дворца датира из 1251. године, подигао га је бискуп Зигфрид III, гроф од Рехберга. Дворац се састоји од троспратне главне зграде и бочног крила. Главна зграда и улаз су повезани зидом са поплочаним кровом, чинећи затворено двориште.
Испред дворца је 1851. године уређен шумски и ботанички парк у коме је засађено жбуње и дрвеће из целог света, као што су дрво гинк, познато по лековитим својствима, секвоја и грмље рододендрона, који су стари више од 100 година и право су чудо природе, када цветају у мају-јуну.
Дворац се налази на сат времена вожње од Минхена, а број сабраће ће се, надамо се, увећати. Најзад ћемо уместо придворне цркве моћи да подигнемо прави храм, конак за братију и хотел за поклонике, уредимо и друге радионице и даље развијамо нашу производњу. Планирамо и да ту сместимо Епархијски центар, Центар за мисионарски рад са младима и Просветни центар за извођење наставе за свештенство.
Гледано и финансијски, и с обзиром на огромно пространство саме територије и на то шта треба да се уради, ни наш манастир ни наша Епархија никада нису предузели овако велики пројекат.
Руска загранична црква уопште није богата, а ми се још и даље цењкамо са власницима замка и територије на којој лежи. Основали смо и фонд преко којег намеравамо да прикупимо средства за куповину и реновирање, што ће бити скупо. За његову реализацију, поред стручњака, биће нам потребни и волонтери.
— Колико ће новца бити потребно да се купи замак?
— Отприлике 2,5 милиона евра, а реновирање ће коштати још најмање 1,5 милиона, па и више. И тек онда ћемо моћи да планирамо селидбу. Ово неће бити лако за манастир.
Епископ Марко ми је поверио овај пројекат и на њему радим упоредо са завршетком докторске дисертације.
– На тему?
– „Теодицеја у Новом завету” – зашто постоје зло и страдање на земљи?
— Подсетите ме шта значи реч „теодицеја“?
— То је скуп религијских и философских учења која имају за циљ да оправдају управљање васељеном од стране доброг Бога, без обзира на присуство зла у свету: такозвани проблем зла.
Хтео сам да управо у Новом завету пронађем одговор на ово питање, јер ми је ова тематика позната од детињства, пошто то питање неверујући радо постављају. Дошао сам до вере и много причао и расправљао на ту тему са својим неверујућим пријатељима. Било ми је важно да и ја сâм пронађем одговор и објасним им га.
За време студија схватио сам да иако је ова тематика присутна у Старом завету и чак постоје покушаји да се дају одговори, у целини проблем није решен. А гле, ни код светих Отаца ни у хришћанској литератури ова тематика није много обрађена. То значи да је проблем решен кроз Нови завет, кроз Христа.
Мислим да је најмоћнији одговор који нам је Бог дао – Христос. Он не само што је страдао, него је победио и страдање и смрт. О томе врло добро пише апостол Павле у својој посланици Римљанима: „Христос је Онај који умре, па још и васкрсе, који је и с десне стране Богу, и посредује за нас“ (Рим. 8,34).
У својој поруци се обраћа римским хришћанима, који су већим делом били незнабошци, и много говори о „праведности Божјој“, која се прима вером. Ова праведност је присутна Богу и јавља се у свим његовим делима. Господ пружа Своју Божанску руку човеку и вером даје му ову праведност, овај одговор. Он показује да је после Васкрсења Христовог све побеђено: и страдања, и ђаво, и смрт, и људска трулежност.
Сада нам то можда није сасвим јасно, али постепено почињемо осећати у себи благодат која нас увлачи у нови свет, где ће одсуствовати зло, страдања и сама смрт. „Ако исповедаш устима својим да је Исус Господ и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рим. 10,9-10).
— Односно, човек може добити одговор на ово питање тек пошто дође до праведног Бога, када Га лично сусретне?
– Да. Бог није тек дао одговор као писмено објашњење, Он нам је дао Христа. Ово је одговор. Бог је показао да сваки човек може лично упознати Христа Спаситеља и лично Га примити у свој живот и срце. И што искреније то будемо чинили, то ће за нас све више престајати да постоји питање присуства зла и страдања у свету.
— Који путеви воде човека у лични сусрет с Богом? Или су ови путеви недокучиви и пут до личног сусрета је сав живот верника? Може ли Господ неочекивано ући у срце човеково? Ако вас Бог не занима, о каквом личном сусрету можемо говорити?
– Постоји један начин – а то је молитва. Молитва је општење с Богом. Ако вас Бог не занима, о каквом личном сусрету можемо говорити? А ово молитвено општење је више од размишљања или говора о Богу, односно „богословља“. Због тога морамо да прилагодимо сав свој живот молитви и изграђујемо своје животе око ње. И мада се свако дете може да моли, савршена непрестана молитва, којој више нису потребне речи или идеје, јесте општење са Богом „лицем у лице“ и плод је човековог великог подвига и труда.
— Човек иде у цркву, чита духовне књиге, редовно се исповеда и причешћује, па чак и учи друге. Да ли је могуће утврдити да ли управо тај човек живи с Богом? Шта су, по Вашем мишљењу, знаци „човека Божјег“?
– Мало је вероватно да би се неко усудио да тек тако споља процени духовност човека. Ни током исповести није увек јасно шта се заиста дешава у души. Неки могу, наравно, испољити очигледну светост, која се не може сакрити од некога ко уме да је препозна, али то је изузетак. И то је ретко.
— Учите ли младе људе Закону Божјем?
— У неким школама у Немачкој, где има много деце православне вере, ангажују специјалног наставника. Предајем Православље деци старијих разреда у разним школама. Сада имам 13 ђака у разреду – то су деца парохијана, али у садашњим условима вируса короне и ограничења, то, наравно, нису сви који би могли и желели да похађају верску наставу.
— Како се понаша сâм манастир за време пандемије?
– Једно од искушења Исуса Христа у пустињи било је да употреби духовну силу и занемари опасност: „Баци се доле и анђели ће те ухватити. Али ово се не односи на нас. Трудимо се да живимо мирно и без непотребног страха. Међутим, нама је лакше него лаицима да се носимо са овом ситуацијом. Пре карантина као да смо већ живели у карантину: наша црква и радно место налазе се где и наше ћелије.
— Владико, шта ће Вам, по Вашем мишљењу, у почетку бити најтеже као архијереју?
– Мислим да у почетку неће бити лако. Уосталом, све је ново, упркос томе што сам дуго живео близу владике и теоретски знам шта владика ради. Кажу да су путовања по парохијама исцрпљујућа и заморна, али мислим да ти дају и много благодати и снаге. Бар за мене то неће бити најгоре.
— Сада ћу навести неколико особина човековог карактера: образовање, смирење, подвижништво, мудрост, љубазност, смисао за хумор. Којим редоследом су они, по Вашем мишљењу, важни за архијереја?
— Мудрост и разборитост су главни помагачи у свему. Затим, по мом мишљењу, смирење и подвижништво. Владика не може без образовања. Па, коначно место деле, мислим, љубазност и смисао за хумор.
А главно за епископа, упркос томе што мора да се бави папирологијом, некретнинама, новцем, јесте да непрестано контактира с људима. И пре свега мора да види какав је човек пред њим, за шта је тај човек способан, како се може водити, а како не; на шта га упутити, на какву послушност усмерити, како се према њему можете понашати, а како не. Ово је, мислим, најважније и најтеже.
Са епископом штутгартским Јовом (Бандманом)
разговарала Татјана Веселкина
