Почиње седмица црквеног живота у којој сви дани носе придјев ”велики”. То је због великих догађаја којих се у њима сјећамо, и којима посвећујемо садржај богослужења. Свим тим догађајима заједничко је једно: Господ улази у Јерусалим да пострада, добровољно, знајући шта га чека, а људи реагују различито. Па ипак, у тој различитости, сви су немоћни и слаби. Нико, али баш нико, од актера ових великих догађаја, не успијева да спријечи злочин, да спаси Учитеља, или да остане досљедан својим увјерењима.
Општа људска немоћ и слабост у овим судбоносним збивањима протеже се од заслијепљености јудејских првосвештеника и учитеља вјере њиховим строгим формализмом који им није дозвољавао да пред собом препознају ”Онога о коме говори Писмо”, преко колебљивости и дволичности апостола, до Пилатовог ”прања руку”. У један трен, Господњи Крст је постао огледало у ком се одражавала галерија издајника, кукавица, подлаца, убица, конформиста… Ријетки јунаци, попут Јосифа из Ариматеје, Симона из Киринеје, Јована Богослова или покајаног разбојника са десног крста, немају моћ да трагедију зауставе, него постају њени немоћни актери.
Да, Господ стаје, предаје се, не пружа отпор, буквално ћути пред бесмисленим и лажним оптужбама. Као да чека шта ће рећи или урадити људи. Као да жели да каже: хајде да видим колико и шта ви људи сами можете без мене? Можете ли донијети правду? Можете ли спријечити безумље? Можете ли побиједити зло? Одговор на сва ова питања је застрашујући. Од политичара који држе војну моћ, преко учитеља вјере, до занесених револуционара вјере и народне масе, – сви су заказали! Што више читамо ове добро познате јеванђелске извјештаје, постаје јасније да је Божија немоћ само привремена, некако педагошка, унапријед одређена Његовом вољом, и као таква има јасне границе своје трагике. Али немоћ људи је потпуно декадентна и расипа се унедоглед.
Моћно царство постаје немоћно пред разјареном масом, учитељи Божије ријечи немоћни да препознају Бога, вјерни ученици немоћни да остану будни док се Учитељ моли и да га заштите, један од ријетких људи који је у тим моментима исповједио вјеру у Христа, умире са њим. Постаје очигледно да би се та немоћ бесконачно ширила, односно да људи не би били кадри да обуставе то стропоштавање, да Господ није, послије суботњег одмора у Гробу, својом божанском силом – устао из мртвих!
И сада се, у том Васкрсењу, као у неком сасвим новом огледалу, наше немоћи одражавају не више као силе пропасти и декаденције, него као полазиште, као тачака са које се наш дух успиње ка Богу, путем вјере. И прије и послије Васкрсења, људи су једнако смртни, превртљиви и немоћни, али послије овог небивалог чуда и празног Христовог гроба, људски род је добио прилику да свој тужни и смртни вијек окрене у добром правцу, ка пристаништу вјечног живота. Једино што је потребно, једино што се од нас тражи јесте вјера. Вјера у Христа Васкрслог.
Да, она иста вјера која је од колебљивих и преплашених апостола, од тугом скрханих мироносица, учинила неустрашиве витезове јеванђелске проповједи који, наједном, нијесу марили да животе положе за истину да је њихов Учитељ жив. Нема другог ни бољег објашњења за тај преокрет од увјерења да су они збиља срели, видјели, чули и рукама опипали као живог, Онога који бјеше умро на Крсту.
