Григорије С. Дебољски: Пост страсне седмице
После свете Четрдесетнице која се завршава у петак шесте седмице Великог поста, од старине је пракса да се одмах надовезује пост Страсне седмице. “Васкршеније Лазарево, Цветну недељу и свету седмицу спасоносних страдања, настављамо одмах од поста Четрдесетнице – каже Симеон, еп. солунски – зарад најсветијих Господњих страдања за нас претрпених, дарујући нам њима бестрасност. Мада дан Лазаревог васкршенија и улазак Господа у Јерусалим не припадају Страсној седмици, ипак су и то дани плача и означавају врата кроз која идемо ка страдању Спаситеља. На дан васкршенија Лазаревог, Господ се и сам узбудио, заплакао и заридао у себи и дошао на Гроб, а од тога дана управо Јудеји одлучише да Га убију. На око дан хода до Јерусалима, Господ је видео град и заплакао се над њим (Лк 13:34). По уласку Господа у Јерусалим, архијереји и књижевници гледаху да Га погубе (Лк 19:47). Пошто је пост свете Четрдесетнице установљен по примеру Господа који је четрдесет дана постио, пост Страсне седмице је установљен по Његовој заповести: “Доћиће дани када ће се узети од њих Женик и постиће у те дане” (Лк 5:35). У Апостолским установама о посту Страсне седмице, каже се: “Господ нам је заповедио да постимо тих шест дана због нечастивости и злобе Јудеја, позивајући нас да тугујемо и плачемо за огреховљенима. Он је и сам плакао за њима, јер нису познали време у коме их је посетио. Средом и петком је Господ утврдио да постимо због успомене на Његово хватање и страдање. Практиковање поста у седми дан после кукурикања петла није због тога што у суботу, која је уствари одмор после стварања света, треба постити, већ што у ту једну суботу треба постити из простог разлога јер је и сам Творац тада био у гробу. И Јудејци су на сами празник ухватили Господа и тако се испунило написано: “Положише знамења своја посред празника свога, и не познадоше” (Пс 73:4). Значи, треба да плачемо и због њих што нису поверовали у дошавшег Господа већ су одбацили Његово учење поставши тако недостојни спасења. Све су то разлози што постимо у данима Страсне седмице, хранећи се једино хлебом, сољу, воћем и водом; уздржавајте се у те дане од вина и меса: то су дани плача, а не весеља. Петак и суботу проведите у пуном посту, а ако је могуће покушајте да ништа не окусите до оглашења петлова. Ако неко не може да проведе два дана у посту, без хране, онда нека овај пост примени, у крајњој мери, само на суботу. Јер, Господ каже: када се узме Женик од њих, тада ће постити. У ове, пак, дане Господ је био узет и на крсту разапет и постављен међу безаконике. Свети Дионисије, архиеп. александријски (око 260.Г.), пише: ” До времена васкрсења Господа нашег, постом треба умирити душу; то сви једнодушно прихватају. Уосталом и свих шест дана Страсне седмице не проводе сви једнообразно: једни све ове дане проводе без хране, други, пак – два дана, неки – три дана, неки – четири, а неки ни један”. “Шест дана Пасхе (Страсну седмицу) – каже св. Епифаније Кипарски – сав народ проводи у сухоједењу хранећи се само хлебом, сољу и водом, и то – увече; – ревноснији држе пост по два, по три, и по четири дана, а неки и целу седмицу, све до кукурикања петлова у ноћи на дан васкрсења. У овој седмици служи се шест свеноћних бденија и шест Литургија, које се у Четрдесетници продужавају до вечери”, Саобразно Апостолским и грађанским поставкама, и Православна црква у Страсној седмици прописује пост другог степена – сухоједеније, а у петак и у суботу, потпуно не узимање хране, за оне који то могу да издрже.
