Страсни Понедјељак и Уторак 1996. - 8. април/26. март, 1996. Цетиње
Помоливши се Господу, донијесмо одлуку, на предлог настојатеља манастира Дајбабе, игумана Теодосија, да поводом 55-це упокојења блаженог спомена Старца Симеона Дајбабског, откријемо и пренесемо његове свете мошти.
Пошто је о. Настојатељ обавио свe потрбене припреме (спремио нове одежде, дао да се уради прикладан ћивот за мошти, припремио покровце, средио цркву итд) почели смо са откопавњем Старчевог гроба у четвртак 28/15. марта 1996. љета Господњег, тачно у 15 часова. Послије одржаног кратког помена и првог ударца у гробну плочу с наше стране, рад је наставио јером. Димитрије (Благојевић) в. д. настојатеља ман. Стањевића, сабрат Цетињског манастира. Све вријеме копања јерођ. Марко, сабрат цетињски, и монах Матеј читали су велико Повечерје а онда и Псалтир. У копању је учествовао и прота Драган Митровић, парох подгорички. Придружио се једно вријеме и један комшија, сељак, са малим сином Петком. Чудно је али истинито: Петко (Ивезић) је преко виђења открио Дајбабску светињу. Мали Петко је присуствовао у почетку откривања ове драгоцјене ризнице, старчевих моштију. И то смо доживјели као знак Божји.
Није било лако скинути бетон којим је плоча била обложена. Још теже је било подићи нимало лаку плочу са гробног мјеста. О. Димитрије је био сав у зноју али ја са радошћу радио овај свети посао. Послије подизања тешке и веома дебеле камене плоче, требало је ослободити гробницу од мноштва набацаног камења. Плоча је стајала на двије гвоздене шипке, убетониране лијево и десно а испод њих је било камење пало од обзиде гроба или набацано намјерно. Ми смо се спустили у гроб и лично га полако чистили, избацујући камење и шут напоље, молећи се Господу и светом Старцу да нам труд не буде узалудан. Камења је било толико да смо се у једном тренутку у себи озбиљно забринули и запитали: да ли је уопште Старац овдје? Да га неко није откопао и украо нам то бесцен благо? Овдје је протутњало крваво ратно вријеме и безбожно послератно стање, па се Старчевом гробу могло свашта догодити, као уосталом са многим другим гробовима у Црној Гори!
На срећу, забринутост је била непотребна. Послије стрпљивог скидања камења и шута појавиле су се даске од ковчега. Кад је све било брижљиво очишћено и скинута горња даска чело главе, показале су се Старчеве одежде,једним дијелом нераспаднуте. Прво смо изнијели свету лобању. Покупили смо нераспаднуту браду, а онда уз помоћ нераспаднутих одежди и остале свете кости и све то положили на за то припремљени чаршав и сто. Тај чаршав смо претходно подметнули испод самих моштију, у самом гробу, да се ништа не би изгубило. Старчев прах се био вратио праху, по Заповијести Господњој; остале су само кости као опипљиви свједоци његових подвига и трудова. На лобањи је остало нешто косе и потамнеле коже, која нам се прво била учинила као залијепљено црнило монашке одјеће. Одмах по скидању плоче, нашли смо један доста велики, ручни, изрезбарени руски крст. На грудима је остао његов монашки крст, дивно обликован. Дадосмо га за благослов игуману Теодосију, његовом насљеднику, да му буде узор у животу.
Окадивши мошти тамјаном и очитавши кратак помен, отпјевавши на крају и тропар и кондак Преподобноме, које написа прије неку годину његов ђак, блаженоупокојени прота Василије Ивошевић (+1996), обавили смо са страхом и љубављу прање његових моштију бијелим вином помијешаним са ружиним уљем. О. Теодосије и Димитрије, прота Драган и наша смјерност, уз стално читање умилних Псалама, помазивали смо Старца као некад жене мироносице, Господа. Тиме смо само понављали вјековни обичај вршен на хришћанима. Опране мошти смо полагали у нову свештеничку одежду, сваку кост на своје мјесто, у нови ћивот. Тај благословени посао смо завршили тек око поноћи. Нико од нас није осећао умор. То што је било мало више муке око откопавања самога гроба и налажења моштију – објашњавали смо и себи и другима – да није било без разлога: као да је Старац хтио да нам преко тог напора укаже да макар мало узмемо учешћа у његовом великом подвигу
Док смо све то обављали, мир се спустио на овај храм сличан древним катакомбама; мир се уселио и у наша срца. Све је одисало радошћу и спокојством неисказивим. Тај мир је зрачио са лица свих присутних. Осјећали смо као да су нас и Старчеве кости благосиљале што смо их изнијели на свјетлост дана и окадили миомиром тамјана.
Пошто цјеливасмо умивене и окађене мошти, при изласку из храма, рећи ће прота Драган Митровић: ”Некакав чудан мир ми је обујмио душу”. ”И мени”, додадох с радошћу. О. Драган тада исприча шта му се догодило после чишћења храма, прије неку годину. Храм су чистили, по благослову Владике Никанора, ондашњег викара Митрополије црногорско-приморске, послије смрти јером. Романа, ондашњег настојатеља Манастира. ”Кад смо завршили с чишћењем храма”, приповједа о. Драган, ”изашли испред храма, чух умилно појање два хора у самом храму и један мушки глас који се издвајао међу свим гласовима”. Овог пута хорове нисмо чули, али нам је наше срце појало пјесму спокојства и дивне радости. То умилно стање није нас данима напуштало. И о. Драган нам рече послије неког времена: ”Миље ме данима није остављало”.
Тај спокој у срцу и у души је био присутан и у суботу 30/17. марта када смо служили Заупокојену Литургију Старцу са бесједом, уз учешће чланова Епархијског Савета и Епархијског управног одбора Митрополије. Ова највиша тијела Митрополије Црногорскоприморске била су сазвана за тај дан у част отварања моштију Св. Старца. Литургијом је и започело засједање ЕС и ЕУО. Сви чланови су смирено цјеливали мошти Старчеве, а Службу су служили архим. Јустин, игуман Савински, протосинђел Никодим, старјешина ман. Ђурђевих Ступова и други, упознавши се укратко са његовим житијем и са чудном историјом ове богооткривене светиње дајбабске, и примивши од настојатеља његову иконицу. Већ од раније је урађено неколико Старчевих икона које су тек после поноћи, кад су мошти откривене, засијале, као и сав храм, неком чудном љепотом и миром који превазилази ум.
У част овог значајног догађаја за нашу Митрополију и за Православну Цркву уопште, у недјељу 31/18. марта служена је Саборна Литургија уз учешће цетињских богослова, монахиња, бројног свештенства и народа. Началствовао је Еп. Захумско-херцеговачки кир Атанасије уз саслуживање наше смјерности и свештенства: протосинђела Никодима, протосинђела Јоаникија, ректора Богословије, и других.
Својеручни запис Митрополита Амфилохија. Аутограф у личном архиву Митрополита Амфилохија у његовој Задужбини – Библиотеци у манастиру Стањевићи.
*Објављено у часопису Светигора, година 5, бр. 48. Васкрс-Ђурђевдан 1996. стр. 37-39
