Отац Јован Вајтфорд (Fr. John Whiteford) је православни свештеник америчког порекла у Руској православној заграничној цркви у Тексасу. Недавно је учествовао у емисији америчког православног радија „Анциент Фаитх Радио”, где се говорило о теми ђакониса у Православној Цркви, која је постала актуелна након што је жена рукоположена у чин ђакона у Александријској Патријаршији. У наставку је анализа оца Јована, објављена на његовом сајту.
1. Шта су биле ђаконисе и која је била њихова улога?
Знамо да су ђаконисе биле жене у целибату од 40 и више година. Затим се повезују са женским монаштвом. Мора да су помагале у крштењу одраслих жена које су прихватиле хришћанство – јер је пракса ране Цркве била да се сви крштавају наги, а то је очигледно захтевало да се одрасле жене крсте скривене од очију мушкараца. Дакле, док је свештеник иза паравана изговарао речи крштења, ђакониса је вршила све радње, као што су: помазање уљем, троструко погружење, облачење, миропомазање и пострижење.
Осим тога, знамо да су ђаконисе причешћивале болесне жене. Такође, одржавале су ред током служби на страни храма где су се жене молиле. Осим тога, оне су, бар понегде, формирале хорове и певале делове богослужења, антифоно, смењујући се са мушким хором.
Постоји одређена расправа о томе да ли су ђаконисе квалификоване као ниже свештенство (аналогно чтечевима и ипођаконима), или су биле део главног свештеничког реда (као што су ђакони, презвитери и епископи). Постоје добри докази да су по рангу били блиски ђаконима, али то може бити, али и не мора бити начин на који су их доживљавали од почетка, и то на различитим местима.
2. Ако би служба ђакониса била обновљена, како би то изгледало?
Без сумње, ђаконисе нису деловале на исти начин као ђакони. Ово је кључна ствар која изазива велику забуну, јер се поједини људи залажу да се ђаконисе рукополажу по истом основу као и мушкарци ђакони, са истом старосном границом од 25 година и више, без захтева за целибат, и имају исте литургијске улоге као ђакони. Овде је проблем што се више не ради о повратку на древни ред ђакониса, већ о успостављању нечег сасвим другог. Да су се они заправо залагали за обнављање ђакониса какве су некада постојале у Цркви, онда би било много мање полемике на ту тему. Али говорити о „оживљавању“ ђакониса док се заправо промовише увођење нечег новог није случајна непажња, већ стратегија.
У дискусији на ову тему неко је указао да се Фива центар упушта у замку. Ово се дешава када се идентификују две позиције које имају одређене сличности – једна која се лако брани и једна која није, а затим се креће напред-назад између ове две сличне позиције, у зависности од потребе – или се повлачи на позицију која се лакше брани , или да се прогура кроз неодбрањиву позицију. Мислим да је ово проницљиво запажање. Када људи критикују њихово настојање да жене имају улогу мушких ђакона, онда се позивају на доказе древног реда ђакониса, а да се никада не осврћу на заслуге критике њихове много теже одбрамбене агенде.
3. Зашто су ђаконисе престале да буду живи део живота Цркве и треба ли тај чин вратити?
Чини ми се да је пад броја одраслих особа које се крштавају (због тога што људи почињу да се крштавају у раној младости), чиме се смањује потреба за ђаконисама за обављање ове важне делатности, највећи фактор у опадање и евентуални нестанак ђакониса. Фактор је и чињеница да су оне врло рано престали да постоје у западној цркви. Мислим, на крају крајева, није толико разлог зашто се то догодило, колико да се заиста догодило. Чињеница да је овај ред престао да постоји добар је доказ да Цркви више није био потребан, па они који се залажу за обнову ђакониса имају тежак задатак да докажу да за њим сада постоји потреба. Али опет, да су заправо говорили о обнављању ђакониса какве су некада постојале, не би било толико контроверзи.
На пример, око сат времена од Хјустона, налази се грчки манастир. Игуманија је веома света жена и да је ђакониса сигурно не бих имао разлога да приговарам. Али чињеница је да она, као игуманија, већ може да делује слично као и ђаконисе. Она сада не може да се причести у олтару, али може скоро све остало. Могло би се чак и натерати да причести друге монахиње, ако се укаже потреба (на пример, ако нема свештеника због изолације манастира), уз благослов свог епископа.
Нисам питао игуманију за мишљење о овоме, али верујем да, када бих је питао, не би била за поновно васпостављање чина ђакониса. Ово кажем зато што ако погледате ко се залаже за обнову службе ђакониса, видећете да су то скоро увек академици. Озбиљни и искусни монаси који гласно подржавају обнављање реда ђакониса ретки су.
4. Да ли постоји план да се обнове ђаконисе?
Докази да они који се залажу за обнову службе ђакониса имају план врло су јасни ако пажљиво слушате комплетне интервјуе. То је видљиво из чињенице да мешају обнову службе ђакониса, какве су некада постојале, са увођењем жена ђакона које имају исту улогу као и мушки ђакони, а то никако није једини доказ.
Јован Мадекс (свештеник који води емисију на поменутом православном радио каналу Анциент Фаитх Радио) је питао све присталице „обнове” ђакониса: да ли би се сложили, или не, да жене никада не буду рукоположене у свештенике и епископе? И без изузетка, сви су или избегавали да одговоре на питање, или су на крају признали да би се то „могло десити“, јер ће „жене ђаконе неминовно довести до расправе о хиротонисању жена за свештенике“. Јован их је притискао да потврде да неће наставити да се залажу за рукоположење жена за свештенике и епископе, јер је истакао да би то, ако заузму став да је то немогуће, било ослобађање од велике бриге коју људи имају. Међутим, нико од њих није био спреман да изнесе такво уверавање. То је јасно, јер они немају намеру да стану са женама ђаконима. Чућете исто питање, а у суштини исти одговор, у интервјуима са др Кери Фредериком Фростом, др Валери Карас и др Хелен Теодорополус. Код свих је ово питање постављено на крају интервјуа. У ствари, ако упоредите сва три интервјуа, сви они одговарају на контроверзна питања на тако сличан начин, звучи као да су се сви сложили око тачака разговора.
Лукавство на делу можете видети на сајту Фива центра. Имају страницу са често постављаним питањима, а једно од тих питања је: „Да ли 'Центар Свете Фиве' промовише рукоположење жена у свештенство (тј. епископе или свештенике) и одговор је: „Не, рукоположење жена у тим службама није део православне хришћанске традиције и „Центар Свете Фиве“ то не промовише“. Овај одговор на први поглед звучи као да се противе хиротонији жена за свештенике и епископе, али пазе да тако нешто не кажу. Кажу да то није део наше традиције... Али то не значи да мисле да је немогуће, јер да су тако мислили, не би одбили да то кажу. Кажу само да "Фива центар ово не промовише". Али то је зато што је ово део њихове стратегије разговора. У ствари, др Џејмс Скедрос из Богословије Светог Крста на ову тему је рекао да они који се залажу за „обнову“ службе ђакониса „виде [потребу] да се не отвара питање“ рукоположења жена за свештенике. Важно је напоменути да је ово само маркетиншка стратегија и да нема никакве везе са заузимањем принципијелног става, поштењем, тражењем истине или тежњом да будемо верни православном Предању.
Ако се људи у Центру заиста слажу да жене никада не могу бити рукоположене у свештенике или епископе, јер би то било незамисливо кршење православне традиције, са задовољством ћу упутити јавно извињење као одговор. Али нећу "задржати дах" док се то не деси. Неће то да кажу, јер је јасно куда желе даље, „обнављање“ службе ђакониса је само средство за постизање циља, а не сам циљ.
Превод са енглеског приредила
редакција портала "Ризница"
Извор: Fatherjohn.blogspot.com
