Поуке светог Исихија Јерусалимског о молитви и трезвоумљу
Један начин трезвоумља јесте: будно пазити на маштање или прилог. Јер, без маштања сатана не може да припрема помисли, нити да их представља уму да би га обмануо.
Други је: имати срце увек у дубокој тишини, безмолвно у односу на сваку помисао и у молитви.
И опет други је: непрестано у смирености призивати у помоћ Господа Исуса Христа.
И опет други је: у души имати непрестано сећање на смртни час.
Све ове делатности, љубљени, слично вратарима бране улаз рђавим помислима. О томе, пак, да увек треба гледати на небо (занимајући ум сагледавањем небеских ствари), ни у шта не рачунајући земљу (и све земно), (што је, такође, један од снажних начина трезвоумља), ја ћу, уз помоћ Бога који даје реч, детаљније поговорити на другом месту.
Уколико пресечемо узроке страсти (тј. поводе који их побуђују), те се подухватимо духовних дела само на кратко време, али нам бављење њима не постане једино занимање за цео живот, опет ћемо се лако вратити телесним страстима. И од тог (доброг подухвата) нећемо имати никакве користи, осим што ће нам се ум само још већма помрачити и што ћемо још дубље потонути у вештаствено.
Онај ко се подвизава у унутрашњости, сваког момента треба да поседује четири делања: смирење, крајњу пажњу, противречење (помислима) и молитву. Смирење треба да има, будући да се бори против гордих демона, а њему је увек при срцу потребна помоћ Христова, који ненавиди горде (Прич.3,34); пажњу, јер срце треба да му је слободно од сваке помисли, па чак и оне која изгледа добра; противречење (помислима), јер са гневом треба да се супротстави лукавоме чим оштрим умом препозна како му прилази, као што је речено: И одговорићу онима који ме вређају. Зар се моја душа неће повиновати Господу?(Пс.119,42; 62,1); молитву, јер после противречења треба из дубине срца неизрецивим уздасима да завапи Христу. Тада ће сам подвижник видети како се обожаваним именом Исусовим развејава непријатељ и његова маштарија, слично праху или диму пред ветром.
Преподобни Исихије Јерусалимски
