Да у свијету нема правде за све и да је има само за неке, одавно је познато, а да се истина бездушно гази и да се лаж проглашава истином, увјерили смо се протеклих деценија на сопственој кожи. Свијет је дубоко огрезао у сопственом лудилу које се покушава представити као нормалност, а неприхватање такве „нормалности“ проглашава се лудошћу. Тешко је савременом човјеку, у свијету испуњеном парадоксима, разлучити добро од зла, истину од лажи, умјетност од кича, понос од срама…
У наше вријеме преокрећу се све вриједности. На позорници свјетског бесрамља, злочинци критикују злочине, жртве постају злочинци а злочинци жртве. Нормалном човјеку све је мање јасно у каквом свијету наставља живјети. Довољно је само летимично бацити поглед на двије наизглед неспојиве актуелне теме, Евросонг и Сребереницу, да бисмо видјели у каквом времену живимо.
Евросонг је постао све друго осим фестивал европске музике. Најтеже је, кажу, погодити ко је мушко а ко је женско, тако да обичном посматрачу све постаје нејасно, чудно, гадљиво. Музика је скрајнута на маргину ове некад престижне манифестације на којој је данас срамота учествовати. Евросонг је постао парадигма пропасти у коју Европа, та некад стара дама, одавно тоне. Само се чини да је дно предубоко, много дубље него што смо то до јуче могли појмити. Што би рекао Освалд Шпенглер: „Кад цивилизација буде на врху, култура ће бити на дну“.
Живот је постао најобичнији ријалити у којем је дозвољено све па чак и то да Њемачка у Уједињеним нацијама буде носилац фамозне резолуције о Сребреници, заборављајући колико је починила злочина само у прошлом вијеку. Хрватска је, ваљда по инерцији, одмах стала уз Њемачку, баш као и 1941. Да су живи, Хитлер и Павелић били би поносни, јер су њихови насљедници опет стали једни уз друге, и то опет против Срба. Уз Србе су остали Руси, Кинези и више од пола слободарског свијета који још увијек нормалност држи у уздама својих руку.
Браћа Бошњаци ликују, јер је уз њих, наводно, она иста Америка која спонзорише или бар прећуткује и допушта актуелни геноцид (онај прави правцати) над већински њиховом једновјерном браћом Палестинцима, она иста Америка која је бомбардовала муслимански свијет Ирака, Сирије, Либије… Она иста Америка која је бомбардовала Србе у БиХ, која је бомбардовала Србију, која активно подстиче руско-украјински сукоб, која завађа балканске народе… Невино проливену крв Америка покушава сапрати резолуцијом о Сребреници, али мало је то воде за руке крваве до лаката. И баш те крваве руке цјеливају бошњачки политички прваци, чији народ неће отићи да живи у Америку већ ће, као и до сада, остати живјети заједно са Србима.
Памети, чини се, никада доста, а лудило постаје све видљивије и хвата замах по свему свијету. Док сами не схватимо да свјетским силама није до нас, већ до њих самих и њихових себичних интереса, ни нама неће бити боље. Вријеме је да се, коначно, окренемо једни другима, да отворено поразговарамо о ономе што нас тишти, раздваја и политички сукобљава, јер боље је и то него да други, преко нас и преко наше крви, бију своје битке и ратују своје ратове.
Нити је свијету до Босне и Херецеговине и њених народа, нити је оваквој Босни до оваквог свијета. Што прије то схватимо, свима ће бити боље. Доста је крви овој земљи за наредних хиљаду година.
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
