Поводом 50. годишњице од упокојења игумана грабовачког Алексаја (Бабића), у суботу, 8. јуна 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је свету заупокојену Литургију у Светоархангелском манастиру Грабовац.
После свете Литургије, Његово Преосвештенство је са свештенством служио парастос почившем игуману Алексеју, а затим је учинио и мали помен на монашком гробљу.
* * *
Алексеј Бабић је рођен 24. марта 1898. у селу Грабовцу a упокојио се 10. јуна 1974. у манастиру Грабовцу.
Отац му је био Јован Бошњак а мати: Марија р. Бабић. Рукоположен је од стране епископа Георгија Зубковића 1925. године. Затим је служио у више парохија које су остале без свештеника због оптирања и народа и парохијских свештеника у Краљевину СХС.
Због преких потреба Цркве службовао је на многим парохијама а од 1947. до 1974., односно до своје смрти, отац Алексеј је стални житељ манастира Грабовца. За игумана истог манастира је постављен 1955. године после упокојења Лаврентија Томић и на том месту је остао до своје смрти 10. јуна 1974.
У време када се родио мали Алексеј, манастир Грабовац је имао узорно имање: зиратно земљиште, шуме, пашњаке, ливаде, винограде, сточни фонд. Сав народ из Прњавора Грабовац и Салке је живео од рада на том имању, па и родитељи оца Алексеја.
И мали Алекса је са другом децом из села помагао у манастиру, понајвише чувајући стада манастирска или пак радећи у великом винограду.
Будући веома вредан, поштен, интелигентан али и црквен мимо остале деце, манастир је узео бригу о њему да га школује.
Када је прошла Голгота Првог светског рата и Алекса се вратио у своје село, примљен је за искушеника у манастир. Ту је замонашен и рукоположен за јерођакона на манастирском Петровском сабору 1925. године, а за јеромонаха је рукоположен 7. септембра исте те године од стране епископа будимског Георгија Зубковића.
Тих послератних година био је покрет „оптације“ Срба из Мађарске у Краљевину СХС. Са масом народа који се селио из Мађарске отишла је и српска интелигенција, а то су углавном били просветни радници и свештеници. За пар година у жупанијама Толни и Барањи остале су десетине упражњених парохија, тако да десеткованом преосталом српском становништву није било ко да служи по храмовима нити да обавља свештенодејства (на жалост скоро само опела). Због тога је Будимски епископ Георгије Зубковић био приморан да на те парохије поставља братију манастира Грабовца.
Увидом у документа о службовању оца Алексеја може се уочити колико је тешко стање било у Будимској епархији, и монаси cy стално попуњавали недостатак парохијског свештенства. Једна за другом су парохије остајале без својих свештеника.
То се може уочити кроз службовање оца Алексеја:
Он је од:
1925-1941 парох у Шумберку;
1926-1937 администрира и парохијом у Сечују;
1931-1932 администрира и парохијом у Мохачу;
1932-1942 администрира и парохијом у Литоби;
1934-1936 администрира и парохијом у Чипу;
1939-1941 парох у Борјаду а администрира и парохијом у Шумберку;
1943-1947 парох је у Дески;
1949-1951 администрира и парохијом у Рац Мечки;
1949-1951 администрира и парохијом у Печвару;
1957-1974 администрира и парохијом у Батасеку;
Када се године 1955. упокојио игуман манастира Грабовца о. Лаврентије Томић, по благослову тадашњег епископа будимског (а потоњег патријарха) Германа, Конзисторија Будимске епархије поставила је оца Алексеја Бабић за игумана ове свете обитељи. На том положају је остао све до своје смрти, 10. јуна 1974. године.
Отац Алексеј је прошао монашки живот по веома трновитом путу. Био је сведок одласка Срба из Мађарске, када је само 1/10 Срба остала, нарочито у крају око манастира Грбовца тј. у жупанијама Толна и Барања јер је граница између две државе дошла на пар километара од тамошњих српских села у Мађарској и српски народ је масовно прешао у краљевину СХС.
Није га мимоишао ни Други светски рат када су сународници оца Алексеја мобилисани у тзв. мункашке (радне) војне јединице – да праве бункере и друге војне објекте, али и да прочишћавају минска поља, где су многи изгубили живот. У том ратном вртлогу су англоамериканци бомбардовали Будимпешту па и велелепну катедралу Будимских епископа и резиденцију, а које су затим комунисти сравнили са земљом.
А онда у Конзисторију у Сентандреји стиже ова вест, забележено на седници исте од 14/27. фебруара 1953. под број 1. „(отац Алексеј) Бабић ухапшен!“ Ни та чаша горчине није мимоишла овог доброг пастира и ревнитеља Светог Олтара и молитвеника за свој род!
То је време можда најтеже у новијој историји Будимске епархије. Од смрти владике Георгија Зубковића 1951. године Будимска епархија није 35 година имала епископа у својој средини, све до доласка еп. Данила Крстић. Али Црква као брижна мајка чинила је што се могло у то „смутно време“. Тако је у Будимску епархију долазило више архијереја међу њима и Патријарх Герман, некадашњи будимски епископ, а у више наврата је патријарх Герман слао свога викарног епископа моравичког Саву Вуковића.
Ове посете су много значиле за народ и пастире ове епархије. Међу њима је знатно место уживао о.Алексеј, којег je Владика Сава веома ценио због оданости својој мајци Цркви и чувања традиције „Карловачког појања“.
Почетком 70-их година 20. века тј. са доласком за администратора Будимске епархије владике бачког Никанора Иличић, посете архијереја Будимској епархији и манастиру Грабовцу су постале стална пракса.
Са владиком Никанором су увек долазили и монаси Бачке епархије и свештенство са народом, поготово са оптантима из Мађарске у Југославију и са њиховим потомцима.
Петровски сабор код оца Алексеја у Грабовцу је био и у то тешко време духовно стециште. Али..Како је изгледао манастир Грабовац у то време?
Имање је држава одузела национализацијом а у манастирски конак је средином 50-их смештен „старачки дом“ што је у ствари била душевна болница, или народски речено лудница. И дан и ноћ су ходницима манастирског конака одјекивали крици ових болесника, а нарочито ноћу када би особље завршило радни дан, а њихови пацијенти тако остајали сами. Уствари не сами, ту је био игуман Алексеј одвојен само једном картонском плочом преко ходника од другог дела конака. Игуман Алексеј је ту међу њима живео у једној собици која му је била и канцеларија и кухиња, и спаваћа соба и тоалет. Но, то би оцу Алексеју као скромном монаху било све подношљиво да није било оних ужасних урлика који дан и ноћ нису престајали. Уз то, цео конак па и порта манастира имали су задах (просто су смрдели) на мокраћу и фекалије, јер особље задужено за ове несрећнике није водило потребну бригу о њима. И још дуго после одласка ове тзв. „социјалне институције“ у конаку се осећао задах мокраће. У таквим нељудским условима проводио је последње године и дане свог монашког живота и подвига отац Алексеј. До краја живота остао је веран монашким заветима: безбрачности, сиромаштву и послушању.
Мало је ко записао неку похвалну реч о оцу Алексеју, овом последњем монаху Будимске епархије тога тешког времена. Неки су чак исмејавали овог мученика, ругали се његовом скромном пореклу и његовом бедном животу у крајње нељудским условима све до смрти, али сигурно би им отац Алексеј по свом добром срцу опростио.
Са гашењем живота оца Алексеја угасило се и кандило манастира Грабовца а звоно умукло на дуге и дуге године. Али, наша вера није само вера крста и смрти, него пре свега и изнад свега је Васкрсна. Доказ тога је данашњи живот манастира Грабовца, где је кандило поново упаљено, службе се певају а нова звона брује и радују душе и прошлих и данашњих житеља Светоархангелског манастира Грабовца.
Извор: Епархија будимска
