Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Незгодни отац Натанаило
Кад би неко у то време затражио да се наведе име најзлобнијег човека у Печорама, чуо би, без сумње, само једно – благајник Псковско-Печорског манастира архимандрит отац Натанаило. При томе, у овоме избору једногласни би били и свештеници и искушеници, монаси и мирјани, комунисти из Печорске управе КГБ-а и локални дисиденти. Најчудније у свему јесте то да отац Натанаило није био само злобан – био је веома злобан.
У време кад сам га упознао, био је то времешни сувоњави старац оштрог, продорног погледа. И зими и лети био је одевен у стару, од прања избледелу мантију искрзаних рубова. На леђима је обично носио платнену врећу, а у њој се могло наћи шта хоћете – од двопека који је приложила нека бакица до милион рубаља. И једно и друго у очима оца благајника представљало је изузетну вредност, јер ]е то обитељи послао Господ Бог. Све наведено благо отац Натанаило превлачио је и сакривао по својим многобројним тајним келијама и складиштима.
Финансије манастира потпуно су биле поверене бризи и управљању оца Натанаила. А имало се на шта трошити: сваки дан у обитељи би за сто село до четири стотине ходочасника и стотину монаха. Било је потребно обезбеђивати бескрајне манастирске поправке, нову градњу. Поврх свега тога ту су свакодневне животне потребе братије, па помоћ сиротињи, па пријем гостију, па поклони чиновницима… И много тога још. Како је отац Натанаило излазио на крај са свим тим финансијским проблемима, нико није знао. Уосталом, на његовим је леђима било и целокупно вођење канцеларијских послова манастира. Уз то, бринуо је о свакодневним дугим богослужењима, обављао послове манастирског секретара, одговарао на писма људи који су се манастиру обраћали поводом најразличитијих питања. И најпосле, делио је са оцем настојатељем напоре комуницирања – по правилу врло непријатног – са званичним совјетским органима. Све те обавезе, од чијег се пуког набрајања нормалном човеку мора слошити, отац Натанаило испуњавао је толико надахнуто и скрупулозно да смо понекад помишљали да у њему не постоји ништа сем црквеног бирократе.
Поред свега осталог, отац благајник имао је и обавезу да надгледа нас, искушенике. И нема места сумњи да је он то обављао са свим себи својственим цепидлачењем: уходио је, мотрио, прислушкивао – да случајно не учинимо нешто против правила или на штету манастиру. Премда, руку на срце, доиста је и било неопходно искушенике држати на оку: у обитељ смо из спољног света дошли као тешки аљкавци.
Отац Натанаило имао је још једну фантастичну особину: увек се појављивао управо оног трена када сте га најмање очекивали. Рецимо, ескивира манастирска омладина послушања: само што се сместила на неки од тремова дуж древних зидина – да се одмори, поприча, огреје се на сунцу – готово истога трена се, као из земље изникао, појављује отац Натанаило и, тресући брадом, почиње да чита буквицу оним својим напрслим, у тим тренуцима готово несносним гласом. Чини то тако да би искушеници радо пропали у земљу, само да тортура престане.
Услед своје усрдности отац Натанаило дословце није стизао ни да једе ни да спава. Није он био обичан аскета: нико га, на пример, никад није видео да пије чај – само обичну воду. А и за ручак би појео једва петину онога што се служило. Обавезно је сваке вечери долазио на вечеру, у трпезарију, али само да би, седећи пред празним тањиром, ситничаво пазио на ред.
Његова је енергија била при томе изузетна. Нисмо знали ни да ли спава: и ноћу је кроз капке на прозорима његове келије продирала светлост. Стари монаси говорили су да се он то у келији или моли или броји гомиле новчаница од по једну или три рубље, сакупљене током дана. Све то баснословно богатство требало је уредно спаковати у свежњеве, ситнину преручити у врећице. Кад би завршио с тим, лаћао би се куцања упутстава и објашњења за сутрашњу службу: нико се као отац Натанаило није разумео у све постојеће детаље и заврзламе богослужења прописане манастирским типиком.
Међутим, чак и ако се светло у његовој келији гасило, то никако није значило да смо бар на неко време могли да се сматрамо слободним од његовога надзора. Не, целе боговетне ноћи, у свакоме тренутку, отац Натанаило био је спреман да се појави час овде час онде, проверавао да се неко не мува по манастиру – што је било најстроже забрањено.
Сећам се, једне зимске ноћи, пошто смо до касно седели на именданском слављу код некога од братије, кренули смо у своје келије. И наједном, на цигло пет корака од нас, из помрчине изрони прилика оца Натанаила. Скаменисмо се од страха. Али врло брзо са изненађењем схватисмо да нас овога пута благајник не види. И понашао се некако чудно: једва је вукао ноге, готово се тетурао погрбљен под својом врећом. Потом опазисмо како закорачи преко ниске ограде баштице и наједном леже у снег, право у леју.
Умро! – проструја нам кроз главе.
Сачекасмо мало па, задржавајући дах, опрезно приђосмо. Отац Натанаило лежао је на снегу и спавао. Напросто спавао. Дисао је равномерно, чак и хркутао. Под главом му беше врећа, коју је обгрлио обема рукама.
Одлучисмо да се одатле не мрдамо док не видимо шта ће даље бити. Заузели смо бусију иза капеле у којој је вршено освећење водице и стали да чекамо. Прође пун сат кад, потпуно скочањени, спазисмо како отац Натанаило изненада чило устаје, отреса снег који је нападао по њему, забацује врећу на леђа и, као да се ништа није догодило, наставља својим путем.
Тада баш ништа нисмо схватили. Тек касније су нам монаси који су одавно знали благајника објаснили да се то отац Натанаило једноставно толико уморио да је пожелео да одспава удобно. Удобно, значи лежећи. У својој је келији он спавао само седећи. Да се не би протезао по кревету, више је волео да одспава у снегу.
Уосталом, све што се тицало начина живота печорског благајника чинила су само наша нагађања. У свој скровити унутрашњи свет злобни отац Натанаило није пуштао никога. Ма, ни у своју келију никог никад није пустио! Чак ни свемоћног оца настојатеља – иако се чинило апсолутно немогућим да старешина, отац Гаврило, у своме манастиру негде не може да уђе, утолико пре што се благајникова келија налазила непосредно испод његових одаја. Наравно, управитељ манастира с таквим стањем ствари није могао да се помири.
И тако је, једном, отац настојатељ, после неког празничног ручка, дивно расположен, објавио оцу Натанаилу да из ових стопа иде код њега у посету, да попије чај.
Неколицина монаха која се тада нашла у близини одмах је схватила да ће се сада догодити нешто што потреса ум, душу и сваку људску фантазију. Било би неопростиво не присуствовати таквоме догађају. Дакле, захваљујући овим сведоцима сачуван је опис наведенога догађања.
Отац настојатељ свечано је и неумољиво кренуо кроз манастирско двориште, право према келији оца Натанаила. Благајник је тапкао иза његових леђа и уз огромну дреку убеђивао оца настојатеља да се окане своје намере. Преклињао га је да се позабави нечим душеспасоносним, корисним, а не залудним шетњама по оронулим собичцима који никоме нису занимљиви. Сликовито је описивао какав му је неред у келији, како у њој није чишћено двадесет шест година, како је тамо неиздрживо устајао ваздух…
Напослетку, у потпуном очајању, отац Натанаило је прешао готово на претње, гласно размишљајући како се драгоцени живот оца настојатеља нипошто не сме излагати опасности која вероватно вреба из крша и лома у благајниковом обитавалишту.
– Доста више, оче благајниче! – прекиде га сад већ узрујано старешина, пред самим вратима келије. – Отварајте и показујте шта тамо имате!
Без обзира на љутити тон, могло се приметити да оца настојатеља изједа истинска радозналост.
Схвативши напокон да више нема куд, отац Натанаило као да се наједном развесели, па, пошто је монаху јуначно рапортирао прописано “Благословите, оче настојатељу”, зачангрља кључевима и претпостављеном отвори љубоморно чувана врата, која су се до тога тренутка, четири деценије отварала тек толико да пропусте мршавога оца Натанаила.
Иза широм раскриљених врата зјапила је потпуна, непрозирна помрчина: на прозорима тајанствене келије и дању и ноћу капци су били затворени. Сам отац Натанаило први је шмугнуо у ту црну тмину. И одмах нестао, као да је у земљу пропао. Другим речима, из келије није допирао ни најмањи звук.
Отац настојатељ тада опрезно прекорачи преко прага, несигурно се накашља и пробрунда дубоким гласом:
– Што је овде код вас оволико мрачно? Па ваљда има струје? Где је прекидач?
– Десно од вас, оче настојатељу! – из густог мрака услужно задрхта благајников глас. – Само пружите руку!
У следећем тренутку проломи се продоран урлик оца настојатеља и некаква незнана сила га из таме благајничке келије избаци у ходник. За њим на светлост муњевито изрони и отац Натанаило. У делићу секунде забрави за собом врата трипут окренувши кључ и прискочи ошамућеном старешини. С дубоким уздасима благајник стаде да одувава прашину, поправља мантију оца настојатеља и узбуђено јадикује:
– Каква невоља, Господе помилуј! Тај прекидач… на њега се ваља навићи. Сломио се још шездесет четврте, на Покров Пресвете Богородице, баш на дан кад су смењивали Хрушчова. То је било знамење! Ујутру се одвалио прекидач, увече Никита смењен! Од тада ја тај прекидач не враћам назад. И ни помислити на електричара, све сам сам уредио. Две жичице вире из зида: кад их спојиш – светло гори, кад их раздвојиш – гаси се. Али, наравно, треба се навићи, истина је! Но не може све одмах, не може све одмах!… Тако да, оче настојатељу, изволите, сад ћу ја врата опет да отворим, па хајдемо с миром! Сада знате како се користи мој прекидач. А тамо има још охо-хо интересантних ствари!
Кад дође крај овом суманутом говору, од настојатеља више није било ни трага ни гласа.
Но упркос свему овоме, отац Натанаило био је доиста образац послушности, а састављао је и страховито дугачке оде у част оца настојатеља и Псковско-Печорског манастира, па поучне проповеди у стиху, на целих пет листова.
Злобност оца Натанаила усмерена је била и на моћну совјетску државу, нарочито кад би се она сувише безобзирно мешала у манастирски живот. Кажу да је управо отац Натанаило дао посебно деликатан савет великоме печорском старешини архимандриту Алипију кад је чак и овај био у извесној неприлици услед притиска и дрскости власти.
Догодило се то крајем шездесетих година. Као што се зна, тада су сви грађани Совјетског Савеза морали да излазе на изборе. Гласачку кутију доносили су, зато, у манастирску трпезарију, где је братија после ручка, под надзором старешине, незадовољно гунђајући давала цару царево.
Кад, једном, први секретар Псковског обласног комитета КПСС дознаде да је за неке тамо затуцане монахе направљен бесмислен уступак: они за нераскидив блок комуниста и ванпартијаца гласају у свом манастиру, који је иживео свој историјски век, а не на бирачком месту. Први секретар био је револтиран и своје потчињене немилосрдно је изрибао због гледања кроз прсте непривредном елементу, да би истога часа наредио да одсад па довека мантијаши има да на изборе за Врховни совјет СССР долазе као и сви совјетски људи: на бирачка места према адреси становања.
Управо тада је, како се прича, отац Натанаило старешини манастира оцу Алипију дошапнуо необично деликатан савет.
На дан избора (а то је била недеља) после празничне манастирске литургије на капију је из обитељи кренула литија.
Постројени по двојица у дугачку колону, уз складно певање тропара, монаси су кренули кроз град, на изборно место. Изнад глава лепршали су им тешки барјаци, напред су, по пропису, ношени крстови и древне иконе. Ипак, ни то још није било све. Као што налаже ред пред сваки важан посао – у сали где су одржавани избори калуђери су започели молебан. Насмрт препаднути чиновници покушавали су да протестују, али ту их је отац Алипије строго прекинуо: не треба да ометају грађане да своју уставну обавезу изврше онако како је то код њих ред. Гласавши, братија се исто тако достојанствено, у литији, вратила у свету обитељ.
Није потребно напомињати да је за следеће изборе гласачка кутија монахе од раног јутра чекала у манастирској трпезарији.
Истовремено с овим, отац Натанаило, који нас је онако строго надгледао, у корену је сасецао свако јавно испољавање опозиционог става према држави и, утолико пре – било какве дисидентске покушаје. То нам се у почетку чинило безмало срамним. Мислили смо да се благајник превише додворава властима. Касније смо постепено сазнавали да се отац Натанаило много пута сусретао с провокаторима или прерушеним оперативцима инфилтрираним у манастир. Зато је, чак и кад је јасно видео да су пред њим искрени људи, отац Натанаило сваки пут прекидао изливе слободоумља које смо толико волели. И то не само зато што је чувао манастир већ – што је нас саме чувао од наше неразумности, уображености и младалачке жестине, израсле из најобичније гордости. Није високо ценио речи, чак ни оне најхрабрије, а совјетску власт и све што се дешавало у земљи познавао је другачије од нас, који смо о томе знали већином по чувењу и из књига. Отац Натанаило имао је трезвен и веома личан однос према совјетској власти. Ако ни због чега другог, а оно због тога што је његов отац, свештеник Николај Поспелов, стрељан само због вере, тридесет седме. Пошто је цео рат прошао као војник, отац Натанаило постао је искушеник код великог настојатеља архимандрита Алипија и духовни син светог печорског старца и чудотворца јеросхимонаха Симеона. Препознавши у њему човека кристалног поштења и необично живог ума, њих двојица су га у најтежим годинама Хрушчовљевих прогона Цркве начинили благајником и секретаром манастира и поверили му најскровитије манастирске тајне.
И још нешто у вези са совјетском влашћу. Једне летње ноћи вршио сам послушање дежурног на тргу испред Успењског храма. Звезде су слабашно искриле на северном небу. Тишина и спокој. Трипут је бучно избио сат на кули… И наједном осетих да ми иза леђа неко стоји. Уплашено се окренух. Био је то отац Натанаило. Замишљено је гледао у звездано небо. Затим је упитао:
– Георгије, шта ти мислиш о главном принципу комунизма?
Псковско-Печорски манастир. Успењски трг. Година 1983. Три сата по поноћи. Звезде…
Не сачекавши одговор, отац Натанаило замишљено наставља:
– Главни је принцип комунизма “од сваког према способностима, свакоме према потребама”. Али “способности”, “потребе”, то ће, мора бити, као и увек, одређивати некаква комисија. А каква комисија?… Засигурно “тројка”! И тако ће они мене позвати и рећи: “Па, Натанаило, какве су ти способности? Можеш Да настружеш једно двадесет кубика дрвета на дан! А потребе? Чорба од пасуља!… И ето ти главног принципа…”
Иако је отац Натанаило увек вредно истицао да он није ништа друго до педантни администратор и суви бирократа, чак и ми, искушеници, с временом смо почели да наслућујемо да он свој духовни дар напросто марљиво крије. Као што су то, уосталом, чинили сви прави монаси у обитељи. Отац благајник није био званични манастирски духовник. На исповест му је долазило, из града, свега неколико печорских староседелаца, тек понеко издалека. Остале као духовник није примао изговарајући се својом неспособношћу за тај посао.
Али једном је, ипак, на тренутак одшкринуо скровити део своје душе, премда се одмах потом брзо сакрио иза уобичајене строгости и џангризавости. Једном сам нешто скривио на послушању – изгледа да сам поверени ми посао обавио врло немарно. Због тога ме је отац настојатељ ставио да три дана чистим снег са целог Успењског трга. То ме је силно увредило. А, као за инат, снег је падао и падао, тако да трећег дана не да сам био уморан, него сам ноге једва вукао. Толико ми је било жао себе, толико сам се наљутио на цео свет да сам се чак озбиљно носио мишљу да се осветим. Али како се искушеник може осветити старешини манастира? Сразмере су више него неподударне. Па ипак, измахујући лопатом последњим снагама, гајио сам у срцу следећу слику. Кад старешина буде пролазио поред мене, на ручак у манастирску трпезарију, сигурно ће успут упитати: “Па како ти иде, Георгије?” А ја ћу му онда одговорити, весело и безбрижно, као да није било ова три дана робије: “Не може бити боље, оче настојатељу! Захваљујући вашим светим молитвама!” Он ту мора схватити да мене није тако лако сломити!
Слика те страховите освете толико је огрејала моје срце да сам се, иако снег није престајао да пада, осећао знатно веселије. Тад поред мене наиђе отац Натанаило. Непрестано се смешећи приђох по благослов. И он мени упути врло пријатељски осмех и осени ме крсним знамењем. Кад се сагнух да му пољубим руку, ненадано зачух шкрипутав глас над собом:
– Значи тако: “Не може бити боље, оче настојатељу! Захваљујући вашим светим молитвама?!”
Укочио сам се, повијен, као да ме је нешто пресекло у крстима. Кад се напокон усудих да подигнем поглед, видех да ме старац посматра с нескривеном злурадошћу. Но кад спази моју престрављеност, проговори, али овога пута истински добродушно:
– Пази, Георгије, безобразлук још никога није добру одвео!
Затим је забацио своју врећу с милионом, а можда с двопеком, и по мразном снегу зашкрипутао ка манастирском конаку. А ја сам остао да стојим отворених уста и само пратио како се при сваком кораку превија поцепани ђон на благајниковој ципели.
Ма, прави Пљушкин! Свети.
Као што рече један уважени петербуршки протојереј: “Једна година Псковско-Печорског манастира, то је као педесет година духовне академије.” Посебна је ствар како смо ми те лекције савладали… Али то је већ друго и, морам признати, врло горко питање.
Узгред, отац Натанаило био је један нимало наиван Пљушкин. Осим што је дрхтао над сваком манастирском копејком, сумануто је хрлио да искључује све сијалице које су непотребно гореле, штедео воду, гас и све друго што се могло причувати и притегнути.
Уз то је строго бдео над вековним обичајима манастирским и древним монашким правилима. На пример, није му се допадало кад би неко од братије хтео да оде на какав допуст. Иако је на допуст за лечење, рецимо, имао права свако коме је то било неопходно, отац Натанаило ни то није ни прихватао нити подносио. Он сам, разуме се, ниједном, током свих педесет година колико је провео у обитељи, допуст није користио. Настојатељ архимандрит Гаврило такође никада није био на допусту и испод ока је гледао све који би му дошли с таквим молбама.
Једном је, сећам се, настојатељ једнога јеромонаха ипак благословио да оде на летњи допуст. Благословио га јесте, али онда га је послао благајнику да узме новац за пут.
Тада сам дежурао на Успењском тргу, па сам био сведок те сцене. Почело је од тога што је јеромонах који се спремао на допуст дуго и узалудно куцао на врата келије оца Натанаила. Благајник је одмах схватио о чему је реч па се притајио и није отварао. Онда је јеромонах одлучио да оца благајника ухвати помоћу исцрпљивања. Сео је на клупу, поиздаље, и стао да чека. После једно четири сата отац Натанаило изиђе на трг, бојажљиво се осврћући, кад, истога га часа салете отпуштеник с настојатељевим писменим благословом да му се изда новац за пут.
Кад виде папир, отац Натанаило претрну, потпуно сатрвен, а затим се с криком стровали на земљу па, дигавши и руке и ноге ка небу (притом се испод доње мантије открише поцепане ципеле и плаве избледеле дугачке гаће), повика колико га грло носи:
Упомоћ! Помагајте! Пљачка!!! Траже паре! Хоће на допуст! Уморили се од манастира! Од Богородице се уморили! Пљачка! Упомоћ! Помагајте!!!
Сироти јеромонах чучну од запрепашћења. Страни туристи на тргу застадоше избезумљени, а јеромонах, ухвативши се за главу, као ветар одјури у своју келију. Старешина манастира је, стојећи на балкону настојатељског конака, целу ову сцену посматрао страховито задовољан.
Схвативши да је опасност прошла, отац Натанаило мирно устаде, отресе се од прашине и оде својим послом.
Нарочиту радост причињавало нам је кад добијемо послушање да оцу Натанаилу помажемо у вођењу екскурзија по манастиру. По правилу, поверавано му је да у разгледање води посебно важне личности. У наше искушеничке обавезе пак спадало је само да откључавамо древне засове и отварамо тешка црквена врата. Све преостало време слушали смо оца Натанаила.
А имало се шта и чути. Отац Натанаило био је настављач традиција свога учитеља – архимандрита Алипија, који је манастир и веру у Бога бранио у доба
Хрушчовљевих прогона. Алипијев дар мудре, понекад и немилосрдне речи прешао је у наслеђе оцу Натанаилу.
Тих атеистичких година совјетски активисти који су долазили у манастир очекивали су да виде и мрачњаке, и препредене лопуже, и затуцане полуљуде – све, само не оне које су заиста сретали: самосвојне али веома занимљиво образоване и паметне људе, необично смеле, које краси унутрашња слобода и који знају нешто о чему гости нису могли ни сањати. Већ после само неколико минута посетиоцима је било јасно да такве људе у животу дотад нису срели.
Једном, а било је то 1986. године, псковски партијски руководиоци довели су у манастир високог чиновника Министарства саобраћаја. Испоставило се да је то један изненађујуће миран и пристојан човек: није постављао идиотска питања – као, рецимо, у којој згради живе жене калуђера, није га занимало како то да је Гагарин летео у космос а није видео Бога. Напослетку, после двочасовне шетње са оцем Натанаилом, чиновник, задивљен својим новим саговорником, ипак не издржа:
– Чујте, ја сам напросто фасциниран дружењем с вама! Тако занимљивог и необичног човека у животу нисам срео! Али, дозволите, како ви, с вашим умом, можете да верујете у… Ма, сами знате у шта! Јер наука човечанству једнако отвара нове и нове хоризонте. А у њима Бога нема! Он, извините, једноставно није ни потребан. Ево, ове године Земљи се из дубина васионе приближава Халејева комета. И научници су, замислите, прецизно прорачунали целу њену путању! И брзину! И трајекторију! За то, извините, уопште није била потребна идеја Бога!
– Комета, велите?… Халејева?… – затресе брадом отац Натанаило. – Значи, ако су с кометом све обрачунали, онда Господ Бог није потребан? Хм, да, разумем!… А сад замислите овако: сместите мене поред железничке пруге и дате ми папир и оловку; за недељу дана ја ћу са сигурношћу моћи да вам кажем када ће и у ком смеру проћи који воз. А да ли то онда значи да не требају кондуктери, диспечери, машиновође?… Министри саобраћаја? Је ли да не значи? Свугде мора бити власти!
Нису се, међутим, слични разговори увек завршавали овако пријатно. Једанпут је у манастир стигла група о чијем се саставу пронело: деца чланова ЦК. Не знам да ли је тако и било, али ови млади људи показали су се као врло неваспитани – она златна московска омладина средине осамдесетих, коју сам врло добро познавао. Омладинци су се свако мало превијали од смеха, прстом упиреш у монахе и постављали позната идиотска питања. Али ту се ништа није могло: отац Натанаило повео их је по манастиру.
Разгледање је почело од пештера. Тамо је, на улазу, минијатурна келија с Малим прозором. У тој келији се почетком XIX века подвизавао затворник јеросхимонах Лазар. Ту је он и сахрањен. Изнад његове надгробне плоче висе његове вериге и тешки гвоздени крст.
– Затворен у овој келији двадесет и пет година, подвизавао се јеросхимонах Лазар – започе отац Натанаило. – Сад ћу вам испричати о томе необичном подвижнику.
– А где је тај ваш Лазар ишао у тоалет? – гласно упита један од младих посетилаца.
Његови другари готово попадаше од смеха.
Отац Натанаило стрпљиво сачека да се умире.
– Где је ишао у тоалет? Добро, сад ћу вам показати!
Затим је забринуте посетиоце извео из пештере и повео их преко целог манастира, до економског дворишта скривеног од туђих погледа. Онде се, украј дворишта, шћућурио стари пољски клозет. Постројивши их у полукруг испред ове институције, као што се то обично чини у музејима, отац Натанаило свечано показа руком у њеном правцу и рече:
– Ево овде је јеросхимонах Лазар ишао у тоалет! А сад стојте и гледајте!
Па окрену леђа запањеним младим људима и остави их саме.
Кад су дошли к себи, вођа групе пронађе старешину и изрази негодовање због онога што се збило. На то му отац настојатељ одговори:
– Архимандрит Натанаило обавестио ме је шта је вас занимало. Он вам је то и показао. Не видим како бисмо више могли да вам помогнемо!
Треба узети у обзир да се то збивало 1984. године. Ништа тада није било тако једноставно, могле су уследити озбиљне непријатности. Али настојатељи Псковско-Печорског манастира били су, традиционално, јаки људи.
Отац Натанаило умирао је необично тихо и смерно. Кад су лекари предложили да му ставе пејсмејкер, замолио је оца настојатеља да то не чине:
Оци, замислите – рекао је – душа хоће Богу, а неки мали електрични зврк на силу је утрпава натраг у тело! Пустите ми душу да оде кад јој буде време!
Имао сам срећу да се са оцем Натанаилом видим непосредно пред његову смрт; био сам задивљен бесконачном добротом и љубављу које су из старца зрачиле. И тада је, уместо да последње преостале снаге чува за живот, тај у свему другом невероватно штедљив црквени шкртац давао целога себе човеку којег му је Господ Бог послао на свега неколико минута. Као што је, уосталом, поступао целога свога живота. Само што ми то некад нисмо баш разумели.
