Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Како смо одлазили у манастир
Уопште узев, у манастир почетком осамдесетих година нисмо одлазили, него бежали. Мислим да су нас сматрали помало лудим. А каткад и не баш помало. По нас су долазили несрећни родитељи, неутешне веренице, љутити професори високих школа на којима смо некад студирали. По једног монаха (а он је побегао пошто се пензионисао и до пунолетства подигао последње од своје деце) дошли су синови и кћери. Викали су да се орио манастир како ће татицу из ових стопа одвести кући. Крили смо га иза огромних корпи у старој шупи за кочије. Деца су нас убеђивала да је њихов отац, заслужни рудар, сишао с ума. А он је пуних тридесет година, дању и ноћу, маштао само о томе како ће почети да се подвизава у манастиру.
Одлично смо га разумели јер смо и сами бежали од света који нам је постао бесмислен – да тражимо Бога који нам се ненадано открио, готово као што су дечаци некада бежали на бродове као мали од палубе и кретали на дугу пловидбу. Само што је зов Бога био неупоредиво јачи – нисмо могли да му се одупремо. Тачније, непогрешиво смо осећали да ћемо, ако се не одазовемо на тај зов, не оставимо све и не пођемо за Њим, неповратно изгубити себе. Чак и ако добијемо сав остали свет, са свим његовим радостима и утехама, он нам неће бити потребан, нити драг.
Наравно, страховито нам је било жао у првом реду родитеља, који, изгубљени пред нашом чврстом решеношћу, ништа нису разумели. Затим – другова и Другарица. Наших омиљених факултетских професора, који су, не жалећи ни времена ни снаге, у Печоре долазили да нас “спасавају”. Ми смо за њих били спремни живот да дамо. Али не и манастир.
Нашима најближима све се то чинило бесмислено и потпуно необјашњиво. Сећам се, већ сам неколико месеци живео у манастиру кад је овамо стигао Саша Шевцов. Била је недеља – једини слободан дан у седмици. После дивне недељне службе и манастирског ручка ми, млади искушеници, лежали смо блажено се истежући на креветима, у нашој великој и сунчаној искушеничкој келији. Наједном су се врата широм отворила и на прагу се појавио висок младић, наш вршњак, од своје двадесет две, у фирмираним фармеркама и скупоценој јакни.
Мени се овде свиђа! – изјави он и не поздравивши нас. – Ја ћу овде да останем!
Ако те сутра пошаљу у стају или ти дају да чистиш канализацију, видећемо хоћеш ли да останеш или нећеш – помислио сам зевуцкајући. Сигурно је нешто слично прошло кроз главу свима који су заједно са мном разгледали ову престоничку птичицу што је улетела у древни манастир.
Како се испоставило, Саша је био син трговинског представника, живео је с родитељима у Пекингу, Лондону и Њујорку и тек се недавно вратио у Русију _ Да студира, За Бога је сазнао пре пола године – нешто мало, али оно најважније. И то је, биће, заиста сазнао. Управо од тада почео је да га мучи потпуни бесмисао сопственог живота и неспокоја – све док није натрапао на манастир. Одмах је проценио да је нашао управо оно што је тражио, није чак ни журио да родитеље обавести о своме новом месту боравка. Кад смо Александра прекорили због суровости, умирио нас је рекавши: “Обрни-окрени, ћале свакако има ускоро да ме нађе.”
Тако се и догодило. Сашин тата у Печоре је стигао црном “волгом” и направио примеран скандал с милицијом и КГБ-ом у главним улогама, школским друговима и другарицама с факултета у епизодним – са свим знаним нам инструментима за ослобађање из манастира. То је трајало прилично дуго, док се отац, престрављен, није уверио да је заиста све узалуд, да Сашка одавде никуд не иде. Благајник, архимандрит Натанаило, настојећи да бар некако утеши московског госта, нежно му рече: “Ето, жртвоваћете лепо свога синка Богу. Постаће печорски јеромонах, још ћете се поносити њиме…
Још се сећам дивљачког крика који је тада одјекнуо манастиром:
Никад!!!
То је викнуо Сашкин тата. Он само још није знао да је отац Натанаило прозорљив, иначе се не би толико нервирао. Сашка је сада стварно јеромонах, и то једини од нас што смо се у искушеничкој келији налазили онда кад је он дошао, и остао је да служи у Псковско-Печорском манастиру. А Сашин тата, Александар Михајлович, десет година касније почео је да ради са мном у Москви, у Донском манастиру, а затим и у Сретењском – као шеф магацина књига. Постао је најискренији молитвеник и боготражитељ и са те црквене дужности отишао Господу.
