Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Једном у гостима код мати Фросје
Прошло је неколико година. Једне зиме, као тек рукоположени свештеник, требало је да идем у Дивејевску обитељ, која је тек почињала да се обнавља. Када сам завршио послове у манастиру, одмах пожурим матери, у Лесну улицу. Али капија познатог кућерка била је замандаљена великим катанцем. То ми се учинило чудно. Мати никуд није излазила у то време: већ је била напунила деведесет две године.
Покупих скуте своје доње мантије па прескочих ограду. Закуцах на врата. Одазва се мати Фросја рекавши да је сада закључавају у кући и ни кључ јој чак не дају: толико се појавило посетилаца, стално долазе, од јутра до мрака.
Али смо ипак хтели да се видимо. Мати је отворила прозорче и ја сам се, као Ромео, увукао у кућу.
Тихоне! Знам да си већ поп! – то је прво што мати рече. – ‘Ајде, брзо да ме исповедиш јер не могу да се исповедам код ових белих попова.
После исповести мати ме посади за сто и поче да се стара око мене. Испржи јаја, угреја кромпир. И одједном извуче испод стола флашу алкохола. Дружили смо се скоро десет година, а ја нисам могао ни да замислим да она може да окуси алкохолно пиће. А камоли чист шпиритус!
‘Оћеш? – упита она кад виде моје запрепашћење. – Раније нисам хтела да те збуњујем, плашила сам се да ћеш се саблазнити, а сада си већ велики, постао си свештеник, па ме нећеш осудити. Нама, старима, то треба да нам проструји крв.
Насула је себи у чашицу тридесетак грама, понудила и мене, па је са задовољством испила неразблажени алкохол. Мени је то било невероватно, али ми је одшкринуло још једну страну живота велике монахиње, живота који се не може појмити једноставним “аритметичким” законима.
