Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Смрт "Тастера"
Време уочи смрти чудно је и загонетно у човековом животу. Код некога, као код Сергеја Фјодоровича Бондарчука, почиње да се затире граница између овог и оног света. А људи који су раније живели подвижничким животом, понекад од Бога буду даровани виђењем које им је раније било недоступно.
Живео је у Псковско-Печорском манастиру страховито стар схимник отац Кипријан. Није се издвајао ни по чему нарочитом, у манастир је дошао у позним годинама и чинило се да је неприметно трошио своје монашке дане. Постојала је, истина, једна непријатна околност: сумњичили су га да шпијунира братију и све преноси старешини манастира. Да ли је то стварно било тако или није, не знам. Можда је неко имао разлога да тако мисли, а можда су се гласине појавиле зато што се погрбљени Кипријан, вукући ноге, вечито мувао по манастиру, те се могао неочекивано појавити час овде, час тамо. У сваком случају, неки су га отворено звали тастер. Сам отац Кипријан односио се према томе с крајњом добродушношћу.
Мало пре његове смрти почели смо код њега примећивати чудне ствари. Једном је настојатељ још изјутра отпутовао, послом. Био сам одређен да дежурам на Успењском тргу. У моје дужности спадало је, поред осталог, да за аутомобиле који би пристигли хитро отварам малу капију. Једини аутомобил који је могао доћи до Успењског трга био је, по правилу, онај настојатељев. Ако би дежурни закаснио да отвори капију па је старешина морао да чека, оштар укор био би неизбежан.
Међутим, чим сам сазнао да је настојатељ отишао за Псков, одлучио сам да свратим до стаје, где је на послушању био мој друг Сергеј Горохов. Седели смо на сунцу удубљени у неки живахан разговор – кад, поред нас, стружући ногама и испомажући се штапом, наиђе отац Кипријан. Кад се поравна с нама, неочекивано се заустави и, обраћајући се мени, подвикну:
– Еј, Георгије, трчи да отвориш капију! Настојатељ се враћа, тешко теби ако ниси онде!
Сергеј и ја се погледасмо. О чему он прича? Старешина тек што је отишао, ни до Пскова још није стигао. Није било никаквих знакова да се ауто приближава.
– Трчи, трчи, иначе тешко теби! – опет подвикну отац Кипријан и чак припрети својим штапом.
Иако му нисам поверовао, процених да би најбоље било да се опростим са својим другом, па без журбе кренух ка свом месту на Успењском тргу.
Мом чуђењу није било краја кад иза себе зачух познати звук аутомобилске сирене. Није било сумње: настојатељев ауто стигао је до доње капије манастира и за мање од минут биће на Успењском тргу. Изгледа да се настојатељ због нечег вратио, у журби. Потрчах и једва стигох да аутомобил пустим кроз поверену ми капију.
Увече смо у келији искушеника расправљали о томе на који је начин Кипријан могао сазнати да се настојатељев аутомобил враћа, кад је у тренутку кад ме је схимник на то упозорио ауто био сигурно једно два километра од манастира. Моји другови присетише се да су и они код оца Кипријана почели примећивати такве особине.
Ускоро је схимник пао у постељу, па смо пошли да га обиђемо у Лазаревској болници. Искрено говорећи, очекивали смо да ће нам он, кад је већ постао прозорљив, рећи нешто посебно мудро и важно. Али отац Кипријан се, посматрајући нас благим очима човека који трне, само смешио и понављао:
Господ ће вас благословити, дечице моја!
