ПРВИ ДЕО - Од прве проповеди до 20. века
Религија у данашњој Монголији
Већина становништва Монголије је у дубини срца веома религиозна, иако на све могуће начине покушава да се дистанцира од религије и на званичном и на свакодневном нивоу, исповедајући секуларизацију која је данас у моди. Изненађује да у секуларној Монголији управо интригантна егзотика будизма и шаманизма привлачи стотине хиљада туриста који овде долазе из целог света. А ако религија привлачи посматраче споља, онда биће да игра одређену улогу у животу самих грађана Монголије. Само коју?
Већина становништва Монголије је у дубини срца веома религиозна, иако на све могуће начине покушава да се дистанцира од религије
Заиста, према Уставу из 1992. године, земља је секуларна држава, која својим грађанима даје право на слободу вероисповести (члан 16, став 15) и не меша се у рад верских удружења признатих постојећим законодавством. А ове верске заједнице не би требало да се мешају у рад државе (члан 9). Дискриминација на верској основи је забрањена (чл. 14. став 2. Основног закона[1].
Могућност исповедања религије, која је настала преласком са идеологије државног атеизма на изградњу демократског, либералног друштва, довела је до следећих података: ако је средином осамдесетих година 80,4% испитаника себе сматрало атеистима, онда се већ 1994.године 71,1% називало верницима[2]. Године 2003. било их је скоро 75%[3].
До 2010. године, 61,4% укупног становништва земље старијег од 15 година били су верници. Од тога, 86,5% су будисти, одн. ово је 53% становништва земље у наведеној старосној групи. Преосталих 38,6% себе сматра „неверујућим“[4].
Према последњем попису становништва из 2020. године, само 59,4% Монгола старијих од 15 година сматрало се верницима, 87,1% њих се изјаснило као будисти[5].
Закон Монголије „О односу државе и религијских организација“, донет 1993. године, предвиђа државну заштиту „преовлађујућег положаја будизма“, који у закону ипак није наведен као државна религија. Према чл. 4 овог закона, Монголија „поштује доминантни положај будизма како би одржавала јединство народа и историјске, културне и цивилизацијске традиције“[6]. Занимљиво је да значајан део грађана (од 40% до 75%), на основу материјала из етносоциолошких истраживања различитих година и личних запажања, подржава овакав став државе[7].
Историја Православља у Монголији званично датира почев од пре 160 година
Данас је готово немогуће рећи да је Монголија будистичка земља, како се то често представља у популарној штампи и медијима. Тежећи равноправном и паритетном дијалогу са свим земљама и културама света, руководство земље, након удаљавања од социјалистичког модела друштвеног развоја, отвара врата свој разноликости религијских учења. И добровољно (или несвесно) руководство Монголије у погледу верске политике достиже ниво Монголског царства из 13. века, чије слике и симболи се активно користе у националним праксама државе и реторике. Јединствена разноликост веровања у земљи, њихова мирна коегзистенција, како међусобно тако и са традиционалним религијама (будизам, шаманизам и ислам), као и јединствени локални култови (на пример, поштовање светих врхова [8]), који и даље играју важну улогу у животу друштва, карактеристична је црта данашње Монголије, која се данас не запажа у свакој држави.
Наравно, душа која искрено стреми Истини и притом лута лавиринтима разних религија и веровања увек ће наћи излаз ка Светлости. Ово је разлог за споро (у смислу квантитативних показатеља), али стално буђење у монголском народу интересовања и љубави према Православљу, чија историја у Монголији званично датира од пре160 година, мада њени корени сежу дубоко у царску прошлост земље. Земље вечно плавог неба.
Екскурс у прошлост
Упознавање Монгола са Православљем почело је у доба Монголског царства под Џингис-каном и првим Џингисидима - наследницима Великог кана. Опште је познато да су монголски канови пружали посебну заштиту Православној цркви у Русији. На институционалном плану, то је довело до оснивања у престоници Златне Хорде 1261. године, а заузимањем митрополита кијевског и све Русије Кирила II († 1280. г.), посебне Сарајске епархије за пастирско старање о православним становницима који живе у Хорди. Свештенство епархије је у почетку почело да обавља две службе: богослужбену и дипломатску („заступање политичких интереса Византије на двору хордских (ординских) ханова“[9]).
Од средњовековних историјских питања везаних за Православље у Монголији, пажњу скреће прелазак у Православље хордског кнеза Даира Кајдагула, нећака кана Беркеа (владао Улусом Џучи, тј. Златном Хордом 1257–1266) и праунука Џингис-кана. Царевић Даир се за Православље заинтересовао приликом посете Сарају светог Кирила, епископа ростовско-јарославског († 1262), који је проповедао у престоници Хорде 1253. године. Даир је наговорио светог Кирила, који је неколико година касније стигао у Орду, да сбуде одвезен у Ростов. Овде је крштен са именом Петар и, по житију, после јављања светих првоврховних апостола Петра и Павла, њима подиже посвећени манастир на Неронском језеру. После смрти своје супруге примио је монашки постриг и упокојио се у манастиру који је основао 1290. године. Прибројан је сабору светих 1547. г. као преподобни настојањем светог Макарија (око 1482–1563), митрополита московског и све Русије.
Упркос скептичном гледишту у историографији о некој „присилној“ природи крштења светог Петра Ордског (да би пребегао у Русију од могућег убиства у време династичких сукоба), његово прелазак у Православље издваја се међу пријемима Православља од стране хордског племства, ди чега је често долазило током 2. половине 13. – почетка 14. века. Са овим се слажу и световни историчари, који напомињу да је свети Петар примио крштење искључиво захваљујући проповеди (у овом случају светог Кирила), а да се није руководио политичким, династичким или другим светским обзирима 10].
Друге важне историјске личности средњовековне Русије које су имале посла с Монголијом били су свети благоверни кнез Александар Невски (1221–1263), чија је активна интеракција са Хордом надалеко позната, и свети Алексије (око 1292–1305–1378), митрополит кијевски и све Русије, који је излечио очну болест Тајдули, жени хордског кана Узбека.
У својој пуној мери Православље је проповедано у Монголији у 19. веку, када је у Руском царству било државна религија и обављало одређене идеолошке функције. Из тог разлога православно свештенство је често пратило дипломате у оне земље са којима су се односи тек успостављали, као и дипломатска представништва у новим до тада непознатим земљама. То се догодило и у царству Џингис-Кана, које је обухватало огромна пространства данашње Монголије. Потписивање Тјенђинског (1858) и, у већој мери, Пекиншког (1860) уговора не само да је укинуло спутавања руско-монголске трговине, већ је постало и „пролог“ [11] за отварање првог руског конзулата 1861. у Монголији у Урги (данас Улан Батор), а после њега и за изградњу прве православне цркве – Свете Тројице. Ово је, према стручњаку за историју руске конзуларне службе у Монголији А. А. Сизове, био „један од првих културних подухвата конзулата“[12]. Средства за цркву прикупљају се од 1863. године. Иницијатор прикупљања и саме идеје о изградњи храма био је конзул Ј. П. Шишмаров (1833–1915), који је као руски конзул скоро пола века службовао у Монголији почев од 1864. године. Православна црква је подигнута 1872–1875, а освећена 30. августа 1894. године.
Пре изградње православне цркве богослужења су обављана у згради конзулата
Пре изградње православне цркве богослужења су обављана у згради конзулата, где је 22. марта (нови кал. – 3. априла) 1864. године одслужена прва Божанска литургија[13]. Богослужио је свештеник (од 1876. протојереј) Јован Никољски (1831–1893), у то време био верхнеудински намесник, клирик при Саборној цркви Богородице Одигитрије у Верхнеудинску (данас Улан Уде). Свештеник Јован, савршивши неколико богослужења, међу којима и васкршња богослужења, отпутовао је из Урге 26. априла (нови кал. – 8. маја) 1864. године. Касније је од 1866. до 1892. године био старешина цркве Васкрсења Христовог у Кјахтину, који се налази на граници са Монголијом.
После оца Јована Никољског, настојањем Пекиншке духовне мисије (у даљем тексту ПДМ) код Светог синода, јеромонах Сергије (Артамонов) упућен је 1865. године у Ургу на једногодишње пастирско делање. Још пре окончања ове године свог службовања, отац Сергије је старешини Пекиншке духовне мисије изразио своју жељу да служи у Урги до краја свог живота, мада је после извесног времена, из неких личних разлога, премештен за сабрата Преображенског манастира [14].
Следећи свештеник који је послат био је члан ПДМ, јеромонах Геронтије (Левицки), који је служио у Урги 1866–1868. г. У Урги је кратко (од октобра је1872. до смрти 27. децембра исте године) службовао јеромонах Корнилије (Паликин), члан ПДМ, који је сахрањен на руском гробљу у Урги[15].
Стални свештеник у Урги постављен је указом иркутског епископа у мају 1893. године. Први старешина цркве Свете Тројице и Урги био је мисионар Цакирског метоха Забајкалске духовне мисије (данас територија Закаменске области Републике Бурјатије) свештеник Николај Петрович Шастин (1862–?), који је службовао у Урги до 1895. године, он је осветио конзуларни храм. Новопостављенистарешина стигао је у Монголију заједно са чтецом Јосифом Корнаковим, дипломираним студентом Иркутске духовне семинарије. У новембру 1895. отац Николај, који је добро владао кинеским језиком, постављен је за члана ПДМ и премештен у цркву Александра Невског у Ханкоуу (данас део Вухана, кинеска област Хубеј), одакле је неку годину дана касније постављен за рад у Пекингу, након чега је служио неколико година у Цицихару. Затим даје оставку на свештеничку службу и враћа се у Ханкоу са новом породицом после револуционарних догађаја 1917. године као „емигрант избеглица“[16]. Тако се, без обзира на поједине податке[17], живот оца Николаја може пратити од 1897. године до слома Руске империје, док је даља његова судбина непозната.
Вреди рећи да се у литератури биографија познатог руског и совјетског лекара Павла Николајевича Шастина (1872–1953) у Монголији често брка са биографијом двојице свештеника: Николај Павлович Шастин, старешина цркве у Урги, и Николај Иакинфович Шастин (1851–1909 ), који је служио у црквама Иркутска. Управо овај други је отац изградитеља савремене медицине у Монголији, П. Н. Шастина и, отуда, деда познате монголске научнице Нине Павловне Шастине (1898–1980)[18].
У пролеће 1895. јереј Алексије Ушмарски (?), мисионар метоха Уст-Кирана, одслужио је у Урги богоскужења за Страсну недељу, Васкрс и Светлу недељу[19]. У периоду 1897–1899, службу старешине храма Свете Тројице обављао је свештеник Всеволод Иванов, дипломац Петербуршке духовне академије.
Од 1901. до 1913. године старешина православне цркве у Урги био је протојереј Милиј Чефранов (1855 – не пре 1913). Током свог релативно дугог служења у Урги отац Милиј је проучавао историју Православља у Монголији и показао велику ревност у мисији, оставивши живописан опис своје делатности[20].
Године 1912–1914, јеромонах Амфилохије (Скворцов), приватни ванредни професор Казанске богословске академије, налазио се на службеном путу у Монголији ради проучавања тибетанског језика, тибетанске књижевности и будизма[21]. Епископ краснојарски и јенисејски 1 925–1926, као и епископ мелекески, викар Самарске епархије 1928. г., стрељани су 1937, а 2000.г. канонизовани као свети новомученици и исповедници руски ради општецрквеног поштовања.
Последњи парох при конзуларној цркви 1914–1921 у Урги био је свештеник Фјодор Александрович Парњаков (1870–1921), клирик Иркутске епархије, распоређен у Монголију на личну молбу[22]. До тада је отац Теодор успео да се покаже као добар организатор парохијских школа почев од 1913. године, био је члан источносибирског огранка Императорског руског географског друштва. Занимљиво је да се 20. септембра 1891. г. оженио Маријом Михајловном Решиковом, ћерком свештеника М. Решикова (Решчикова?) из села Кударе (данас село Кудара, Кабански округ Републике Бурјатије). недалеко од Монголије, у Тихвинској цркви у селу Уст-Кјахти [23].
У Монголији, поред вршења богослужења и пастирског старања о православним душама, отац Теодор хе енергично обављао ванбогослужбене делатности, па је уз помоћ генералног конзула А. Ј. Милера основао парохијско старатељство. У надлежност старатељства, поред конкретних парохијских послова, спадало је организовање школа и трговачке школе (отворена 1916), библиотека, просветних предавања, концерата (основан је гудачки оркестар од 20–22 инструмента) и доношење одлуке о подизању нове цркве. Свештеник Теодор је уређивао и лист „Ургино потрошачко друштво у Монголији“[24] и неколико пута путовао по земљи 1914–1917. године, као први међу православним свештеницима, посећујући удаљене руске колоније од Урге па све до Уљастаја, Ховда и Улаангома.
Поред цркве у Урги, захваљујући ревности руских дипломата, подигнуте су капеле у пограничном Мајмачену (данас град Алтанбулаг, Селенгински ајмаг) и у Уљастаји. Планирано је да се у овом другом граду подигне црква, па је прикупљање средстава почело 1916. године. Револуционарни догађаји су порушили ове планове. Опремљена је и молитвена просторија у месту компактног боравка руског становништва – у центру града Урге, 4 км западно од конзуларног храма. Према неким подацима, мисионарски камп је био организован на језеру Хубсугул, највероватније на северу, пошто је камп имао везе са Ниловом пустињом, подигнутом у Тункинској долини (данас се на његовом месту налази село Ниловка, Тункински округ, Република Бурјатија, познато по хидропатском лечилишту, названо по манастиру који је овде некад постојао)[25].
Ради проучавања перспектива мисионарског рада и у циљу пропагирања трезвености, у јулу 1916. године[26), синодални мисионар протојереј Јован Восторгов и руководилац Забајкалске духовне мисије архимандрит Јефрем (Кузњецов; од новембра 2016. – епископ селенгински, викар Забајкалске епархије) посетили су Монголију. Постоје докази да су се ова два свештена лица срели у Монголији за време свог првог путовања у лето 1913, када су проучавали услове „планираног отварања православне мисије“[27]. Плановима није било суђено да се остваре због катастрофалних промена које су се десиле у земљи. Наиме, 5. септембра 1918. године у Москви су стрељани епископ Јефрем и протојереј Јован; обојица су прибројани лику светих као свети новомученици и исповедници руски.
После заточења и мучења о. Фјодора Парњаков је посечен у фебруару 1921. године
Мученичка смрт задесила је и оца Фјодора Парњакова, који је, после привођења и мучења, у фебруару 1921. године посечен сабљом. Тело убијеног свештеника бачено је на обалу реке Туул.
Последњи документима потврђени свештеник који је служио у Урги био је Николај Михајлович Федотов (1879–?), дипломирани студент Оренбуршке духовне семинарије. За време грађанског рата у лето 1918. напустио је своју малу отаџбину и, кроз казахстанске степе, стигао у јесен 1920. г. у велику руску трговачку постају Цзаин-Шаби (савремени град Цецерлег, Архангелски ајмаг). У Цзаин-Шабију постојала су филијала Монголске народне банке, пошта и телеграф. Највероватније, након пораза трговачке станице од стране војске барона Р .Ф. Унгерна почетком 1921. године[28], отац Николај се заједно са унгерновском војском преселио у Ургу, где је почео да богослужи у конзуларној цркви до маја 1923. године, када је држава запленила храм и сва црквена имовина, након чега је служио у приватној кући. Лично Н. М. Федотов пише да је „у Урги био замољен да буде парохијски свештеник“[29]. С обзиром на тешка времена грађанског рата у Монголији и атмосферу која је владала око барона Р. Ф. Унгерна, тешко је прихватити исказ да је био „замољен“.
На основу његових извештаја слатим у Бурјатију 1924. о обновљеничким структурама „Живе цркве“, посебно кад је у питању светковање црквених празника по новом календару, можемо закључити да Николај Федотов није био свештеник Руске православне цркве, него члан расколничке организације или, по свој прилици, није имао могућност да у тим тешки временима ступи у додир са званичном Црквом. Највероватније да у детаље обновитељског раскола није улазио Р. Ф. Унгерн[30], за чије време је извршено погубљење оца Фјодора Парњакова о пружено релативно покровитељство Николају Федотову.
Постоје две главне тачке гледишта о томе како и када православни црквени живот у Монголији стаје. Према првом, организовани црквени живот у Монголији окончан је после мученичке кончине протојереја Теодора Парњакова 1921. године.
Организован црквени живот у Монголији прекинут је после мученичке кончине протојереја Фјодора 1921. године
Свештеник Николај Корнијенко, један од савремених познавалаца историје Православља у Монголији, износи још једну тачку гледишта, према којој је „бар до 1928. године у Урги постојао православни свештеник“[31]. У својим закључцима позива се на чињеницу да је једно од последњих крштења обављено у Улан Батору, Николаја Александровича Брилевог, који је рођен у наведеној години. Иако, по речима оца Николаја, „нема података о постављању других свештенослужитеља на службу у Монголији у потоњим временима“[32], односно на основу контекста описаних догађаја, после 1924. године.
Како год било, окончање револуционарног крвопролића у монголским степама и проглашење Монголске Народне Републике 26. новембра 1924. године избацује Православље и друге религије из јавног живота и ставља у сферу породичних веровања становништва те земље.
Дакле, после појединачних епизода упознавања Монгола са Православљем, које датирају углавном из 13-14. века, главна историја настанка и ширења Православља у Монголији почиње 1864. године, када је одслужена прва Божанска Литургија у конзуларној цркви посвећеној Пресветој Тројици. После тога, богослужења су обављали привремено упућивани свештеници из Пекиншке духовне мисије. Први стални парох у Урги постављен је 1893. године, свештеник Николај Шастин, који је две године службовао у Монголији.
Смрћу последњег пароха при храму у Урги оца Фјодора Парњакова и постепеним престанком богослужбене делатности свештеника Николаја Федотова, који вероватно није био у општењу са Руском православном црквом Московске патријаршије, православни живот у Монголији замире. све до 1990-их.
(Наставиће се)
јереј Владислав Терентјев
5. априла 2024. године
С руског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
_______________________________________
[1] Монгол Улсын Үндсэн хууль. 1992 оны 1 дүгээр сарын 13-ны өдөр [Конституция Монголии. 13 января 1992 г.] // Эрх зүйн мэдээллийн нэгдсэн систем. Улаанбаатар, 1992. URL: https://www.legalinfo.mn/law/details/367 (дата обращения: 25.06.2021).
[2] Бүрэн-Өлзий И. Некоторые результаты исследования по религиозным вопросам, проведенного в Ховдском аймаке / И. Бүрэн-Өлзий, Н. Цэдэв, Г. Баяртунгалаг // Мировоззрение населения Южной Сибири и Центральной Азии в исторической ретроспективе: сб. ст. Барнаул: Изд-во АлтГУ, 2013. Вып. VI. С. 192–203.
[3] Цэдэв Н.Х. Некоторые проблемы изучения этноконфессиональной ситуации в Монголии // Народы и религии Евразии. 2017. № 3–4 (12–13). С. 130.
[4] Там же.
[5] Хүн ам, орон сууцны 2020 оны улсын ээлжит тооллогын нэгдсэн дүн (Хураангуй). Улаанбаатар хот: Үндэсний статистикийн хороо, 2020. Х. 5.
[6] Төр, сүм хийдийн харилцааны тухай Монгол Улсын хууль. 1993 оны 11 дүгээр сарын 11-ний өдөр [Закон Монголии «Об отношении государства и религиозных организаций»] // Эрх зүйн мэдээллийн нэгдсэн систем. URL: https://www.legalinfo.mn/law/details/485 (дата обращения: 06.07.2021).
[7] Дашковский П.К. Влияние государственной политики на этнорелигиозные процессы в Монголии (по результатам социологических исследований) / П.К. Дашковский, Е.А. Шершнева, Ц. Наваанзоч // Мир Большого Алтая. 2017. № 3 (3). С. 425; Цэдэндамба С. К вопросу изучения религиозности монгольских буддистов // Социальные и политические вызовы модернизации в XXI в.: материалы Междунар. науч.-практ. конф. Улан-Удэ, 6-11 авг. 2018 г. Улан-Удэ: Изд-во БНЦ СО РАН, 2018. С. 253.
[8] На сегодняшний день в Монголии через издание ряда указов последовательно всеми президентами страны сформирован список из «12 гор государственного поклонения» [См.: Төрийн тахилгат уулс // Монголын түүхийн тайлбар толь. URL: https://mongoltoli.mn/history/h/44 (дата обращения: 07.07.2021)].
[9] Галимов Т.Р. Еще раз к вопросу о христианской миссии Сарайской епископии (XIII – начало XIV вв.) // Древняя Русь: во времени, в личностях, в идеях. Вып. 4. 2015. С. 139.
[10] Там же. С. 147.
[11] Сизова А.А. Консульская служба России в Монголии (1861–1917). М.: Ин-т Дальнего Востока РАН, 2015. С. 58.
[12] Там же. С. 213.
[13] Ринчинова Б. П.-Д. Русская Православная Церковь в Монголии: основные вехи // Вестник Бурятского университета. 2012. № 14. С. 167; Трубач А., прот. История и современное положение Православия в Монголии // Православие и дипломатия в странах азиатско-тихоокеанского региона: материалы межд. науч.-прак. конф. (Улан-Удэ, 29-30 января 2015 г.). Улан-Удэ: Изд-во БГУ, 2015. С. 8–9; Цыбикова А.Т.-Ж. Буддийские и христианские религиозные практики в современной России и Монголии // Россия и Монголия: историческая и социокультурная динамика: материалы международной научно-практической конференции (Улан-Удэ, 30 сентября 2016 г.) / науч. ред. Д.В. Дашибалова. Улан-Удэ: Издательство Бурятского госуниверситета, 2016. С. 213–220.
[14] Корниенко Н.Н., Плеханова А.М. Русская Православная Церковь в Монголии: история и современность / отв. ред. Ц.П. Ванчикова. Иркутск: Изд-во «Оттиск», 2020. С. 81.
[15] Там же. С. 81, 84.
[16] Шаронова В.Г. Православная община в Ханькоу (1860–1910) // Вестник исторического общества Санкт-Петербургской духовной академии. 2020. № 2 (5). С. 165.
[17] Крючкова Т.А. Шастин Николай Петрович // Православные духовные писатели Восточной Сибири XVIII – начала XX века: биобиблиографический словарь / гл. ред. С.В. Мельникова, науч. ред. Д.Н. Шилов; сост.: С.В. Мельникова [и др.]; Иркутская областная государственная универсальная научная библиотека им. И. И. Молчанова-Сибирского. Иркутск: ИОГУНБ, 2022. С. 397.
[18] Кузьмин Ю.В. Российский врач Н.П. Шастин в Монголии (1923–1937 гг.) // Приграничный регион в историческом развитии: партнерство и сотрудничество (материалы межд. науч.-практ. конф. Чита, 17 сент. 2021 г.). Чита: ЗабГУ, 2021. С. 43–44.
[19] Корниенко Н.Н., Плеханова А.М. Указ. соч. С. 88.
[20] Корниенко Н.Н. Проповедь Православия в Монголии: история одной заметки // Иркутский Историко-экономический ежегодник. 2020. Иркутск: Изд-во БГУ, 2020. С. 381; Крючкова Т.А., Мельникова С.В. Чефранов Милий Александрович // Православные духовные писатели Восточной Сибири XVIII – начала XX века… С. 384.
[21] Успенский В.Л. Поездка иеромонаха Амфилохия в Монголию в 1912–1914 гг. // Письменные памятники Востока. 2006. № 1 (4). С. 137.
[22] Гавриков А.А. Федор Александрович Парняков и его путевые записки о русских в Монголии // Монголия ХХ века и российско-монгольские отношения: история и экономика: материалы Междунар. науч. конф., посвящ. 100-летию установления рос.-монгол. дипломат. отношений (Иркутск, 28 мая 2021 г.). Иркутск: Изд. дом БГУ, 2021. С. 247.
[23] Михайлова М.В. Федор Александрович Парняков – священник и гражданин (по документам государственного архива Иркутской области) // Наследие святителя Иннокентия (Вениаминова) и православная миссионерская деятельность в Сибири, на Дальнем Востоке и сопредельных территориях: материалы II науч.-практ. конф. (Иркутск, 15 мая 2015 г.) / отв. ред. С. Г. Ступин; науч. ред. С. В. Мельникова. – Иркутск: изд. Иркут. обл. гос. универс. науч. б-ки им. И.И. Молчанова-Сибирского, 2015. С. 107.
[24] Корниенко Н.Н., Плеханова А.М. Указ соч. С. 94.
[25] Там же. С. 112, 115.
[26] Там же.
[27] Косых В.И. Ургинское церковно-приходское попечительство и пропаганда трезвости среди русских колонистов // Регион в приграничном пространстве (межд. науч. конф., посвященная 165-летию образования Забайкальской области, 165-летию Забайкальского казачьего войска и 95-летию установления дипломатических отношений между Россией и Монголией. Чита, 9 сент. 2016 г.). Ч. 1. Чита: Изд-во ЗабГУ, 2016. С. 37.
[28] Михалев А.В. Русская фактория в Цзаин-Шаби: опорный пункт империи в условиях политических катаклизмов в Азии первой четверти ХХ века // Труды Института истории, археологии и этнографии ДВО РАН. Серия «Востоковедение. Международные отношения». 2021, Т. 34. С. 80.
[29] Митыпова Г.С. Политические предпосылки сохранение православных традиций в современной Монголии // Вестник Бурятского университета. 2012. Спецвыпуск В. С. 60.
[30] Корниенко Н.Н., Плеханова А.М. Указ соч. С. 97.
Извор: Рravoslavie.ru
