Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - О једној светој обитељи
Негде у дубини Русије био је, пред Револуцију, један манастир о коме су колале ружне гласине да су монаси у њему листом ленчуге и пијанице. Током грађанског рата у градић поред кога се налазио манастир бануше бољшевици. Окупише становништво на пијачном тргу, а у строју дотераше и монахе. Комесар се тада гласно обрати народу, показујући на црнорисце:
Грађани, становници града! Сви ви боље од мене знате ове пијанице, ждероње и нераднике! Сада је њиховој власти дошао крај. Али да бисте посве схватили како су ови лезилебовићи вековима магарчили радни народ, ми сад на ову земљу пред њима стављамо њихов Крст и њихово Јеванђеље. Сада, на ваше очи, нека сваки од њих изгази ово оруђе обмане и поробљавања народа. Онда ћемо их пустити, нека се носе куд који.
Неки у гомили се на то насмејаше.
И тада, уз повике и гласно исмевање, иступи игуман – крупан мушкарац широка испијена лица и црвена носа, те рече, обраћајући се својим монасима: – Е па, браћо, живели смо као свиње, да бар умремо као хришћани!
Ниједан се монах не помери с места. Све су их истог дана посекли сабљама.
