Велики настојатељ

Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Велики настојатељ

Говорећи о себи, велики настојатељ Псковско-Печорског манастира отац Алипије имао је обичај да јавно обзнани: “Ја сам совјетски архимандрит.” И радо је ову изјаву потврђивао и речју и делом.

Почетком шездесетих година у манастир су – са задатком да пронађу повод за затварање обитељи – стигли чланови обласне комисије. Шеткајући манастиром угледали су ходочаснике како обрађују цветне леје, па одмах салетеше оца Алипија:

А по ком основу ови људи овде раде?

Совјетски архимандрит одговори:

То народ-домаћин ради на својој земљи!

Питања више није било.

Други пут је из Пскова са истим циљем послата нова – овога пута финансијска – комисија народне контроле. Старешина манастира упита ко је овластио пристигла лица.

Ми представљамо финансијски орган који…

Отац Алипије их прекиде.

Ја имам само једног надређеног, епископа псковског Јована. Идите код њега по одобрење. Без тога вам не могу дозволити приступ финансијским Документима.

Контролори су отишли, а после неколико сати псковски архијереј телефонирао је оцу Алипију и збуњено замолио да им омогући да обаве проверу.

Телефонски позив не може да се прикачи уз предмет, владико. Пошаљите Ми телеграм – одговори отац Алипије.

Ускоро је стигао и телеграм. Кад су се народни контролори поново појавили код оца настојатеља, овај их, држећи телеграм, упита:

– Реците ми, јесте ли ви комунисти?

– Да, углавном смо комунисти…

– И добили сте благослов од епископа? Владике псковског? Хм, да… Сад ћу ја, боме, да пошаљем овај телеграм у обласни комитет Партије…

На томе се финансијска контрола манастира завршила.

Иван Михајлович Воронов – тако се архимандрит Алипије звао пре пострига – четири године ратовао је на фронтовима Великог отаџбинског рата и прошао пут од Москве до Берлина. А после је тринаест година био на бранику Псковско-Печорског манастира, штитећи га од државе за коју је некад проливао крв.

И у Првом и у Другом рату отац Алипије био је принуђен да се бори на живот и смрт. Тадашњем првом секретару ЦК КПСС Никити Хрушчову потребна је била, пошто-пото, велика победа. Ништа мања од победе његовог претходника, којем је на слави болесно завидео. За свој тријумф у будућим биткама Хрушчов је одабрао хиљадугодишњу Руску цркву, па је, објављујући јој рат, целом свету свечано обећао да ће на телевизији ускоро приказати и последњег руског попа.

Одмах потом дигнуто је у ваздух, затворено, претворено у складишта и машинско-тракторске станице хиљаде храмова. Укинут је већи дао високих духовних школа. Расељени су скоро сви манастири. Мноштво свештеника нашло се у затворима. На територији Русије активне су биле свега две обитељи – Тројице-Сергијева лавра, коју су власти биле принуђене да чувају као црквени резерват, ради приказивања странцима, и провинцијски Псковско-Печорски манастир. Овде се гигантској сили атеистичке државе супротставио велики настојатељ. И, што је најлепше од свега, он ју је победио!

Тих је година цела прогоњена Руска црква пратила исход тога неједнаког двобоја. Вести из Печора преносиле су се од уста до уста, тек касније су очевици тих догађаја забележили своја сведочанства.

Ево свега неколико хроничарских записа о тим већ давним биткама.

Једне зимске вечери у кабинет оца Алипија ушло је неколико људи у цивилу и уручило му званичну одлуку: Псковско-Печорски манастир проглашава се затвореним. Старешина се обавезује да о томе обавести братију. Кад се упознао с документом, отац Алипије је одмах ту, пред чиновницима, све папире бацио У распаљени камин, а пренераженим посетиоцима мирно објаснио:

– Боље да умрем мученичком смрћу. А манастир не затварам.

Узгред буди речено, спаљени документ био је одлука Владе СССР-а, на дну је стајао потпис Н. С. Хрушчова.

Тај догађај описао је очевидац и одани ученик великог настојатеља архимандрит Натанаило.

Ја лично оца Алипија нисам затекао у животу. Али говорити о Псковско-Печорском манастиру а не споменути га – једноставно није могуће.

Ипак сам имао и среће – затекао сам у манастиру многе монахе који су ту живели у време великог настојатеља. А исто тако и познате сликаре, писце, научнике, рестаураторе из Москве, Лењинграда, Риге, који су се тих година окупљали у његовом гостопримљивом дому. За њих је он заувек остао пример неустрашивог духовника, монаха-ратника, идеал строгог и брижног оца.

Без обзира на сву прагматичност и чак наглашену приземност оца Алипија, његову чврсту практичну бистрину, сјајну, често врло луцидну духовитост, задивљујућу сналажљивост, многи савременици (међу њима и истакнути монаси-подвижници) поштовали су га као свеца. Архимандрит Серафим, чији је ауторитет у манастиру био безуслован, већ одмах по смрти оца Алипија искрено се чудио монасима који су сањарили о далеким ходочашћима до места подвига великих светитеља: “Шта има да се путује далеко?” – није могао да појми. – “Идите у пештере, тамо су мошти оца Алипија.”

Господ бојажљиве не воли. Тај духовни закон открио ми је отац Рафаило, а њему је о томе говорио отац Алипије. У једној проповеди рекао је: “Имао сам прилике да будем очевидац како су у рату неки, бојећи се смрти од глади, на леђима носили вреће с двопеком еда би продужили живот а не да би се борили против непријатеља; и ти су људи гинули са својим двопеком, нису видели много дана. А они који су скидали блузе и тукли се с непријатељем – остајали су живи.”

Кад су власти дошле да одузму кључеве манастирских пештера, отац Алипије је командовао своме келејнику:

– Оче Корнилије, секиру овамо, сад ћемо да сечемо главе!

Службена лица дадоше се у бег: заиста, ко зна на шта су све спремни ови фанатици и мрачњаци?!

Сам је пак старешина знао да сличне наредбе не издаје у ветар. Једном, кад су већ по ко зна који пут дошли да захтевају затварање манастира, без увијања је обзнанио:

– Код мене половину братије чине ратни ветерани. Наоружани смо и борићемо се до последњег метка. Погледајте манастир, видите каква је ово диспозиција. Тенкови неће проћи. Можете нас савладати само с неба, авијацијом. Али први авион неће честито стићи ни да надлети манастир, то ће већ целом свету обзнанити “Глас Америке”. Тако, поразмислите добро!

Не могу рећи какав се арсенал заиста чувао у манастиру. Биће да је то пре ратно лукавство великог настојатеља, његова нова сурова шала. Али, што се каже, у свакој шали има и делић збиље. Тих је година братија обитељи несумњиво пружала упечатљив призор: више од половине монаха били су одликовани војници и ветерани Великог отаџбинског рата; други део, исто не мали, прошао је Стаљинове логоре; трећи су искусили и једно и друго.

“Побеђује онај ко прелази у напад” – говорио је отац Алипије и сам се чврсто држао те стратегије. Управо тих година, ратујући за манастир свакодневно, старешина је из рушевина подигао моћне заштитне зидине, рестаурисао опустошене храмове, беспрекорно професионално очистио древне фреске, упристојио настојатељски и конак за смештај братије. Пошто је и сам био ликовни уметник, спасао је од продаје у иностранству бројна дела руских и страних сликара. У његовој огромној колекцији били су Левитан, Поленов. Пред смрт, отац Алипије је, без накнаде, сва та ремек-дела уступио Руском музеју. Напослетку, засадио је по целој обитељи тако дивне вртове, цветњаке и вењаке да се манастир претворио у једно од најлепших места у Русији. Човеку који би се први пут нашао у Печорама – без обзира на то да ли је поклоник или туриста – обитељ би се открила као чудесни, заносни свет, нешто потпуно нестварно у окружењу неугледне совјетске стварности.

Али главни подвиг оца Алипија било је оживљавање стараштва у Псковско-Печорском манастиру.

Стараштво је изузетна појава још и стога што није везана за једно место, рецимо за неки конкретан манастир. Оно путује по земљи доживљавајући неочекивани процват час у прековолшким скитовима Северне Тиваиде, час у Белоберешком скиту у брјанским шумама, час у Сарову, час у Оптином скиту. А средином XX века нашло је себи уточиште у псковскопечорској обитељи. Отац Алипије оштровидо је назрео тај загонетни пут. Као најдрагоценије благо чувао је и умножавао стараштво у своме манастиру. Настојатељ је најпре нашао начина да испослује дозволу да се у Печоре из Финске преселе велики валаамски старци. Примио је, после одлежане робије и прогонства, јеромонаха Јована (Крестјанкина), који је био у великој немилости: тајно га је у манастир довео епископ Питирим (Нечајев). Пригрлио је оца Адријана, који је био принуђен да напусти Тројице-Сергијеву лавру. За време старешинства оца Алипија израсло је читаво поколење стараца-духовника, а о некима од њих говори се у овој књизи. Створити и очувати нешто такво био је у то време прави подвиг.

Тих година острвљене антирелигиозне пропаганде, представе о манастирима код већине наших суграђана биле су готово невероватне. Зато се отац Алипије није чудио што му постављају најбудаластија могућа питања. С добродушним хумором, неодољиво приступачно, откривао је људима њихову властиту простодушност и неразумно поверење у прљаве лажи и апсурдне измишљотине.

Једном је група туриста, искрених совјетских људи, зауставила оца Алипија на прагу храма. У налету праведног гнева захтевали су да им изнесе истину о експлоатацији обичних монаха од стране вишег клира, о тлачењу и, уопште, о страхотама манастирског живота – онако како су читали по новинама. Уместо одговора отац Алипије загонетно упита:

– Чујете ли?

– А шта то? – зачудише се туристи.

– Да ли нешто чујете?

– Чујемо како монаси певају.

– Ето вам! Кад би лоше живели, не би певали.

Комуниста, гост из Финске, у присуству својих совјетских пријатеља постави оцу Алипију питање које је било заштитни знак тога времена:

– А можете ли ми објаснити како то да су космонаути летели у космос, а Бога нису видели?

Отац архимандрит саосећајно примети:

– Таква несрећа и вас може да задеси: дођете у Хелсинки, а не видите председника.

Они који су тих година имали прилике да бораве у Печорама, нарочито се сећају знаменитих излазака великог настојатеља на балкон његовог настојатељског конака. Ти изласци могли су бити веома различити. Понекад, нарочито с пролећа, чавке и вране су својим продорним крицима толико додијавале оцу Алипију да је на балкон излазио с пиштољем и пуцао на птице све док се ове, у паници, не разлете куд која. Пиштољ, наравно, није био прави, већ мајсторски израђен плашљивац. Али читава слика – сунчано јутро у манастиру, на балкону отац настојатељ с по пропису испруженом руком, нишани из пиштоља респектабилне величине – све то остављало је на гледаоце неизбрисив утисак.

Али, разуме се, нису се само по овоме памтили изласци великог настојатеља на његов омиљени балкон. Још дубља осећања рађала су се у посетиоцима манастира ако су били сведоци разговора оца Алипија – он на балкону, нагнут преко ограде – с окупљеним људима.

Балкон је гледао на манастирски трг. С њега је отац настојатељ за лепа времена могао да ужива гледајући свој манастир, да разговара с народом а да истовремено пази и на ред.

Чим би га угледали, на тргу би се стали окупљати ходочасници, туристи и становници Печора. Дискусије о вери или напросто разговор са оцем Алипијем могли су трајати сатима. При свему томе старешина манастира није пропуштао прилику да помогне свакоме ко му упути молбу која се тиче обичног, свакодневног живота. Премда је онда важила категоричка забрана онога што се зове црквени добротворни рад, отац Алипије поступао је у тим питањима само онако како је сматрао да је потребно. Ево чега се сећа архимандрит Натанаило:

“Отац Алипије увек је помагао сиромашнима, делио је милостињу, мноштво молилаца добијало је од њега помоћ. Због тога је много морао да пропати.

Отац Алипије бранио се тада речима из Светог писма о неопходности да се чине милосрдна дела и тврдио да милосрђе не може да се забрани, јер то је неодвојиви део живота Свете Православне цркве.”

Ево и сећања ђакона Георгија Малкова, тада младог историчара уметности, који је често долазио у Печоре: “Заповест љубави према ближњем архимандрит Алипије настојао је да извршава у свом властитом животу. Многи болесни, сиромашни и они који су материјално пострадали често су од њега добијали скромну, а понекад и значајну помоћ.

Под балконом његовог настојатељског конака виђали су се и богаљи, сиротиња, најразличитији људи које је задесила зла судбина. Старешина манастира им је, без обзира на сталне забране које су долазиле од власти, помагао чиме је могао: једног је хранио, другог лечио, трећем помагао новцем, а кад новца не би било при руци, шалио се: ‘Још Није спреман, суши се! Него, дођи ти, слуго Божји, сутра!’

У неким случајевима сразмере помоћи биле су и више него знатне: старешина је, тако, погорелцу помогао да сагради кућу, а кад коме липше стока, давао је новац за куповину краве. Кад је једном сазнао да је у близини, у Изборску, познатом месном сликару П. Д. Мељникову несрећним случајем изгорела кућа, послао му је за оно време прилично велику новчану дознаку: ‘Бар за прво време.'”

“Отац Алипије имао је несвакидашњи беседнички дар” – сећао се отац Натанаило. – Често смо од поклоника могли чути: ‘Остаћемо још једно недељу дана, можда ћемо чути проповед оца Алипија’ У својим поукама подржавао је клонуле духом, тешио малодушне: ‘Браћо и сестре, чули сте позиве за јачање антирелигиозне пропаганде; не сагињите главе, не падајте духом, то значи да им је пригустило’; ‘Страшна је ствар придружити се гомили. Она данас виче: Осана!, а за четири дана: Узми, узми, распни Га! Зато тамо где је неистина, немој викати ура, не пљескај рукама. А ако те питају због чега, одговори: Јер је с вама неистина. – А зашто? – Зато што ми моја савест тако каже. – Како препознати Јуду? – Који умочи руку са мном у здјелу, онај ће ме издати – рекао је Спаситељ на Тајној вечери. Ученик је дрски који хоће да се поравна с учитељем, надређеним, да заузме прво место, да се први лати бокала: старији још нису доручковали, а малац се већ облизује, већ се најео – расте будући Јуда. На дванаесторицу је један Јуда. Ако старији нису сели за сто, немој ни ти. Ако су старији сели, седи по молитви и ти. Ако старији нису узели кашику, немој ни ти. Ако су старији узели кашику, онда узми и ти. Ако су старији почели с Јелом, онда почни и ти.'”

Али нису сви разговори крај балкона били овако мирољубиви и дирљиви.

Једном је Псковску област посетила дама на високој дужности и веома утицајна – министарка културе Фурцева, са свитом престоничких и обласних чиновника. Од те даме тада су стрепели многи, и то не само културни радници. Као што је ред, организовали су јој посету Псковско-Печорском манастиру. Али отац Алипије, знајући од својих пријатеља-сликара шта све министарка ради и како патолошки мрзи Цркву, није ни изишао да је дочека – екскурзију је имао да води отац Натанаило.

Висока делегација већ је кретала према излазу кад Фурцева угледа старешину: стоји на балкону и разговара с окупљеним људима. Дама намах одлучи да очита буквицу том монаху који се дрзнуо да је не дочека, а успут и да обласном руководству пружи очигледну наставу како се политика Партије и Владе у области сузбијања религиозне омаме одлучно спроводи у живот. Пришавши балкону, прекидајући све, она довикну:

– Иване Михајловичу! Могу ли нешто да вас питам?

Отац Алипије зловољно је погледа, али ипак одговори:

– Па добро, питајте.

– Реците ми, како сте ви, образован човек, сликар, могли да се нађете овде, У друштву ових мрачњака?

Отац Алипије био је човек веома стрпљив. Али ако би когод пред њим почео да вређа монахе, то никад није остављао без одговора.

– Што сам ја овде? – понови питање отац Алипије. И погледа важну гошћу онако како је некад гледао у нишан оруђа гардиста, редов-артиљерац Иван Воронов. – Добро, објаснићу вам… Чули сте да сам био у рату?

– Па, рецимо да јесам.

– Јесте ли чули да сам дошао до Берлина? – опет упита отац настојатељ.

– И о томе су ми причали. Мада не разумем какве то везе има с мојим питањем. Утолико је необичније што сте ви, совјетски човек, прошавши рат…

– Елем – без журбе настави отац настојатељ – ствар је у томе што ми је код Берлина… експлозија откинула… (овде се Иван Михајлович Воронов изрази баш онако… грубо). Тако да ми није преостало ништа до да одем у манастир.

После језиве тишине која је настала, одјекну женски врисак, затим узвици негодовања, повици, претње и чланови делегације на челу с важном дамом одјурише према манастирској капији.

Сат времена доцније старешину позваше у Москву. Мирисало је на озбиљне проблеме. Али на сва питања отац Алипије одговорио је мирно и темељито:

– Било ми је постављено конкретно питање. И ја сам на њега одговорио исто тако конкретно и јасно – да би наша гошћа добро разумела.

Било како било, тога пута све је прошло глатко. И то је био и једини случај кад је отац Алипије проценио да може да употреби овакво оружје.

А тај славни и, благо речено, необични одговор касније је постао узрок разноврсних сплетака и нагађања. Сава Јамшчиков, познати рестауратор и историчар уметности, према којем је отац Алипије био посебно благонаклон, причао је.

“Питали су ме: зашто је тако леп мушкарац отишао у манастир? Ето, прича се да је био тешко рањен, изгубио способност за репродукцију… Једном је он сам додирнуо ту тему и рекао ми: ‘Саво, све су то празне приче. Једноставно, рат је био толико чудовиштан, толико грозан, да сам Богу дао реч: ако преживим ову стравичну битку, обавезно ћу отићи у манастир. Замислите: води се жесток бој, на наше прве борбене линије надиру немачки тенкови газећи све пред собом, и у том правом правцатом паклу ја наједном видим како наш комесар батаљона скида шлем с главе, пада на колена и почиње… да се моли. Да, да, плачући је мрмљао полузаборављене, од детињства неизговаране речи молитве и молио Свевишњега, којег је до јуче омаловажавао, да га поштеди и спасе. Тада сам схватио: сваки човек у души има Бога и једном ће му прићи..

Власти су се довијале како су знале и умеле настојећи да на сваки начин униште манастир. Једном је, одлуком Печорског совјета, обитељи одузето све пољопривредно земљиште, укључујући и пашњаке. Био је почетак лета. Краве тек беху истеране на испашу и сад је несрећна стока опет морала да се врати у боксове.

Некако у исто то време по налогу из Москве људи из обласног комитета довели су у манастир велику делегацију изасланика братских комунистичких партија. Да их послуже, што би се рекло, руском старином. У почетку је све ишло лепо. Али док су “деца разних народа”, ганута тишином и лепотом обитељи, шетала између цветних леја, наједном се, уз шкрипу, отворише врата економског дворишта и оданде с риком улетеше свих тридесет манастирских крава и огроман бик, ошамућени од слободе: отац Алипије издао је команду за унапред припремљену операцију.

Животиње су, уз мукање, дигнутих репова, сумануто јурнуле на цветњаке гутајући траву и цвеће, а представници међународног комунистичког покрета, испуњавајући манастир јауцима на различитим језицима, разбежали су се куд који. Људи из обласног комитета одјурили су право оцу Алипију.

Имајте обзира – уздахну отац настојатељ. – Много ми је жао стоке! Сад немамо друге пашњаке, па, шта ћемо, морамо да је напасамо унутар манастира.

Истога дана манастиру су враћени сви пашњаци.

Као једнога од најтежих искушења отац Натанаило сећао се дана када је у манастир послат указ којим се забрањивало служење заупокојених литургија у пештерама. То је значило да се онемогућује приступ главној светињи обитељи, а за тим је следило и затварање самог манастира. Указ је потписао владика псковски. Али без обзира на то, отац Алипије наложи да се заупокојене литургије служе као и дотад.

Кад су за то сазнали, градски властодршци дојурили су у манастир и упитали да ли је отац Алипије добио указ од свога надлежног архијереја. Отац Алипије одговорио је потврдно.

– И зашто га не извршавате? – гневно ће чиновници.

На то отац Алипије одговори да указ не извршава зато што је написан под притиском и из слабости духа.

– А ја слабе духом не слушам – закључи он. – Слушам само јаке духом.

Служење заупокојених литургија у пештерама није се прекидало.

Рат против манастира вођен је свакодневно. Псковски писац Валентин Курбатов сећа се: “Кад је требало да дође ко зна која по реду државна комисија за затварање манастира, архимандрит Алипије на главну је капију окачио обавештење да се у обитељи појавила куга, те да стога комисију не може пустити у манастир. На челу комисије била је председница обласног Комитета за културу Ана Ивановна Медведева. И управо њу је отац Алипије ословио:

– Мени ових мојих монаха, будала, да простите, није жао. Јер они ионако имају сређено боравиште у Царству Небеском. А вас, Ана Ивановна, и ваше главешине не могу да пустим. Па ја за вас на Страшном суду нећу моћи да нађем речи кад буде требало да одговарам. Зато, извините, али капију нећу да вам отворим.

А потом – опет на авион, па у Москву. И опет да мољака, обија прагове и да по ко зна који пут односи победу.”

Као што прави ратник увек непогрешиво препознаје непријатеље, тако је и отац Алипије према свесним рушиоцима био непомирљив. С обичним пак људима понашао се сасвим другачије, чак и ако ови из глупости нису знали шта чине.

Иако се после овде испричаних прича то може учинити чудно, али – најважније у животу оца Алипија, према његовим властитим речима, била је љубав. Управо је она била оно његово непобедиво и свету непојмљиво оружје.

“Љубав” – говорио је велики настојатељ – “јесте најузвишенија молитва. Ако је молитва царица врлина, онда је хришћанска љубав Бог, јер Бог јесте Љубав.. Посматрајте свет само кроз призму љубави, и нестаће сви ваши проблеми: у себи ћете угледати Царство Божје, у човеку – икону, у земаљској лепоти – сенку рајског живота. Ви ћете приговорити да је волети непријатеље немогуће. Сетите се шта нам је Исус Христос рекао: ‘Све што учинисте људима, учинисте Мени’ Запишите те речи златним словима на таблицама ваших срдаца, запишите и окачите их поред иконе, да читате сваки дан.”

Једне вечери, кад су манастирске капије већ одавно биле затворене, оцу настојатељу дотрчао је испрепадани чувар и обавестио га да у манастир проваљују пијана војна лица. Касније се испоставило да су то били новопечени дипломци Псковске десантне академије, који су бучно славили завршетак школовања у својој драгој школској установи. Без обзира на ситне сате, млади потпоручници захтевали су да им се сместа отворе сви храмови манастира, организује разгледање и омогући им се да сазнају где то своје монахиње крију попови који су се овде укопали. Чувар је престрављено испричао да су пијани официри већ пронашли огромну облицу и да овог часа, користећи је као овна, разваљују капију.

Отац Алипије сместа оде у своје одаје и врати се огрнут, преко расе, војничком блузом с низовима борбених одликовања и медаља. Умота преко униформе калуђерску мантију, тако да се ордење не види, па с чуваром крену према главној капији.

Још издалека настојатељ је схватио да се на манастир јуриша доста озбиљно. Кад је пришао, наложио је чувару да извуче засове. Тренутак касније гомила побеснелих потпоручника, једно десетак њих, нахрупи у обитељ. Претећи опколише старца-монаха умотаног у црну мантију и почеше, прекидајући један другога, захтевати да им се покаже манастир, да се не успостављају на совјетској земљи своји црквени закони и да се од будућих хероја не скрива свенародна музејска баштина.

Отац Алипије саслушао их је погнуте главе. Затим подиже поглед и збаци мантију… Потпоручници се испрсише у ставу мирно и занемеше. Отац Алипије оштро осмотри све и од најближег официра затражи његову шапку. Овај је покорно пружи монаху. Отац Алипије увери се да је на унутрашњој страни обода мастилом исписано презиме официра, па се окрете и пође у своје одаје.

Растрежњени потпоручници невољно кренуше за њим. Мрмљали су извињења и молили га да врати шапку: младићи су већ почели да схватају да им предстоје озбиљне непријатности. Али отац Алипије није одговарао. Тако млади официри стигоше и до настојатељевог двора и ту неодлучно застадоше. Настојатељ отвори врата и покретом свима наложи да уђу.

Те је вечери до касно седео с њима. Почастио их је онако како је то могао само велики настојатељ. Сам је потпоручнике провео по манастиру, показао им древне светиње приповедајући о славној прошлости и невероватној садашњости обитељи. Напослетку је очински загрлио свакога од тих младих људи и нештедимице их даривао новцем. Ови су збуњено одбијали, али отац Алипије рече да ће им на добро изићи баш тај новац који су скупиле њихове бабе, деде и мајке.

Ово је, наравно, био нарочит случај, али никако усамљен. Отац Алипије никад није губио веру у снагу Божју, која преображава људе, ко год они били. Из сопственога искуства знао је колики су дојучерашњи прогонитељи Цркве постали тајни, па и отворени хришћани – можда управо захваљујући суровим речима истине које су имали прилике да чују од оца настојатеља. Месецима, а понекад и годинама касније дојучерашњи непријатељи враћали су се оцу Алипију не више ради угњетавања манастира, већ што у великом настојатељу виде сведока другог света, мудрог пастира и духовника. Истина изречена без страха, колико се год чинила горка и испрва неразумљива, заувек остаје у човековом сећању. И разоткриваће га све дотле до је он не прихвати или заувек одбаци. И о једноме и о другоме одлучује свако сам за себе.

У писмима епископу псковском Јовану архимандрит Алипије је реферисао: “Новински чланци крцати су непојмљивим увредама и клеветама поштених, благих и добрих људи, увредама мајки и удовица палих ратника. Ето шта подразумева њихова ‘идеолошка борба’ – стотине и хиљаде свештеника и клирика, и то најбољих, избацити на улицу. Колико је њих к нама дошло у сузама зато што нигде не могу да нађу посао, макар и светован. Њихове жене и деца немају за кору хлеба.

Ево само наслова централних и локалних издања тога доба: “Псковско-Печорски манастир жариште је религиозног мрачњаштва”, “Алилуја уз чучњеве , “Готовани у мантијама”, “Лицемери у мантијама”.

Навешћу још једну посланицу епископу. У њој отац Алипије описује овакав догађај:

“У уторак 14. маја текуће 1963. године економ игуман Иринеј организовао је, као и свих ранијих година манастирског живота, поливање и прскање манастирског врта кишницом и водом од отопљеног снега, коју скупљамо захваљујући јазу који смо начинили поред сенице изван зидина. Док су наши људи радили, пришла су им шесторица мушкараца, затим још двојица; један је у рукама држао инструмент којим су парцелисали бивши манастирски повртњак. Почео је да грди раднике и брани им да пумпају воду, говорећи: то није ваша вода, и наређујући да се с пумпањем престане. Наши људи покушавали су да наставе с радом, али он им је притрчао, ухватио црево и почео да га отима, а други – с фото-апаратом – кренуо је да слика наше људе…

Економ је тим непознатим људима рекао да је и настојатељ ту, па нек приђу и њему све објасне. Пришао је један од њих. Остала су тројица стајала поиздаље, фотографишући нас.

– Ко сте ви и шта то захтевате од нас? – упитао сам их ја.

Тај човек са шеширом није рекао своје име и чин, већ је одмах почео: ми немамо права на ту воду и на земљу на којој стојимо. Ја сам додао:

– Не смете да дишете ваздух и не смете да се грејете на сунцу, јер сунце, и ваздух, и вода – све је то ваше. А где је наше? – И поновио сам питање. – Ко си и што си дошао?

Ни сад није казао своје име.

Ја сам наставио:

– Ја, Воронов Иван Михајлович, грађанин Совјетског Савеза, учесник Великог отаџбинског рата, и моји другови који живе иза ових зидина, ветерани и инвалиди Отаџбинског рата, од којих су многи изгубили руке и ноге, задобили тешке ране и контузије, натапали смо ову земљу својом крвљу, чистили овај ваздух од фашистичке гамади; а исто су тако моји другови који овде живе трудбеници фабрика и поља, стари инвалиди и пензионери, стари очеви који су погубили своје синове у биткама за ослобођење ове земље и ове воде, и сви ми који смо лили своју крв и давали своје животе да немамо права да се користимо својом земљом, водом, ваздухом и сунцем – свим оним што смо отели фашистима за себе и свој народ? Ко сте ви? – опет сам упитао. – И у чије име ово чините?

Они су замуцали потежући рајкоме, обкоме итд.

Одлазећи од нас, постранце, човек са шеширом рече: ‘Е, мој оче!’

Одговорио сам да сам ја отац за ено оне људе, а за њих сам Рус Иван који још има снаге да тамани стенице, буве, фашисте и сваку другу гамад.”

“Почетком 1975. отац Алипије имао је трећи инфаркт” – причао је архимандрит Натанаило на проповеди за годишњи помен великом настојатељу. – “Сећање на смрт већ је имао. Одраније му направљени ковчег, по његовом благослову, стајао је у ходнику. Кад би га ко упитао: Где ти је келија?’ – показивао је на ковчег и говорио: ‘Ево моје келије.’ Последњих дана живота уз њега је непрекидно био јеромонах отац Теодорит, који је свакодневно причешћивао оца Алипија и као санитар пружао му медицинску помоћ. А онда, 12. марта 1975. године, у два сата после поноћи, отац Алипије рече: ‘Мати Божја је дошла; како је само лепа, дајте боје, да насликамо’ Пружили су му боје, али руке га више нису слушале – колико ли је само тешких граната он тим рукама превукао до линије фронта током Великог отаџбинског рата. У четири изјутра архимандрит Алипије тихо је и спокојно преминуо.”

Тих година оцу Алипију, совјетском архимандриту, који је имао поуздане и верне помоћнике и у војним круговима и у високим кабинетима власти, долазило је мноштво сликара, научника, политичара, писаца. У животу неких од њих узео је најактивније учешће – и то не само у материјалном погледу већ првенствено као свештеник, духовни пастир. Али и они – људи најразличитијих, великих и обичних судбина – духовно су учвршћивали њега. У архиви архимандрита Алипија у псковскопечорској обитељи чува се и одломак рукописа А. И. Солжењицина. То је кратка молитва и животни принцип који је увек следио и сам велики настојатељ:

Како ми је лако да живим с Тобом, Господе!

Како ми је лако да верујем у Тебе!

Кад се расплињава у збуњености

или вене ум мој,

кад најумнији људи

не виде даље од данашње вечери

и не знају шта да чине сутра –

Ти ми шаљеш јасно убеђење

да постојиш и да ћеш се постарати

да не буду затворени сви путеви добра.

На хрпту земаљске славе

с чуђењем се осврћем на онај пут