Двоумио сам се у погледу тога о чему данас писати. Имам неколико тема о којима би требало говорити, али, ипак, определио сам се да причам о нечему о чему ми је недавно причао један мој пријатељ, свештеник.
Наиме, пре извесног времена, током јутарњег богослужења, у његову цркву је ушетао човек који је имао педесетак година. Премда су свештеници читали молитве и појали, тај човек их није ни приметио. Очигледно је био занет неком својом муком и неком својом молитвом; понашао се као да је сам са Богом у Цркви. Ишао је од иконе до иконе, вршећи некакав свој посебан ритуал. Застао би пред сваком иконом, дубоко уздахнуо, погледао према небу, и целивао новчић који би затим ставио на икону, као некакву своју велику жртву. Потом би на својим грудима начинио некакав знак, који је очигледно требало да буде крсни знак којим се осењују православни хришћани, али тај његов знак је био без икаквог смисла. Он је, мученик, знао да се у цркви треба прекрстити, али није знао како треба. И, што је још интересантније, сваки пут је све то изгледало прилично другачије. Ово је привукло пажњу свештеникâ, и они су са великим занимањем посматрали понашање овог човека које је изгледало као некакав неми перформанс. На крају свог ритуала, човек је стао пред централну икону храма, и тамо је положио петнаест новчића које је пре тога са најдубљим пијететом целивао и потом пажљиво полагао на икону, а након тога би се „прекрстио“ на свој специфичан начин. Обавивши „своје“ отишао је из Цркве занет својим мислима и својом молитвом.
Мој пријатељ ми је потом причао како се испрва подсмехивао овом човеку, чудећи се се његовом потпуном незнању било чега о вери и цркви. Питао се: како је могуће да баш толико ништа не зна, и још све то чини са изузетном посвећеношћу. Чак се и отворено, у себи, насмејао овом необичном човеку и његовом још необичнијем ритуалу.
Но, неколико тренутака потом, почео је да га обузима стид. Застидео се пред собом јер је тај човек, колико год његови поступпци били незграпни и неочекивани, све то најискреније чинио. Он је, у себи, стајао непосредно пред Богом, молећи се, можда, за неку своју муку, за решење неке своје ситуације, за оздрављење блиског члана породице, узносећи најдубље вапаје Богу и надајући се помоћи једино од Њега. Наравно, Бог све види, види његове немуште крсне знаке којима се осењивао, види да не зна ни за какав ред у Цркви, али и чује његове искрене вапаје откинуте из дубине душе и срца. И Он ће ставити руке на своје очи да не види то што је негледиво и несмислено, али ће исто тако начуљити уши да још боље чује човека, који у Њему види своју једину наду, и помоћи ће му. Застидео се овај мој пријатељ, и његова молитва и његово јутарње богослужење који су до тада текли по свом поретку беспрекорно, али ипак формално и без дубине, су му сада изгледали као нешто празно и јалово. Ово ми је причао као поуку – наша молитва треба да потиче из дубине нашег бића, а не да буде само празно произношење речи – само таква молитва је истинска молитва (наравно, нису нам потребна ексцентрична понашања и некакви перформанси).
И још једну ствар ми је тада рекао тај мој пријатељ. „Погледајдер, колико је наш народ унесрећен и уназађен. Погледај колико мало зна о својој вери која носи Светлост Живота и која нас узводи ка љубави и радости Царства Божијег. Тај човек има педесет година и не зна ни да се прекрсти, нешто најосновније“. И у погледу овога је сасвим у праву. Мало знамо о својој вери, о јеванђелској речи, о животу у врлини и доброти, о искреној љубави, о томе како се треба понашати… Верујте ми на реч, као друштву и као народу неће нам сванути све док се истински не оплеменимо речју вере! Господе помози!
Ђакон Стефан Милошевски
