Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Андреј Битов
Једном сам послом кренуо у Патријаршију, па успут свратио до свог пријатеља, протојереја Владимира Вигиљанског, иначе патријарховог секретара за односе с јавношћу.
Тек што смо сели да пијемо чај, придружи нам се архиепископ рјазањски Павле јер је морао некако да прекрати време до сусрета с патријархом. У неко доба оцу Владимиру зазвони мобилни и он изиђе у ходник, да нам не смета. Кад се вратио, још увек је био под утиском разговора. Исприча нам да га је позвао познаник, писац Андреј Битов. Сам отац Владимир је пре ступања у свештенички чин био познати новинар и члан Удружења књижевника.
Андреј Георгијевич Битов некада се крстио у Грузији – код свештеника који се на грузинском звао “мамао Торнике” и кога су често посећивали представници московске интелигенције – али после тога није баш често долазио у цркву. Но његова је мајка била и остала дубоко верујућа. Упокојила се пре годину дана. И сада Битов зове оца Владимира управо поводом своје мајке. Каже, дошла му прошле ноћи у сан.
Цео дан га је прогонио тај сан. Најзад одлучи да се посаветује са свештеником, својим познаником. Ствар је у томе што је мајка у сну била врло строга према сину. Рекла му је: “Андреју, мораш обавезно да урадиш оно што ћу ти сад рећи. Треба да се исповедиш и причестиш.” – “Па није ми баш лако да се исповедам код наших свештеника, то је за мене проблем” – поче син да врда, као и увек у таквим случајевима.
Чак и у сну руска интелигенција остаје верна себи! – стигох да помислим с одушевљењем.
А отац Владимир настави своју причу: мајка је, међутим, била непоколебљива, “Мораш да одеш у Рјазањску област. Тамо има један стари монах, архимандрит” – рече она одлучно и помену ретко и старинско име, које Андреј Георгијевич одмах заборави. “Обавезно да се код њега исповедиш и причестиш!”
На томе се виђење завршило. Ујутро, када се пробудио, живо се сећао свега што је видео у сну. Само није могао да се сети невероватно ретког и старинског библијског имена монаха код кога он сада због нечега треба да оде. Дуго је Битов размишљао о своме сну. Све му је то изгледало чудно и неозбиљно. Ипак, мајка је била тако упорна… Најзад одлучи да телефонира свештенику Владимиру Вигиљанском, свом старом познанику.
Отац Владимир саслушао је Андрејеву причу и рекао:
– Покушај да се сетиш имена тога архимандрита.
– Нема шансе. Сећам се да живи негде у Рјазањском округу. А зове се некако као у Старом завету.
– Наум? – упита отац Владимир, имајући у виду познатог духовника из Тројице-Сергијеве лавре.
– Н-не, није Наум…
– Е па, онда је Авељ! – закључи отац Владимир. – Других стараца са старозаветним именима нешто и немамо.
– Јесте, Авељ! – обрадова се Битов. – А откуд ти њега знаш?
– Многи знају оца Авеља.
– А где он служи? – заинтересова се Битов.
– У манастиру Светог Јована Богослова близу Рјазања.
– Невероватно!… И мама је говорила да треба да идем код монаха Авеља у Рјазањском округу!
– А има још нешто: код мене сада у кабинету седе два човека – настави отац Владимир. – Један је архиепископ Павле, он управља баш Рјазањском епархијом, а други је архимандрит Тихон, он има скит близу Рјазања и само што нам је испричао како је недавно ишао да посети оца Авеља. Све у свему, Андреј, теби је сам Бог заповедио да се што брже спремиш и кренеш. Да се најзад исповедиш и причестиш. Веруј, није шала ако је чак и твоја мајка морала да дође да ти то каже!
– Ма знам, знам… – одговори Битов. – Само, све је то некако чудно…
Отац Владимир настави:
– Ево, замолићу владику Павла да те приме у манастир и одведу код оца Авеља. Колима се из Москве стиже за непуна три сата. Договорено?
– Како да не!
Битов се за пут припремао… месецима. А кад се наврши пола године, отац Авељ престави се у Господу.
