У недељу четврту по Педесетници, 21. јула 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј Горан Горановић и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђељског одељка, Епископ Јован се обратио присутнима. Беседу Његовог Преосвештенства доносимо у целости.
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, ми изнова понављамо да речи Јеванђеља нису људске, да оне нису пролазне, него су речи самога Бога Господа Исуса Христа. Оне нису настале у времену, већ у вечности, настале су у истине божанског постојања. У вечности у којој Бог непроменљиво одлучује да створи човека и да га призове у вечни и блажени живот. Будући да је човек од тог живота отпао, Бог чини све да нас поново врати у заједницу са собом. Зато се оваплотио и поживео на земљи, како би нам омогућио да поново видимо шта то значи бити истински и прави човек јер само је Богочовек Господ Исус Христос у својој пуноћи био истински човек. Док сви ми који смо отпали од божанске благодати само делимично људи, односно онолико колико предајемо свој живот Богу, стичући божанску благодат.
Ми страдамо на различите начине, од телесних и душевних болести, страдамо од различитих животних преокупација, страдамо јер смо се на различите ствари и циљеве фокусирали. За све те наше муке и страдања може се рећи да представљају парализу, да смо и ми сви тај капетанов слуга, те тако лежимо на својим постељама чекајући да се неко за нас помоли, да неко замоли Господа за нас, како бисмо се ослободили те муке и парализе, те да устанемо покајани и да живимо једним новим и другачијим животом. Можемо да кажемо и да смо ми сви сведоци тога како наше душе и срца леже унутар нашег бића парализовани, у тешким боловима, без могућности да се померимо и да се ослободимо тога јер смо дезорјентисани.
Имамо у данашњем Јеванђељу случај једног капетана, човека на позицији унутар Римског царства, док се у Јеванђељу по Луки каже још да је он био добар према Јеврејима и да им је, иако представник Римског царства, саградио синагогу у којој су се они сабирали и молили, па су стога и они имали за њега да кажу лепу реч Господу Христу (уп. Лк 7,4-6). Господ каже да ће се одазвати на његову молбу, те излечити његовог слугу који лежи болестан на одру. А онда долазимо до момента за који Јеванђеље каже да је изненадио и одушевио Христа, а то је када капетан, виђен човек и од власти, који је, да тако кажемо градњом синагоге и својим добрим односом према Јеврејима, исте на неки начин задужио, одговара Господу да сам није достојан како би Господ ушао под његов кров, већ моли само за реч како би оздравио његов слуга.
Тиме је капетан показао у сусрету са божанском благодаћу неизмерно смирење, које је пут спасења и нема ни једног тренутка у нашем животу у којем ми можемо да стекнемо божанску благодат и милост а да нам је смирење одсутно. Почетак и крај нашег живота по Христу, живота у Цркви и живота по Јеванђељу јесте наше смирење. У мери у којој смо у могућности да се смиримо пред Богом, пред другим човеком и тајном живота и спасења, у тој мери наша срца постају храмови и обиталишта Духа Светога, и ми у тој мери људе који су око нас и цео свет видимо као спасен и избављен од смрти, односно подигнут са болесничке постеље, без обзира на то колико дуго свако од нас као појединац или група лежали на болесничкој постељи и били парализовани. Но, ако се смирено помолимо Богу, Он ће нас подићи са болесничке постеље, па чак подићи и из мртвих. У нашем животу су такође важни и наши застпуници пред Богом: сви они кој смирено и чистог срца могу да стану за нас пред престо Божији и да нас пред Њим застпају, а то су Пресвета Богородица, свети Јован Крститељ, апостоли и сви свети који у сваком тренутку нашег живота, са нашим анђелима чуварима, стоје пред престолом Божијим молећи за милост према нама. Зато се ми – који смо свесни да нисмо често достојни да се непосредно молимо Богу – молимо светитељима – смирене и у великој слободи пред Богом – да се они моле за нас, за наша исцељење и спасење.
На крају треба да се каже и то да нам је ово Јеванђеље свима за поуку јер Господ каже, обраћајући се Јеврејима, да ће многи доћи од истока и запада и да ће ући у царство Божије са праоцима, а да ће многи синови царства, дакле, многи Јевреји по рођењу призвани, бити прогнани где је плач и шкргут зуба. То је наравоученије и свима нама који смо крштени у православној Цркви, да само крштење и традиционално припадање православљу не значи да смо спасени, односно, са друге стране, да ће многи други народи својом простодушношћу и отвореношћу ка Христу прићи Господу и смирено Га замолити, те ће њихова молитва бити услишена. Нека да Господ да и ми имамо смирење капетана и да молитвама свих светих и праведних, на челу са Пресветом Богородицом, будемо подигнути са болесничке постеље, да нас Господ ослободи сваке страси која парализује наше биће и онемогућава нам да слободно и отворено комуницирамо у молитвама и светотајинском животу са нашим Господом и Спаситељем Исусом Христом! Амин!“
