Бити у смирен у ово несмирено доба када многи психолози, животни тенери или путеводитељи (Life Couches), гуруи, али и поједини православни духовници и свештеници причају о смирењу, а сами смирења немају, изгледа као немогућа мисија.
Начин схватања и доживљавања смирења између Православне цркве и осталих религиозних и друштвених наука у потпуности се разликује. Бити смирен по учењу савремених друштвених наука подразумева унутрашњу стабилност захваљујући контроли својих осећаја путем разних психолошких или религијских метода као јога у будизму и хиндуизму.
Ако би гледали смирење само на основу наших људских способности, без обзира да ли су интелектуалне или физичке вештине и њиховог манифествовања у нашем свакодневном животу, убрзо би се уверили да без духовног садржаја не постоји.
„Смирење“ по тумачењу друштвених наука и религија врло често има негативну конотацију. Бити смирен најчешће се подразумева неко ко је неспособан и понижен, није продоран и ефикасан на животним пољима пуним савремених изазова. Неко ко не може да се афирмише у савремене друштвене токове и као такав не може да утиче креативно на људе и читав друштвени систем. Појам смирења био је потпуно непознат у старим цивилизацијама, као и у религијским системима, а данас се потпуно ниподаштава.
Поставља се питање, пре свега зашто би било ко био смирен пред било којим другим човеком, а поготово данас у 21 веку? Сви људи на основу Универзалне декларације о људским правима Уједињених нација имају иста људска права без обзира на степен образовања или из кога народа потичу, или којој религији припадају или на којој се функцији у друштву или религијским заједницама налазе. Стога зашто бити смирен?
Савремена медицина сврстава смирење у област психологије и психијатрије док Православна црква у област духовности. Медицина покушава кроз своје гране психијатрије и психологије да „смири“ неуротична стања људске личности путем савета и лекова. С обзиром да савремена медицина негира и одбацује учење Православне цркве, тешко је успоставити дијалог у поимању световног и духовног смирења, осим у случају ако су психијатрији и психолози православни хришћани.
„Смири се и хиљаде људи око тебе ће се спасти!“ – говорио је Преподобни Серафим Саровски. А како то наше смирење може спасити хиљаде људе око нас и пре свега од чега да их спасе! Да ли да их спасе од беде и сиромаштва, ратова, временских непогода, зависти, љубоморе, мржње? Да видимо.
По учењу Православне цркве бити смирен значи бити дубоко верујући човек који своје читаво биће отвара благодати Духа Светога да у њему обитава. Смирење је божанско стање у човекој души које се манифистује кроз људске мисли, речи и дела. Да, пре свега кроз мисли, јер смиреним мислима човек задобија огромну божанску силу у себи, да у њему обитава мир Божији и радост Духа Светога. Тада он самим смирењем сваког човека доживљава као вечног брата и сестру, а не као пакао како је говорио чувени философ Жан Пол Сатр.
А чим су нам мисле смирене да се не гордимо у срцу свом због Богом даних дарова, онда су нам и речи мелем на срцу сваког човека, који ублажава сваку горчину, мржњу, завист, надменост, очајање, тугу и све што је негативно и демонско у другом човеку.
Самим тиме кад су нам мисли и речи смирене тада се не гордимо због својих успеха, а нити очајавамо због својих неуспеха, као што каже наша народна пословица: „У добру се не узнеси, а у невољи се не понизи!“ Смирен човек је уравнотежена личност, који непрестано иште од Бога помоћи, бивајући попут Праведног Јова увек Богу захвалан за све, говорећи „Господ да, Господ узе, нека је благословено име Господње!“
Смирени људи кроз историју били су верне слуге Господње почевши од старозаветних пророка и праведника, па преко светих аостола, мученика, васељенских отаца па до преподобних отаца и мајки који заволеше више Христово смирење, него славу и част овог света које нуди лажно смирење и мир без Бога.
Смирен човек сваког прихвата и никога не одбацује, спреман је да саслуша свакога па чак и оне чија су питања провокативна и недобронамерна, и никада не одговара са надменошћу:“ Како смеш да питаш тако нешто!“ За смиреног човека не постоји „табу тема“ нити „кодекс забрањених питања“. Он у својој смирености, Богом даној сваком, па и оном који га провоцира, вређа или клевеће, бива мелем на душу, а не горак пелен лажне праведности или истинољубља. А такав је у наше доба био Свети Нектарије Егински.
Смирен човек не брани Бога и Цркву надменошћу, нити грубим речима, него молитвеном љубављу према онима који га вређају попут Господа нашег Исуса Христа разапетог на крсту: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде!“ На директне и индиректне ударце како на Цркву тако и на њега самог, смирен човек не одговара мржњом него смирењем, трпљењем и благим речима, јер зна да само молитва за њих може да ублажи њихова срца задојена мржњом и да се покају.
Драга браћо и сестре, бити смирен у ова несмирена времена, значи ићи путем Христовим јер само тако ћемо бити узрок спасења хиљадама људи око нас, и оних који нас воле и оних који нас мрзе. Пут Христовог смирења превазилази све дипломатске односе и куртозна понашања зарад личних интереса, јер у сваком човеку види лик Христов и тиме узрок вечне радости и спасења. А спасења и Раја без ближњег нема јер смирење нам подари Господ наш Исус Христос преко Крста да би се и ми непрестано жртвовали једни за друге.
Архимандрит Евсевије (Меанџија)
