Благодарећи Инфо-служби СПЦ, доносимо слово Његовог Преосвештенства Епископа шабачког г. Јеротеја на опелу полицајцу Николи Крсмановићу
Благочестиви родитељи, родбино, пријатељи и колеге нашег уснулог брата Николе, представници Министарства унутрашњих послова и Града Лознице, браћо и сестро,
Благодаримо Свевишњем Господу и Николиним родитељима Миленку и Љиљани који су нам подарили још једног косовског јунака, достојног сина нашег рода и наше Свете Цркве, нови темељ и нову међу жртвене љубави према ближњем, оне љубави за коју апостол Павле каже да не тражи и не познаје ништа своје, него живи и дарује се за живот другога.
Пуцњи у Николу и Вјекослава су пуцњи у сваког од нас. Сваког од нас је погодио куршум, али нам није направио рану на телу, него на души, јер је Никола за све нас положио свој живот и поднео жртву, сведочећи тако светописамску поруку вечног живота да од ове љубави нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје, за ближње своје. Таква је била љубав и жртва овог младића који је, док смо сви ми мирно спавали, бдио над нама. Мирно смо спавали и не слутећи да, под окриљем ноћне таме и насупрот те љубави, постоји неко ко је спреман да сеје плодове ужаса, патње и смрти.
Изнад одра нашег брата нећу да оборим главу, нити да зајецам и да ми глас задрхти, већ дижем лице своје ка Небесима, ка Створитељу свега и благодарим Му на свима онима, попут нашег Николе, који још овом земљом ходају или су ходили, а који у свом лику и животу сабирају оно најлепше и најсветије: веру, љубав, храброст и доброту. Никола заслужује да га, због његових дела, довека помињемо у причама и сећањима, али, пре свега, у молитвама Васкрслом Христу, једином Победиоцу смрти и Дародавцу живота вечнога.
Сабрани овде, у мученичком Драгинцу, где су хумке и гробови више од три хиљаде невино побијених људи, наших предака, придодајемо им и ми још једног новомученика, њиховог потомка. Овим сведочимо да је и наш род достојан Творца, да небо изнад нас није премреженом паучином, већ да род наш и даље рађа див јунаке, а не кукавице. Памтимо и не заборављамо времена када су управо овакви младићи на својим плећима носили најтежа бремена, остајући притом верни својој држави, свом роду и својој Мајци Цркви као достојни потомци својих светих предака и истинска деца Божја. Њихова срца била су попут најлешег врта преиспуњеног најразличитијим цвећем врлина. Управо такав један врт било је и срце нашег брата Николе чији живот његови познаници кратко описују једном реченицом: Од њега бољег није било!
Драга браћо и сестре, свака реч утехе у овом моменту може се учинити као зрно прашине на ветру. Смрт односи део сваког од нас, али нас и подстиче на неугасиву љубав према ономе који одлази и буди у нама наду у васкрсење и живот вечни. Помолимо се зато Васкрслом Господу да нашем брату Николи дарује рајско насеље, да душу његову настани у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора, тамо где нема бола, туге, суза и уздисаја, већ где је радост бесконачна. Бог да му души прости!
