Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 28. јуна 2024. године на доксологији у манастиру Ђурђевим Ступовима
Преосвећени брате и саслужитељу, владико Методије, домаћине и духовни оче ове епархије и поверене духовне деце Вашем духовном руковођењу, драги саслужитељу и брате Митрополите цетињски, браћо архијереји, часни оци, монаси, монахиње, браћо и сестре, изнад свега децо православна Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог,
Има ли веће радости за било коју душу живу, православну и светосавску од радости благослова да дође у земљу Светог Саве, у земљу Светог Симеона Мироточивог, да дође међу духовну децу његову испуњену вером, надом и љубављу? Има ли веће радости и благослова од могућности и прилике да дође и да буде утешен снажном вером и крстоликом љубављу према Богу, према човеку и према читавој творевини Божјој?
Ако је тако за било коју душу православну хришћанску, како је тек онда за архијереја Цркве Христове, за оног који долази међу своје по промислу Божјем и по благослову и љубави Вашег Преосвештенства. Ја сам данас заиста благословен као и сваки пут када бих долазио у Црну Гору. Увек сам одлазио обновљен, оснажен, спреман да се због вере ваше и љубави ваше, заједно са својом браћом архијерејима, ухватим у коштац са изазовима бурних времена у којима живимо, бурних, али заиста нимало мање ни више тешких него што су била било која времена, јер како вели апостол Павле: „Сада је суд у свету“. Ово је време најбоље и најспасоносније за нас који смо рођени на свом простору и у свом времену, јер је то време које је нама дато да исповедимо Христа, да славимо име Божје, да очистимо душе своје и да Он благодаћу својом у нама буде прослављен.
Ми смо народ хришћански, народ православни, светосавски. То не значи ништа друго него онај народ којег је кроз векове обликовала јеванђељска реч и реч Божја, којег је обликовала православна вера која је и створила наш начин живота, који је опет једном речју православни начин живота, јеванђељски начин живота, а он се сажима у двојној заповести на коју нас Господ позива у заповести о љубави. То заиста онда значи да онај који воли Бога не може мрзети, не може бити искључив, већ напротив, може бити само и увек отворен за све и за сваког, може бити спреман да у своје срце смести сваког човека и сваку твар, тј. увек у његовом или у нашем срцу, ако смо хришћани, постоје само улази кроз које свако може ући, а и не постоје излази, тј. свако у том православном, хришћанском, јеванђељском и светосавском срцу остаје заувек, све док смо ми везани за Христа и приковани за Њега. То је православна вера, то је наш начин живота. Јеванђељске вредности су оно што нас одређује и све друге вредности меримо, проверавамо, оцењујемо и огледамо у тим јеванђељским вредностима. И тек оне вредности које прођу ту проверу за нас могу бити прихватљиве. Те вредности су универзалне, надилазе свако време и сваки простор, оне су свечовечанске, баш онакве каквима су живели бројни светитељи Божји овде у Црној Гори и где год наш православни народ живи.
Браћо и сестре, долазили смо и долазићемо увек са радошћу и овог пута не мањом. Међутим, повод због којег смо овог пута дошли јесте молитвено сећање на мученике величке који су пре осамдесет година пострадали. Дошли смо да се молитвено сетимо њих и да се њима помолимо, да опет исповедимо Христа знајући шта, како и где је било тога дана. Знајући да су италијански окупатори овде од наших комшија и наших земљака муслимана основали муслиманску милицију, која се после пада Италије одмах престројила и усмерила ка новим окупаторима, фашистима и Немцима, и знамо да је те 1944. године за само два сата на најстрашнији начин убијено 564 православна живота; 154 су били деца млађа од 15 година, а међу њима једанаесторо који још нису били рођени, који су из мајчиних утроба били извађени и заједно са својим мајкама усмрћени. Није ли то Голгота, један камичак Голготе и распећа кроз које наш народ вековима пролази?
Међутим, ми нисмо дошли овде да судимо било коме или да осуђујемо било кога, јер невине жртве и мученици Божји нису пријемчиви за осуду, а они који су били егзекутори и који су злочинци налазе се на сметлишту историје и у крајњој тами нечовештва. Ми смо, дакле, дошли да не заборавимо оне који су пострадали, да се њима помолимо да ми будемо бољи, да будемо бољи од себе знајући да они, свети мученици Божји, налазећи се у наручју Божјем и у близини Божјој свима и увек, не само да имају места у себи за њих, него свима увек упућују јеванђељске речи: Опрости им, Боже, не знају шта чине! То деградира злочинце и егзекуторе, а мученике Божје чини учесницима јединог и непоновљивог, првог и последњег мученика, Господа Исуса Христа, који је дошао у овај свет да би нам дао себе, да би нам дао живот вечни. Зато се и рађа трајно питање готово увек у души сваког честитог и благочестивог човека: Зашто? Због чега неправда? Зашто они који су невини и у датом случај само зато што су православни Срби неправедно треба да страдају. Ту нема логичког одговора, ту нема рационалних излаза. Једини излаз је Господ Исус Христос, јер у Његовом крсту, у Његовом страдању, у Његовом распећу налази се и садржи тријумф и победа, победа вечности, победа Царства Божјег, победа љубави Божје према нама и наше према Њему. У том сусрету двеју љубави у односу на сваку лепоту, али и сваку неправду и сваку невољу, јесте пут нашег узрастања и снага преображаја свега што је у нама и онога што је око нас.
Зато, браћо и сестре, молећи се Светим мученицима, молимо се сви заједно да будемо истински прави хришћани, да реч јеванђељска не буде само нешто о чему разговарамо и нешто на шта једни друге подсећамо, него да буде наш живот, наша свакодневница. То нас чини слободним људима, то нас ослобађа сваког страха, сваке фрустрације и сваке поделе, најпре личне – унутар себе, а онда и подела међу нама. Црква је Тело Христово, а то знамо јер то сам Господ каже, то кажу апостоли, то знамо кад год учествујемо у светој Литургији. То је Тело једно и јединствено. У Цркви смо једно и позвани смо да будемо једно. Да Бог дâ да се сабирамо на светој Литургији, на молитви, да будемо једно, једно у вери, једно у добру, једно у врлини, па ће онда све наше поделе, можда и границе, можда понекад и неспоразуми и супротности, може бити, па и које оштре речи које постоје међу нама и које једни другима упућујемо – све то ће постати мехур од сапунице, развејаће се и нестаће онда када се у храму Божјем на светој Литургији причестимо једним Телом и Крвљу Христовом. Тад ћемо разумети шта значе речи апостола: „Нема Грка, ни Јеврејина, нема мушког и женског, нема слободног и господара“, али не да ће нестати идентитет, лични и колективни. Он јесте и постоји. То је дар Божји дат појединцу и заједници да га умножава, не да би се кроз дар затворио у себе, него да би кроз тај дар, који је печат посебан и непоновљив, дат појединцу и заједници – народу, могао свако да се отвори и да оно што је добио као дар од Бога, умножено дарујући Богу, дарује и другима да би и други могли да га упознају кроз оно што му дарује, али да бисмо и ми сами дајући своје дарове могли да примамо дарове и такође бивали обогаћени даровима других.
Сваки дар је дар од Бога да бисмо упознавали једни друге и најпре, понављам, сабирали се на светој Литургији, да бисмо једно међу собом били, грлећи и љубећи једни друге, праштајући једни другима, јер сваког дана говоримо молитву „Оче наш“ у којој стоји: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Како да очекујемо да Господ опрости нама наше слабости, наше падове и грехе, а свако од нас најбоље зна колико су дубоки, колико су комплексни и колико су нам тешки? Очекујемо да нама Господ прашта уз наш мали напор само да ми опростимо другима или да се потрудимо да пожелимо да опростимо, мада знамо да нећемо моћи, али желимо и кажемо: Господе, зато помози! Помози да опростим све како би Ти узео мене у свој загрљај, у своје наручје.
Дакле, браћо и сестре, радујемо се данас у овој светињи и молимо се Светим мученицима и Светом дечаку Кирику и његовој мајци Јулити, такође мученицима, да буду са нама. Знајте да сте увек и у срцу, и у души, и у љубави, и у уму свагда где год идемо. Увек сте нам понос, дика, радост и утеха, зато долазићемо увек међу вас да се утешимо, а чекамо све вас као и сву нашу браћу и сестре од свуда да се сабирамо и у заветном храму Светог Саве у Београду. Живели и нека Господ да свакоме најпре љубави, слогу и разумевање, а онда нека буде и здравље и све остало што је потребно појединачно, породично, свој нашој браћи и сестрама у вери, али и свим људима које срећемо, са којима живимо, свим народима и читавом свету. Да сте благословени на много година!
Извор: Инфо-служба СПЦ
