Епархија жичка обогатила је своју колекцију издаваштва још једним веома значајним издањем која излази са благословом Његовог Високореосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина: др Зоран Кинђић, Суочавање са (зло)духом нихилизма: Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2024.
Уредници овог издања су протојереј др Слободан Јаковљевић и јереј Немања Матејић, док рецензију потписују проф. др Здравко Пено, Православни богословски факултет у Фочи, др Ивица Тодоровић, научни саветник, институт за етнологију САНУ, др Маринко Лолић, научни сарадник, Институт друштвених наука – Центар за филозофију, Београд.
Графички дизајн дело је господина Мирка Тутуновића из графичког студија „Тачка“ из Чачка.
Професор Зоран Кинђић запослен је као редовни професор на Факултету политичких наука у Београду. На основним студијама предаје на предмету Филозофија, на мастер студијама на предметима Еколошка филозофија и етика и Религија и морал, на докторским студијама на предмету Филозофија религије. До сада је објавио осам књига (Проблем неидентичног у филозофији Теодора Адорна, Панчево, 2006; Хајдегерова критика антропоцентризма, Београд, 2011; Увод у филозофију религије, Београд, 2016; Траг, Београд, 2016, Између Неба и земље, Београд, 2022; Прилози за разумевање религије, Београд, 2022; Између рата и мира, Београд, 2022; Тајна преображења, Београд, 2023), као и близу осамдесет чланака у стручним часописима.
Књига „Суочавање са (зло)духом нихилизма“ садржи девет текстова, тематски повезаних који су раније објављивани у научним часописима, а сада су сабрани у књигу у форми девет поглавља и на овај начин презентовани читалачкој јавности.
Прво поглавље књиге носи назив Ничеово (не)разумевање нихилизма. Аутор је поменути текст посветио своме професору Слободану Жуњићу, који се највише бавио овим немачким филозофом. Писац нам објашњава, на један разумљив начин Ничеову филозофију, пре свега његово учење о нихилизму. Ослањајући се на Свете Оце, највише цитирајући Светога Аву Јустина и Серафима Роуза, Кинђић показује да су Ничеови аргументи против хришћанства неуверљиви. Аутор успева да разобличи нихилистичку срж ове веома популарне филозофије. Професор нам објашњава, да ће Ниче, иако је испрва заступао становиште о смрти Бога, као темељу нихилизма, касније тврдити да је у самој структури метафизике садржан нихилизам. За разлику од немачког мислиоца, Кинђић сматра да нихилизам почива на одбацивању Богочовека – Христа и опредељивању за човека, односно надчовека.
Следеће поглавље књиге, Ничеова критика морала, надовезује се на претходно поглавље. Писац се бави Ничеовим самоукидањем морала, те се у наставку критички осврће на Ничеов иморализам. Суочен са западном релативизацијом морала и декаденцијом друштва, немачки филозоф заступа иморалистичан начин живљења, величајући виталне вредности. Аутор оспорава Ничеову критику хришћанског морала, уверен да је Ничеов иморализам израз његовог егоцентризма. Ниче афирмише само јаке људе, тј. људе јаке воље, док остале (слабе) људе сматра штетним за друштво. Немачки филозоф је сматрао да хришћански морал спутава јаке, креативне и слободне људе. Писац ове књиге се труди да навођењем теолошких и филозофских аргумената оспори ову Ничеову заблуду. Кинђић истиче да је највећи подвиг победити себе и своје старо ја. Да хришћани нису слабићи показује духовно искуство Православља. Одбацујући хришћански морал, Ниче је одбацио и Богочовека Христа. На Његово место је поставио човека – надчовека, определивши се за богоборство. Како нам даље у тексту аутор говори, Ниче је доживео тужан крај ( лудило ), што је, по аутору, само по себи доказ да богоотпадништво и богоборство неминовно воде самоуништењу.
У поглављу Истина у науци, филозофији, религији и уметност, аутор књиге закључује да је постмодерни човек изгубио апсолутну истину и да се задовољава некаквом релативном – субјективном истином. Писац, говори о појму истине који се на различит начин схвата у науци, филозофији, религији и уметности.
Иако је наука заузела једну од одлучујућих позиција у разоткривању истине, она ипак нема монопол над истином. Наука спознаје само појаве, а не ствари по себи. Она је немоћна у суочавању са трансцендентним.
Филозофија стреми ка сазнању бића. За њу истина нема само сазнајну него и онтолошку димензију. У филозофији је истина срасла са личношћу филозофа, који је спреман да за њу да живот.
Иако је било филозофа спремних да животом сведоче истину, мучеништво за Истину карактеристично је за религију. Док се до истине у филозофији долази мисаоним путем, у религији се истина поистовећује са Божанским откривењем. Истина је у религији Божји дар.
Појам истине у уметности зависи једино од квалитета уметничког дела. Уметничко дело, самим тим што припада сфери естетског привида, не тиче се онога што је фактички било, него онога што је могло бити.
У поглављу Духовни значај сећања, писац се осврће на проблем заборава бића. Ово заборављање бића, прети да савременог човека одвуче у нихилизам. Аутор сматра, да човек данашњице заборавља Бога, а тај заборав може имати катастрофалне последице. Онај, ко је отргнут од свога корена, културе и духовног наслеђа, осуђен је на потчињавање и лагано одумирање.
Поред далекоисточног и гностичког учења о забораву, аутор разматра и хришћанско учење о забораву и сећању. Једини заборав који Свети Оци препоручују јесте заборав увреда, који су нам други људи учинили. А једино позитивно сећање је оно које нас опомиње на нашу грешност, пролазност и смртност, и које нас подстиче на покајање.
У овој књизи читалац ће наићи и на теме из сфере уметности. Један од текстова, који се тичу уметности јесте Мунков „Крик“ у светлу филозофије егзистенције. Аутор, сматра да филозофија није супериорна у односну на уметност када је у питању сагледавање стварности. Да би то показао он приступа разумевању чувене Мункове слике у светлу филозофије егзистенције. По његовом тумачењу, усамљена и извијена фигура на мосту, која запушивши уши рукама вришти, је израз ситуације дубоке кризе човека модерног доба. У жудњи за истином, човек мора да крикне и покида нити које су везивале за отуђену свакодневницу, да би допро до сфере трансценденције.
Једно од поглавља ове књиге носи наслов Ново зачаравање света. У њему се говори о постмодерном настојању да се рашчарани свет поново зачара. У противставу према Веберовом учењу о рационалистичком лишавању природе чари и светости, чиме је омогућена безобзирна владавина човека над природом, постмодерни мислиоци маштају о новој митологији. Иако сам увиђа лоше последице инструментализованог просветитељског пројекта, аутор је крајње скептичан према дискредитовању ума и неопаганским тенденцијама у New Age покрету. Уместо тога, он излаз види у духовној обнови човека, које нема без садејства Светога Духа.
У тексту Дидактички моменат у Брехтовој концепцији уметности, аутор истиче да је у средњем веку уметност на Западу имала превасходно дидактичку улогу. Од ренесансе, уметност полако стиче своју самосталност и аутономију. Да дидактички моменат не мора лишити уметност њене суштине аутор настоји да покаже на Брехтовом примеру. За творца дијалектичког театра уметност треба да служи људима, да допринесе ширењу истине, слободе и љубави. Сам Брехт је био под утицајем Марксовог тумачења отуђења. Он је настојао да се његов гледалац не препусти уживању у комад, већ да задржи критички дух. У Брехтовим позоришним представама нагласак је на заједничком стизању до истине. Он поручује: пробуди се, освести се , преобрази се, упути се ка другима и самом себи.
Последње две теме, које су међусобно повезане носе наслов: реафирмација права нерођених на живот и проблем абортуса.
У првом тексту писац најпре излаже правне регулативе по питању абортуса. Он наводи када је дошло до легализације абортуса у појединим земљама, као и под којим условима је он дозвољен. Иако је абортус данас у многим земљама допуштен по позитивном праву, питање је да ли је он у складу са са природним правом, тј. да ли би позитивно право на абортус издржало етичку и религијску проверу.
Религијско становиште, заступа преовлађујуће мишљење да је ембрион већ од тренутка зачећа личност и да се абортус сматра грехом (чедоморства). На Западу је постојала теорија о накнадном оживљавању ембриона, у надовезивању на Аристотелов став да душа улази у тело у четрдесети дан након зачећа. Источни Оци заступају учење о присутности душе и тела од самог зачећа. Због тога је емрбион личност од самог зачећа, те су православни канони предвиђали озбиљне епитимије за смртни грех чедоморства. Аутор, даље разматра дилеме о томе да ли је ипак у неким случајевима абортус допуштен. У прилог абортуса у изузетним случајевима заговорници абортуса наводе могућност патње хендикепираног детета, као и пример опасности по живот труднице. За разлику од радикалних феминисткиња које фетус третирају као пуки део мајчиног тела, уверене да жена има апсолутно право да сама одлучи о животу нерођеног детета, аутор подсећа да Кант сматра да ни мајка ни фетус не смеју бити третирани као пука средства. Мајку нико неће осудити ако се одлучи за прекид трудноће онда када је угрожен њен живот. Спремност мајке да жртвује свој живот ради рођења детета, израз је саможртвене љубави, али се тако нешто не може очекивати, а поготову не захтевати. Писац разматра и утилитаристичко становиште које нагласак ставља на последице овог чина. За разлику од оних који сматрају да, занемарујући право фетуса на живот, преовлађују позитивни ефекти по родитеље који не желе дете, аутор подсећа да чин абортуса има негативне здравствене и психолошке последице по мајку, али и шире, јер грех погађа и народ, као и државу која је озаконила утробно чедоморство. Имајући на уму распрострањеност овога греха у нашој средини, писац закључује: „Уколико се из духовне перспективе присетимо да смо одговорни за свакога и за све што се дешава у свету, схватићемо да нам је неопходно искрено и дубоко покајање.“
Презвитер Немања Матејић
Извор: Епархија жичка
