Оснивач Кијево-печерске лавре, преподобни Антоније, рођен је почетком 11. века у граду Љубечу (код Чернигова) и на крштењу је добио име Антипа.
Од малих ногу је осећао жељу за вишим духовним животом и одлучио је да оде у Свету Гору, где је у једном манастиру примио монашки постриг и започео испоснички живот у пећини близу тог манастира. Када је у својим подвизима стекао духовно искуство, игуман му је дао послушање да оде у Русију и засади монаштво у овој новопросвећеној хришћанској земљи.
Антоније је послушао и кад је дошао у Кијев, затекао је већ неколико манастира, које су на захтев кнезова основали Грци. Међутим, Свети Антоније није изабрао ниједан од њих, већ се настанио у малоj пећини коју је ископао презвитер Иларион, који је касније постављен за митрополита на кијевском трону. То је било 1051. године. Овде је Антоније наставио подвиге строгог монашког живота: његова храна је био црни хлеб сваког другог дана и вода у изузетно умереним количинама. Понекад није окушао ништа по читаву недељу дана, а истовремено је својим рукама ископао пећину, већу од претходне.
Убрзо се његова слава проширила не само по Кијеву, већ и широм других градова. Многи су му долазили по духовни савет и благослов. Неки су почели да живе са њим. Као први примљен је извесни Никон, свештеник, а као други преподобни Теодосије.
Када се број саподвижника Светог Антонија повећао на 12, он се повукао у оближњу планину, ископао себи пећину и почео се подвизавати усамљено. Данас ова пећина носи име преподобног Антонија.
Када је поставиo блаженог Варлаама за игумана манастира, формално Свети Антоније није више био игуман, па ипак je имао неоспоран ауторитет за братију, јер је управо он донео благослов и подвижнички дух Свете Горе на Кијевске планине.
Када је преп. Варлаам премештен у манастир Светог великомученика Димитрија, на захтев братије, преподобни Теодосије је постао игумен Печерског манастира.
Пошто је против своје воље био увучен у међусобне ратове кнезова, преподобни Антоније је био приморан да се склони у Чернигов, где је ископао пећине, а касније је на овом месту основан манастир.
По повратку у Кијев, преп. Антоније је учествовао у подизању камене Успенске саборне цркве, коју је изволела изградити Пресвета Богородица преко архитеката пристиглих из Влахерне (област византијске престонице). Дакле, благословом преподобног Антонија и његовим молитвама, после његовог одласка ка Господу, подигнута је Велика црква.
Провевши у молитви и посту 16 година у својој другој пећини, преп. Антоније jе завршио свој овоземаљски пут и упокојио се 1073. године у 90. години живота. Чесне мошти оснивача руског монаштва потом су положене у исту пећину у којој се и упокојио. И као што се за живота и као монах повлачио од очију људских, молећи се Богу у тајности и у самоћи, тако је за своје моште тражио исти дар, да се склоне од очију људских: многи који су се усуђивали да ископају место где је положено нетљено тело преподобног оца нашег Антонија, били су кажњени.
Још за живота преподобни Антоније се прославио по томе што су се његовим молитвама дешавала чуда и исцељења. И до данашњег дана његове мошти почивају у Блиским пећинама Светоуспенске Кијево-печерске лавре и одишу благодатном силом свима верницима и поклоницима који прилазе са вером.
Кијевско-печерски манастир, који је основао монах Антоније, а подигао монах Теодосије, постао је узор другим манастирима. Одавде су потицали познати архипастири, ревносни проповедници вере, многи подвижници и светитељи, чијим се молитвама спасавамо до дана данашњег дана.
Шта данас можемо научити од преподобног Антонија? Најважније је: бити веран својим начелима. За хришћанина та начела су оданост Богу, једни другима и Божјем Промишљању о нама.
Сетимо се како се Христос, у последњим часовима своје овоземаљске службе, повукао од својих ученика на Маслинску гору и ту се молио Оцу: „Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо Мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!“ (Лука 22,39).
Сам Бог, Највећи од свих, био је у великој борби, страдајући и дрхтећи од бола и страха. Па ипак, у тренутку овог дубоког очаја Христос остаје веран својој служби и у потпуности, прихвата чашу, спасавајући тако људски род од вечне пропасти. Поседујући власт над смрћу, болом и страдањем, Христос их не одбија, већ кроз сва искушавања пролази до краја. Он испуњава завет склопљен са Оцем, и тиме остаје веран Богу и Својој Божанској природи. Оданост се увек заснива на љубави. Из љубави према Богу остајемо одани Њему и његовим заповестима у свако доба; из љубави према људима, не напуштамо их и не издајемо у тешким тренуцима, а из љубави према делу, остајемо да служимо до краја.
Помолимо се Светом Антонију да нам подари снагу да останемо верни својим начелима, Богу, и да их не мењамо ни да бисмо угодили људима, нити "због страха од Јудејаца".
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
Забележила Наталија Горошкова
Са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
