Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Мачак
Сувишно је и говорити колико наши људи воле да дискутују о свештеницима и да их критикују. Зато сам био прилично изненађен кад ми једном, у време док сам још служио у Донском манастиру, приђе наш парохијан по имену Николај и рече:
Сад сам схватио једну ствар: свештеници су најбољи, највећи, најтрпељивији и најдивнији људи на свету!
Зачудих се и упитах га откуд му одједном такво мишљење.
Николај одговори:
– Имам једног мачка. Много је добар, паметан, леп… Али има чудну навику: кад жена и ја одемо на посао, он се попне на нашу постељу и, да простиш, направи штету. На све начине смо покушавали да га одвикнемо, претили му, кажњавали га, али све узалуд. На крају саградимо читаву барикаду око кревета. Вратим се кући, а тамо хаос: барикада растурена, мачак се попео на постељу и поново обавио радњу. Ја се разбесним и одерем га од батина! Увређени мачак побеже под сто, седе и поче да плаче. Стварно је плакао! Први пут сам тако нешто видео, текле су му праве сузе. Утом дође жена и нападе ме: “Како те није срамота? Ти си ми неки православни хришћанин! Нећу с тобом ни да разговарам док се не покајеш, пред свештеником, за свој зверски, одвратни, нехришћански поступак!” Није било друге, а и савест ме је мучила, те сутрадан одем у манастир, на исповест. Исповедао је игуман Глеб. Сачекам у реду и све му испричам.
Отац Глеб био је много добар човек, средњих година, игуман из Тројице-Сергијеве лавре, тада привремено на испомоћи у Донском манастиру. Имао је обичај да се за време исповести ослони на налоњ: подметне песницу под браду и слуша грехе парохијана. Николај му детаљно и искрено исприповеда своју тужну причу. Дуго је причао јер се трудио да ништа не сакрије. А кад је завршио, отац Глеб мало поћута, уздахну, па рече:
-Хммм-да… Ружно је све испало, нема шта!.. Само, нисам схватио, тај Копт, је л’ он овде студира? Зар на универзитету немају студентски дом?
– Који Копт? – упита Николај.
– Па тај што живи код вас, о коме си сад причао.
“Мени пуче пред Мачак – припадник древног народа који живи у Египту очима – заврши своју причу Николај. Отац Глеб је био мало наглув, па је уместо речи ‘кот' мислио да ја говорим ‘Копт'[2] Испало је да неки Копт због нечега живи у нашем стану и физиолошке потребе обавља на нашој постељи и да сам ја тог Копта зверски умлатио, а он се завукао под сто, седео тамо и плакао… И такву је небулозу отац Глеб мирно слушао целих десет минута. Тада сам схватио да су наши свештеници најдивнији, најневероватнији, најтрпељивији и највећи људи на свету.”
