Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Четрнаеста глава Дела апостолских
1. А догоди се и у Иконији да они исто тако уђу у синагогу јудејску, и говоре тако да поверова велико мноштво Јудејаца и Јелина. 2. А Јудејци који осташе непокорни подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу. 3. Али они остадоше доста времена, говорећи смело о Господу, који посведочаваше реч благодати Своје, дајући да бивају знаци и чуда рукама њиховим.
Да они исто тако уђу… Нису постали бојажљиви, него су опет ушли у синагогу. Својим беседама обично су се обраћали како Јудејцима, тако и Јелинима.
А Јудејци који осшаше непокорни подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу. Побунили су и незнабошце, јер се нису задовољили тиме, што су се сами побунили. Апостоли, међутим, нису изашли из синагоге, јер их нису изгонили, него су се само препирали (спорили) с њима.
Остадоше доста времена, говорећи смело. Смелост је потицала од апостолске преданости делу проповеди. То, што су они који су их слушали поверовали, било је последица чуда. Томе је, међутим, донекле допринела и сама одважност апостола
4. А мноштво градско се подели, и једни бејаху с Јудејцима а други с апостолима. 5. Кад пак навалише и незнабошци и Јудејци с поглаварима својим да их руже и каменују. 6. Схвативши то они побегоше у градове ликаонске, Листру и Дерву и у околину њихову, 7. И тамо проповедаху еванђеље.
А мноштво градско се подели. Догодило се оно, о чему је говорио Христос: Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир, него мач (Мт. 10; 34).
Схвативши то, они побегоше. Нема ничега чудног у томе, што свети беже од људи који сплеткаре про-тив њих и мисле да је боље да се удаље од битке коју су, сагласно наведеном сведочанству, сматрали за недозвољену.
8. А неки човек у Листри сеђаше немоћан у ногама, будући хром од утробе матере своје, и никада не беше ходио. 9. Овај слушаше Павла где говори, који погледавши на њега и видевши да има веру да ће оздравити 10. Рече снажним гласом: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, усправи се на ноге своје! 11. А кад виде народ шта Павле учини, подиже глас свој говорећи ликаонски: Богови постадоше слични људима и сиђоше к нама. 12. И називаху Варнаву Зевсом а Павла Хермесом, јер он вођаше реч.
Рече снажним Гласом. Зашто снажним гласом? Да би народ поверовао. Што се тиче речи: погледавши на њега и видевши да има веру да ће оздравити, чини ми се да тим речима изражава мисао да је Павле проникао у његову душу, јер је на оно, што је говорио Павле, пажњу могла да обрати само философска (тј. мудрољубива) душа.
И он скочи, и хођаше. То, што је хроми скочио, представља доказ потпуног исцелења.
А кад виде народ шта Павле учини… Запази, с једне стране, простодушност незнабожаца, а са друге злобу Јудејаца. Први су апостоле поштовали као богове а други су их прогонили као рушитеље поретка.
И називаху Варнаву Зевсом а Павла Хермесом. Видиш ли да су Јелини имали обичај да од људи начине богове? Запамти какав је почетак идолослужења да би знао да одговориш када упитају: одакле идолослужење? Управо на тај начин су Јелини и у случају апостола од људи начинили богове. И ђаво је, на почетку, настојао да уведе људе у то безбожништво, говорећи: Бићете као богови (1. Мојс. 3; 5). И како му то тада није успело, он све до данас настоји на томе, свугде се старајући да уведе многобоштво.
13. А жрец Зевса што бејаше пред градом њиховим, доведе јунце, и донесе венце пред врата, и с народом хтеде да принесе жртву. 14. А кад чуше апостоли, Варнава и Павле, раздераше хаљине своје, и ускочише међу народ вичући и говорећи: 15. Људи, шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам благовестимо да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима; 16. Који у прошлим нараштајима беше пустио све народе да иду својим путевима; 17. Мада ипак не остави себе непосведочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем. 18.И ово говорећи једва умирише народ да не приносе жртве (него да сваки иде својој кући).
Раздераше хаљине своје. Погледај: они су свугде чисти и туђе им је славољубље. Не само да не теже за славом, него ју и удаљују од себе, када их прослављају. Тако је и Петар говорио: Шта Гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинилида овај прохода (Дела ап. 3; 12)? И ови апостоли говоре то исто, али они поступају и с неком посебном строгошћу: Раздераше хаљине своје и ускочише…
И ми смо као и ви смртни људи. Ми смо људи, каже, али смо више од идола, јер су они мртви. Видиш ли какав су обичај имали Јелини, да од људи начине богове? И у њиховим књигама, где је описана њихова древна историја, пронаћи ћеш да је Зевс, будући човек, учинио себе богом говорећи да је он бог. Исто тако су и многе од римских и македонских царева називали божанственима. Зато нема никакве основе да се не верује древним казивањима о томе, да су неки од народа били обманути и да су неке од људи називали боговима, као што су се и ови људи обманули у погледу Варнаве и Павла. И Симона мага су житељи Самарије називали великом силом Божијом. Будући да Павле није изговорио име Исусово и није рекао: “У име Господа Исуса Христа стани усправно”, претпоставили су да су они богови а не слуге Божије.
Раздераше хаљине своје… Јудејци су имали обичај да раздеру своје хаљине када би чули богохулне речи. Када је Христос говорио да је Он Син Божији, Кајафа је раздерао хаљину, говорећи да Христос хули на Бога. Како је оно, што се сада догодило, на неки начин било богохуљење, апостоли су, следећи јудејски обичај, учинили то исто. Тај обичај је одбачен због тога, што није био прописан законом. И Господ је говорио Јудејцима, кад би поступали на сличан начин: Обратите се Мени свим срцем својим, и постећи, и плачући, и тужећи, и раздерите срца своја а не хаљине своје (Јоил 2; 12-13).
Који у прошлим нараштајима беше пустио све народе да иду својим путевима. Пустио их је, каже, али још не каже због чега их је пустио, јер се превасходно зауставља на ономе, што је уистину било неопходно, и нигде још не помиње Христово име.
Мада ипак не остави Себе непосведочена, јер је у сваком поколењу творио таква дела, која су људе руководила ка правди. Не вршећи насиље над слободном вољом, Господ је свим људима допустио да иду по сопственом нахођењу. Он Сам је, међутим, савршавао таква дела, из којих су они, као словесна бића, могли да познају Створитеља. Као Његове сведоке апостол помиње чак и дажд што пада сваке године.
Док они онде борављаху и поучаваху, 19. Дођоше из Иконије и Ан-тиохије Јудејци (и препирући се јавно са њима, наговоршие народ да одустане од њих тврдећи да ништа истинито не говоре, него све лажу), и подбунивши масу каменоваше Павла и извукоше га изван града мислећи да је умро. 20. А кад се око њега скупише учениии, устаде и уђе у град, и сутрадан изиђе с Варнавом у Дерву. 21. И проповедајући еванђеље граду ономе и придобивши много ученика, вратише се у Листру и Иконију и Антиохију, 22. Утврђујући душе ученика и саветујући их да остану у вери, и да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије. 23. И рукоположише им презвитере за сваку Цркву, па помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у кога вероваше. 24. И прошавши Писидију, дођоше у Памфилију, 25. И Говоривши реч Господњу у Перги, сиђоше у Аталију, 26. И оданде отпловише у Антиохију, одакле бејаху предани благодати Божијој на дело које извршшие. 27. А кад дођоше и сабраше Цркву, казаше све што учини Бог с њима, и како отвори незнабошцима врата вере. 28. И осташе онде не мало времена с ученицима.
Наговорише народ. Погледај махнитост Јудејаца: продрли су у народ, који је апостолима указао такву част, и убедили га да каменовањем убије Павла. Изван града су га извукли зато, што су се плашили. При том су се старали само да униште проповед. Међутим, да ли увиђаш Павлову огњену ревност? Након што су га избацили изван града, он поново долази у тај исти град. Желео је да покаже да, ако се у сличним случајевима и удаљавао, онда је то чинио због тога што је био дужан да засеје реч Божију а не да распламсава гнев.
Јер нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије. Погледај, без труда и невоље нико не може да се оправда. Зато је врата, која воде у Царство небеско, Господ и назвао уским и тесним, тј. препуним тескобе. У Царство небеско, међутим, не води свака невоља и тескоба која нас сустигне, него само невоља због вере у Бога.
Рукоположише им презвитере. Поучавајући посту за време искушења, постом су пратили и хиротоније. На Кипру пак нису поставили презвитере, као ни у Самарији, јер се ова налазила у близини Јерусалима и апостола. И у самој Антиохији учврстила се реч Божија. Овде је онима, који су недавно поверовали, а посебно онима од незнабожаца, којима је била неопходна поука, била потребна и велика подршка. Обрати пажњу на то да су Павле и Варнава имали епископски чин, јер нису рукополагали само ђаконе, него и презвитере.
А кад дођоше (у Антиохију) и сабраше Цркву, казаше све шта учини Бог с њима. Апостол не каже: “шта су они учинили” него: шта учини Бог с њима.
Како отвори незнабошцима врата вере. Отварањем врата назива учење, које су незнабошци прихватили посредством апостола.
И осташе онде не мало времена с ученицима. Будући да је град био велики, били су му потребни учитељи.
