Манастир Крушедол - чувар моштију Преподобне мати Ангелине
Чини се да је самом простору на ком је изникао садашњи манастир и много раније приписиван одређен култни значај. Саркофаг који је крајем 18. века пронађен код Крушедола и за који Вилхелм фон Таубе, 1777, пише да је у њему сахрањен римски намесник Илирика, „Praefectus Praetorio Gneius Flavius Aelinaus“, касније ће бити довођен у везу са императором Марком Аурелијем Пробом, наводним утемељивачем фрушкогорског виноградарства. Своје прехришћанске корене Крушедол доказује и фунерарном римском стелом, из 3. или 4. века, уграђеном у зидине северног крила конака. Међутим, поменута попрсја античког брачног пара, испод којих се назиру три дечје главе, ископана су по свој прилици код некадашњег Сирмијума и накнадно пренесена у манастир. Вероватно се на ову стелу мислило у опису Крушедола из 1841. године, који доноси податак о узиданом, клесаном лику паганског римског цара.
Манастир Крушедол подигао је Свети митрополит Максим, бивши деспот Ђорђе Бранковић, заједно са својом мајком Ангелином, негде између 1509. и 1516. године, уз значајну новчану помоћ влашког војводе Јована Њагоја Басарабе. Иако је крушедолски храм посвећен Благовештењу Пресвете Богородице, слава ове светиње заправо је празник Свете Мајке Ангелине, ктиторке оближње женске монашке заједнице, са црквом посвећеном Сретењу Господњем, која ће се касније развити у данашње село Крушедол. Као монахиња из Велике Ремете, она је писала московском великом кнезу Василију Ивановичу, молећи га за материјалну помоћ око подизања манастира, који је првобитно требало да буде посвећен Светом Јовану Златоустом. Замонашена владарева удовица намеравала је да ту смести мошти Светих деспота Стефана и Јована, које је иноверни господар Иваниш Бериславић уклонио из купиновачког придворног храма Светог апостола Луке. Велики кнез услишио је њену молбу и послао јој је не само потребан новац, већ и четири товара скупоцене самуровине, као и писмо којим јамчи даљу подршку.
Избор празника Мајке Ангелине за манастирску славу узрокован је и легендарним доброчинствима последњих чланова светородне сремске династије, који су веома издашно помагали породични маузолеј. Брат Светог владике Максима, деспот Јован Бранковић, наводно је Крушедолу поклонио укупно 16 села: Купиново, Карловце („с превозом дунавским“), рибњак Кувалово, Крушедол, Чортановце, Крчедин, Инђију, Пазову, Љуково, Добродол, Нерадин, Шатринце, Микољу, Пећинце, Брестач и Грабовце. Мата Косовац пише да се 1910. године у Крушедолу још увек чувала печатирана деспотова грамата, издата у Беркасову, 4. маја 1496, која је потврђивала овај великодушан дар. С друге стране, важно је напоменути да историчари данас оспоравају аутентичност овог документа, који се први пут помиње тек почетком 18. века, истичући да је у овом случају искључиво реч о задужбини Светог владике Максима. Легенда о деспоту Јовану, као ктитору и оснивачу, касније је помогла Крушедолу да задобије свој престижни статус царске лавре и „првопрестолног манастира Фрушке горе“. Мада је предвиђен за маузолеј уснулих деспота, чији су кивоти, „на утеху народа“, били изложени испред олтара, манастир прераста у седиште Митрополије београдско-сремске од 1512. године, када је Свети Максим изабран за њеног архипастира.
Рана историја
Манастир је надживео слом средњовековне угарске краљевине и турска освајања, 1521. године. На његов помен наилази се у рукописима из 1533. и 1540. године. Припрата Благовештењског храма живописана је о трошку монаха Јосифа, Никодима и Симеона, 1543, под „игуманом Силвестром јеромонахом“, док су 1545. и 1546. године, за време управе игумана Јоакима и Панкратија, осликани наос, кубе, олтарска апсида и површине око певница. Стари живопис познат је по фрагментима откривеним приликом конзерваторских радова, 1962. године, а још увек је видљив и због оштећења каснијег сликарског слоја. Реконструисани тематски репертоар, са стојећим фигурама светитеља и архангела, васељенским саборима, мученицима, пророцима, столпницима, пустињацима, Светим ратницима и ликовним представама Богородичиног акатиста, упућује на двоструку улогу ове архијерејске резиденције.
Манастир Крушедол уписан је као порески обвезник у турском дефтеру из 1545–1548, а помиње се и у пописима 1566–1569. и 1578. године. Изгледа да је приближавање исламских освајача чак подстицајно деловало на неочекивани процват ове светиње. О томе може сведочити и „Крушедолски поменик“, писан 1591, у коме су набројана најугледнија имена српског, влашког и молдавског племства, приврженог манастиру, попут Басараба, Рареша, Јакшића и Бериславића. Снажан економски развој пратио је овај духовни и културни узлет, осведочен драгоценостима, све до Другог светског рата чуваним у најславнијој фрушкогорској ризници. Након првог турског пописа, дотадашњи намети су са 200 скочили на 600 акчи, уздижући тако Крушедол на пиједестал најбогатије монашке заједнице у тадашњем Срему. Његова имовина додатно је увећана наредних деценија, куповином још два оближња винограда. На крају, висина прописаних дажбина, нарочито након заповеђеног откупа манастирског имања, под султаном Селимом II, имала је за исход потпуно урушавање некада напредног газдинства. Тако, крајем 16. века, Велика Ремета и Хопово први пут постају много имућније и угледније монашке заједнице.
Поменуте новчане неприлике приморале су ову монашку обитељ да помоћ потражи у Руској царевини. Тако је, крајем 16. века, архимандрит Аксентије посетио Москву, под царем Теодором Ивановичем (1584–1598), где је, између осталог, успео да се избори за неопходну владарску повељу, којом је крушедолским калуђерима дозвољено повремено прикупљање милостиње. Међутим, добијена средства испоставила су се као недовољна, поготово након две природне несреће које погађају монашко имање. Пет година након што је Крушедол поплављен, 1605, његови богати и плодни виногради били су готово уништени „сланом“. Да зло буде веће, предузимљиви архимандрит Аксентије, са својом пратњом, опљачкан је и убијен негде у Угарској, док је поново био на путу за Москву, којом је тада господарио цар Борис Годунов, а по неким изворима, том приликом нестала је и важна царска повеља. Нова мисија, под архимандритом Захаријем и са реметским архимандритом Григоријем, кренула је у руску престоницу двадесетих година 17. века, како би православном цару и патријарху предала дарове и писма потврђена од београдско-сремског митрополита Теодора. Нажалост, ово се путовање неславно завршило, зато што ревносни монаси нису пуштени даље од пограничног Путиваља, 1628. године, где су примили уобичајену, симболичну милостињу. На истоветан пријем наишли су и архимандрит Филотеј, са јеромонахом Силвестром и свештеником Спиридоном, 1642, када су, након свог мукотрпног ходочашћа, на граничном прелазу добили само 16 рубаља. Иако нису стизали до царског града, честа путовања пожртвованих настојатеља узроковаће преокрет у манастирским материјалним приликама, првенствено захваљујући прилозима испрошеним по Банату, Влашкој и Молдавији.
Истовремено са наступајућом материјалном обновом, у Крушедолу ће се одвијати права духовна и културна ренесанса. Након 1644. године, ктиторством митрополита Илариона, обновљен је иконостас, док је Андрија Раичевић насликао неколико нових икона. У „Минеју за јануар“, преписаном почетком 17. века, стоји запис да је велики крст на иконостасу осликан за време настојатељства игумана Јоаникија. Одговарајућа уметничка остварења била су пожељна као сведочанства богатства и моћи овог манастира, где се, до 1670. године, окупило 90 монаха и 12 „стараца“, док се на његовим бескрајним поседима напасало преко 3.000 оваца, око 1.000 говеда и 150 бивола. Између 1650. и 1666. године, захваљујући прилозима јереја Михаила и Мишка из Елемира, фрескама је прекривен и спољашњи, западни зид цркве. До сада је, од претпостављеног ширег, сликаног програма, сачувана величанствена композиција Страшног суда, подељена у четири хоризонтална реда, која доминира западном фасадом. У то доба, крушедолска ризница обогаћена је скупоценим даровима београдско-сремских митрополита, као и вредним богослужбеним предметима, које су прилагали чланови монашке обитељи. Јеромонах Игњатије израдио је тако, у Београду, сребрну петохлебницу, 1648, за поменутог игумана Јоаникија. За препород оронулог манастира веома је заслужан и архимандрит Амфилохије, који је у пратњи митрополита Илариона ходочастио у Свету земљу, 1650, а потом, уз препоруке јерусалимског патријарха, коначно успео да се пробије до Москве, где је боравио 1650. и 1651. године. У Крушедол се вратио са повељама руског цара и војводе Василија Лупула, богослужбеним књигама и товаром самуровине, вредним сто рубаља. Примљену помоћ потрошио је на оправку крова и отпочињање других грађевинских подухвата у храму. Важан датум у историји ове светиње јесте и 22. септембар 1654. године, када је архимандрит Амфилохије ту угостио јерусалимског патријарха Пајсија.
Изгледа да крушедолски настојатељ, игуман Исак (Стојановић), није ни слутио приближавање опасних историјских превирања, док се, следећи узоре својих истакнутих претходника, спремао за пут у Москву, 1684. године. Три године касније, вратио се у манастир, носећи грамату царева Ивана и Петра Алексејевича, потребне богослужбене књиге, разне дарове и сакупљен новац. Међутим, већ следеће године, турска војска провалила је у Срем и спалила крушедолски метох, храм Светог оца Николаја у Карловцима, док су његови монаси избегли, носећи са собом мошти Светих деспота и вредније предмете из ризнице. Вратили су се 1689, да би се опет, 1690. године, са својим игуманом Силвестром, повукли до Сентандреје, у великој Сеоби Срба, под патријархом Арсенијем III (Чарнојевићем). У то време, први пут искрсава име јенопољског епископа и будућег митрополита Исаије (Ђаковића), као титуларног „архимандрита крушедолскаго“. Избегло братство опет ће оживети опустелу богомољу тек 1698. године.
Крушедол као митрополитска катедра
Почетком 18. века, Крушедол спомињу опати Симперто и Бонини, који га описују као раскошан манастир, у ком се подвизава педесет монаха и око стотину ђака, искушеника и других мирјана. За завидно стање обитељи, изгледа, заслужан је и патријарх Арсеније III, који се у неким изворима помиње као ктитор. О његовој везаности за манастир може да сведочи и још увек неистражен гроб у Благовештењској цркви, у ком је сахрањен по свом изненадном упокојењу у Бечу, 1706. године. Одмах након тужне свечаности, у Крушедолу је одржан и први сабор архијереја и других достојанственика, који је изабрао патријарховог наследника на челу овостране српске Цркве, митрополита Стефана (Метохијца). Међутим, митрополит Стефан није успео да се избори за владарску потврду, неопходну да би несметано сео на Арсенијев престо, тако да је, 1708. године, у манастиру поново одржан Народно-црквени сабор, који је за митрополита изгласао Исаију (Ђаковића). Овај првојерарх је за своју резиденцију изабрао Гргетег, који му је на уживање препустио цар Леополд I, иако је остао доследан у свом настојању да званично седиште Архиепископије остане у древној митрополитској задужбини, наравно, уколико се она и убудуће буде налазила под хришћанском влашћу. Крушедол ће одиграти прворазредну улогу и након смрти Исаије (Ђаковића), када је овде сазван Изборни сабор, 1710. године, на ком је за старешину Митрополије изгласан Софроније (Подгоричанин). Слично свом претходнику, митрополит Софроније је Благовештењски храм доживљавао као катедралу, о чему говори и писмо које је, исте године, послао руском цару. Последњи сабор у Крушедолу сазван је 1713. године, након чега се митрополит Викентије (Поповић) у потпуности окреће Сремским Карловцима, као новом црквеном седишту. Ипак, Крушедол још дуго није изгубио на прворазредном значају, јер је карловачки храм Светог оца Николаја, као нова катедра Митрополије, још неко време остао његов метох.
Конаци
Своје највеће страдање манастир ће доживети у следећем, Аустро-турском рату (1716–1717). Повлачећи се након тешког пораза на Везирцу, 5. августа 1716. године, разбијена турска војска спалила је Крушедол и Велику Ремету до темеља. На месту моћних грађевина сада су се пушиле само пусте развалине, док су опљачкани или у пламену нестали, вековима таложени, сребрни и златни предмети, старе књиге, скупоцене одежде и друге драгоцености. Мошти Светих Бранковића биле су исечене и спаљене. Наредне године биле су препуне искушења за овдашње православно монаштво. По повлачењу турске војске, Срем је био погођен епидемијом куге, а убрзо и порастом разбојничких насиља, која нису поштедела ни манастирске житеље. Обнова задужбине Светог Максима почела је за време настојатељства умировљеног епископа печујског Никанора (Мелетијевића), иначе крушедолског пострижника, који ће, од 1719, реконструисати оштећени храм и изградити гостинске собе у северном конаку. На тај начин, епископ Никанор започео је дуг и сложен процес ревитализације, који ће здушно подржавати и сами карловачки митрополити, почев од Викентија (Поповића), ктитора источног дела јужног крила конака, са трпезаријом, кухињом и подрумом, сазиданих до 1721. године, па све до отреситог Павла (Ненадовића), последњег јерарха са титуларним називом крушедолског архимандрита, који ће коначно успети да искорени штетне, идиоритмијске тежње великог броја сремских калуђера. Поред тога, пресудан допринос импресивној обнови која се одвијала све до последњих деценија 18. века, пружили су игумани и јеромонаси, настојатељи ове монашке обитељи, хаџи Авакум, Атанасије (Величковић), Висарион (Павловић), хаџи Пајсије, Исаија и други.
Средишњи део источног конака подигао је епископ Никанор (Мелетијевић), од 1722. до 1725. године, укључујући и капелу посвећену Светом владици Максиму. Западно крило, изграђено од 1724. године, због веома косог терена, са спољашње стране чинила су два, а са унутрашње три нивоа. Првобитна кровна конструкција, над овом грађевином, била је прекривена шиндром коју је обновио епископ бачки Висарион (Павловић), 1748, а седам година раније окончани су радови на преосталом делу јужног келијног здања, насталом захваљујући прилогу будимског епископа Василија (Димитријевића). Подизање петоспратног звоника, који се завршавао зиданом лантерном, иначе задужбине Недељка Богдановића, новосадског трговца, започето је заједно са западним крилом, 1724, а завршено је две године касније. Северни део манастирског комплекса чинила су три конака, подигнута између 1725. и 1729, ктиторством крушедолских јеромонаха Софронија, хаџи Антонија и проигумана Исаије Сегединца. На крају, визитациона комисија коју је, 1753. године, послао митрополит Павле (Ненадовић), могла је установити да је „сеј монастирот све четири стране келијами от камена и цигле зидани огражден“, као и да су„доксати сви кругом на свод“. Мада су се разне доградње, оправке и преправке зграда протезале све до 1771, калуђерску аскезу у дотераном и украшеном здању сада су поново могли надгледати најеминентнији „високи пастири“ у Фрушкој гори. Када је митрополит Викентије (Јовановић) установио Архидијецезалну конзисторију, односно редовни црквени суд, међу његовим првим члановима налазили су се „крушедолски епископ“ Никанор (Мелетијевић) и Исаија Крушедолац. Ипак, опсежно грађевинско делање и растућу економску и друштвену моћ манастира, више није пратило импозантно бројчано стање монашке обитељи. За време настојатељства јеромонаха Исаије, 1733. године, митрополијска визитациона комисија пописала је само 16 калуђера, смештених поред прњавора са око 140 житеља.
Архитектура храма
Данас је установљено да је крушедолски храм, по својим архитектонским решењима, веома близак цркви Светог Николе у Сланкамену, која се узима за најстарији сакрални објекат триконхалне основе северно од Саве и Дунава. Овакав тип богомоља, грађених по узору на светогорске храмове, али и Раваницу и Манасију, био је омиљен у неимарским подухватима деспотовине Бранковића. Срећом, за разлику од потпуно уништених конака, манастирска црква није озбиљније страдала у турском пустошењу из 1716. године, тако да се њена прва обнова (завршена до 1724) свела само на покривање храстовом шиндром и замену кровне конструкције. Њен изглед значајније је измењен тек почетком четрдесетих година 18. века, када је широм Карловачке митрополије све очигледнија снажна потреба за барокном, церемонијалном репрезентативношћу. У складу са тим схватањима, проширена је олтарска апсида, проширени су прозори на храму и дозидан је нови трем испред припрате, 1745. године. Градитељска обнова завршена је покривањем храма лименим кровом, годину дана касније.
Фрескопис манастирског храма
Рушењем и презиђивањем олтарског простора уништен је живопис из половине 16. века. Сликарске радове у пространијем олтару, негде око 1744, манастирска управа поверила је Георгију Стојановићу из Свиштова, уметнику који је тада уживао наклоност патријарха Арсенија IV (Јовановића Шакабенте). Потраживши, претходно, стваралачко надахнуће у Пећкој патријаршији, Дечанима и Светој Гори, Стојановић је тек почео са осликавањем, када су нагло прекинути његови радови. Неспоразум је изазвало патријархово одлучно прихватање нових, барокних решења, које је, потом, сасвим очекивано, следио и амбициозни крушедолски настојатељ. Барокизација унутрашњости храма изведена је од 1750. до 1756. године, када су осликани припрата, олтар и, на крају, наос. Историчар уметности, професор др Мирослав Тимотијевић, утврдио је да су „ново крушедолско зидно сликарство, његов ликовни језик, одабране теме и структура програма, превасходно“ представљали „одраз хтења митрополита Ненадовића и његовог придворног интелектуалног круга“, на које, изгледа, нису превише утицали чланови манастирске обитељи. На настанак веома сложеног тематског репертоара, у одређеној мери утицали су једино уметници задужени за његово извођење, Стефан Тенецки и придворни сликар и миљеник Арсенија IV, Јов Василијевич.
Ктитор припрате био је Новосађанин Рацко Јовановић, док су радове извели сликари из Василијевичеве радионице. На горњима деловима ових зидова налазе се фреске Мајке Божије и прикази њеног акатиста, а свод је испуњен представама Богородице Immaculate, као и њеног Рођења, Ваведења и Успења. У првој зони живописа, поред Светог архангела Михаила и Светих Константина и Јелене, дат је низ српских владара и светитеља, укључујући и последње сремске деспоте, док је простор изнад њихових стојећих фигура намењен разним сценама из Светог писма, које алудирају на одговорност и узвишеност архијерејске службе. Годину дана по завршетку радова на припрати, захваљујући прилогу епископа темишварско-липовског Георгија Поповића, насликане су фреске у олтару Благовештењске цркве, које стручњаци данас, такође, приписују Василијевичевој радионици, првенствено Василију Остојићу и Амвросију Јанковићу. Трансцендентална висина мистичног и недоступног простора, који се простире иза иконостасне преграде, наглашена је, не само представама Три Лица Божија, Пресвете Богородице са Христом, Христовог Преображења, Страдања и Васкрсења, Силаска Светог Духа на апостоле и ликовима канонизованих архијереја, већ и „старозаветним префигурацијама евхаристије“, као што су Каинова и Авељова, Нојева, Аврамова или Илијина жртва. Извођење живописа на наосу крушедолске цркве, по свој прилици, поверено је арадском сликару Стефану Тенецком, 1756. године, мада постоје тумачења по којима су му, у овом послу, помагали Димитрије Бачевић, Никола Нешковић, Димитрије Поповић и Георгије Мишковић. Тако је брод меморијалног храма покривен старозаветним патријарсима, анђелима, архангелима, учењем о блаженствима и другим јеванђелским темама. Од великих црквених празника, ту се могу видети Улазак у Јерусалим, Рођење и Крштење Христово.
Иконостас
Најстарије иконе на иконостасу манастирске цркве потичу из времена његовог оснивања и представљају централни Деизис, израђен у Влашкој и овамо допремљен још пре него што су у Крушедолу биле изложене мошти Светих Стефана и Јована Бранковића. Неке иконе ту су доспеле током 17. века, по првој обнови иконостаса, у коју је вероватно био укључен Андрија Раичевић. Отприлике из тог раздобља потичу и „Свети Кондрат“ и „Свети Јевстатије Плакида“, додати на крајеве деизисног реда, „Недремано око“ изнад царских двери, велики крст и „рипиде“ са ликовима Богородице и Јована Богослова. Средином четврте деценије 18. века, насликане су царске двери и престоне иконе, које се приписују вештој руци Јова Василијевича. Последњи захват на крушедолском иконостасу потиче из двадесетих године 19. века, када су, у темељној обнови под управом архимандрита Димитрија (Крестића), урађене бочне двери, као и композиције у парапетним плочама сокла. Као њиховог аутора стручњаци углавном одређују земунског сликара Константина Лекића. Након што је епископ Јован (Георгијевић) наручио једноставан игумански сто и раскошне, осликане певнице, митрополит Павле (Ненадовић) Благовештењском храму дарује репрезентативан архијерејски трон, наткриљен китњастом, балдахинском конструкцијом. Без икакве новчане надокнаде, 1765, Димитрије Бачевић украшава га Христовом иконом, док је, изнад седала, извео симболичну представу успаваног ждрала. Уколико би опрезну птицу обузео дубљи сан, неизоставно би је тргао туп звук испуштеног камена, који је предострожно држала једном ногом. Промишљање ждралове митске мудрости, непрекидно би упозоравало крушедолског архипастира на потребу духовне и интелектуалне будности.
Прва велика обнова
Прва већа обнова унутрашњости храма изведена је 1827. године, за време управе заслужног архимандрита Димитрија (Крестића) и том су приликом прекречене старе фреске на западној фасади. На дотрајалим конацима, у другој половини 19. века, захвате су предузели архимандрити Никанор (Грујић) и Сава (Павишевић). Различити делови појединих крила грађевина изједначени су по висини, подигнута је и црепом покривена нова кровна конструкција, док је изглед унутрашње фасаде у потпуности измењен. Следећа велика обнова била је предвиђена у првим деценијама 20. века, за време патријарха Георгија (Бранковића) и архимандрита Анатолија (Јанковића), који су желели да њихова реконструкција буде извршена у духу тада владајућег историзма, слично гргетешким размишљањима Хермана Болеа. О овим тежњама говори и иконостасна преграда у капели Светог владике Максима, начињена од кованог гвожђа, након 1904, коју је, по узору на Предићеве капелске иконостасе, осликао до данас непознати уметник. Манастир је запажену улогу наставио да игра и у првој половини 20. века, под владарским домом Карађорђевића, без обзира на своју тесну везу са збаченом династијом Обреновића. Мата Косовац износи кратак опис крушедолске ризнице, 1910. године, као и летимичан преглед позамашне имовине која се простирала на 2.395 катастарских јутара:
„Лепу библиотеку и хранилницу има овај манастир, у којој се важне драгоцености хране. Ту се находе четири круне богато украшене бисером и драгим камењем. По казивању и по старом натпису и облику види се да су из старих времена, из доба деспота Максима и Јована му брата, и познијих митрополита крушедолских… Има и важног ’одјејанија’ црквеног, владичанског и деспотског. Има више богато украшених еванђеља, међу којима су два из године 1514. на великом колу рукописана јеромонахом Панкратијем особито вешто и лепо, с ликовима и натписима деспотским на богато украшеним корицама. На горњој страни корице Свети Максим и мати Ангелина, а на доњој Стеван и Јован деспот. – Међу драгоценостима и адиђарима храни се ту сабља и одјело војводе Стевана Шупљикца и две богато извезене, србијанског кроја од кадифе књагиње Љубице Обреновићке. Има лепих слика као: Дуке фелцајгмајстера, Генерала Путника, Давидовића. Има важних слика: покојног књаза Михаила Обреновића у телесној величини, као и матере му Љубице. А и слика Бранковића деспота, који је у Јегри преминуо, у великом формату. Манастир лежи у дивотној долини, опкољен разном племенитом воћком, шљивицима и виноградима, у крају здравом и пријатном. Манастир има лепих добара, ораће земље, винограда и воћњака, и риболов на Дунаву, по имену Кувалово.“
Страдање и друга велика обнова
За време Другог светског рата, Крушедол је потпуно опљачкан. У загребачки Музеј за умјетност и обрт, пребачени су богата библиотека, архива, иконостас и сви вреднији богослужбени предмети, намештај и драгоцености из ризнице. Многе старине развучене су на свом путу до музејских витрина, попут златом и драгим камењем окованог „Јеванђеља“, поклона хиландарских монаха краљу Александру Обреновићу, које је поглавник Независне Државе Хрватске „задржао за успомену“. Покрадена је и свеукупна покретна имовина манастира, укључујући и затечени новац, вредносне хартије и све живежне намирнице које су се могле пронаћи у калуђерским оставама и подрумима. Монаси су предмете из ризнице, почетком окупације, тако спретно зазидали у једној подрумској просторији, да она није откривена ни након неколико детаљних претрага. Усташка војска успела је да их се докопа тек након издаје једног југословенског поручника који је био упућен у ове тајно обављене радове. Крушедолски архимандрит Сава (Петковић) пребегао је у Београд, 1941. године, а у девастирану деспотску задужбину, у којој је, од тада, било забрањено православно богослужење, усељено је 86 римокатоличких свештеника из Доње Штајерске. Када су они добровољно напустили испражњене и испретуране конаке, ту се настанила усташка војска. Од тада, древна светиња постаће сведок ужасних злочина, међу које се убраја и богохулно спаљивање земних остатака патријарха Арсенијa IV. У његовом отвореном и опљачканом саркофагу, по свршетку рата, у гомили распарчаног људског меса, пронађена је и одсечена глава убијене Зоре Митровић из Марадика
Мада је ослобођење дочекао у жалосном стању, похаран, опогањен и опустео, Крушедол је имао ретку срећу да избегне темељније разарање, каквом је била изложена већина фрушкогорских манастирских комплекса. Међутим, архимандрит Сава ни након рата није успевао да се врати у свој манастир па је горке пензионерске дане проводио у Сремским Карловцима и Врднику. Од 1946. до 1954. године, дужности настојатеља обављао је Милутин (Стојадиновић), будући ректор Богословије, управитељ Патријаршијског двора и епископ тимочки. Заправо, архимандрит Милутин само је титуларно словио за домаћина празних и оштећених грађевина, у које је нови режим сместио најпре ратну сирочад, а од 1951. године и дом за „дефектну женску децу“. Заједно са бившим гргетешким игуманом Георгијем (Бојанићем), становао је у неколико сиротињски уређених просторија, код призиданог барокног звоника. По његовом преласку у Београд, управу преузима архимандрит Стефан (Чакић), који ће у Крушедолу остати до 1967. године. Он је успео да се избори за источно крило келијног здања, преуређеног у житницу, у коме се налазила капела Светог владике Максима, као и за 10 хектара земље, која је прехрањивала малобројно братство. Када је Крушедол, убрзо по окончању Другог светског рата, препознат као споменик културе од историјског значаја, званично му је остављен максимум од 20 хектара обрадиве земље и 20 хектара шуме, који заправо никада није препуштен монасима. Касније, на сопствени захтев, архимандрит Стефан одлази из манастира, 1967, а старешинство над страдалном обитељи наслеђује некадашњи врднички настојатељ, Дамаскин (Петровић). Већ следеће године, Крушедол је први пут у својој дугој историји постао женски манастир, на челу са игуманијом Аполинаријом (Радојчић), која се упокојила 2003, док је архимандрит Дамаскин овде служио као духовник, све до своје смрти, 18. априла 2005. године.
Од 2005. године, старешина Крушедола је игуман, а потом и архимандрит, Сава (Јованчевић), који је успешну обнову манастира привео крају. Најпре је промењен дотадашњи трошни кров, постављени су нови олуци, замењени стари прозори, уређене су фасаде на конацима и звонику и изведене нове електричне и водоводне инсталације, као и спољашња расвета. Такође, уведено је централно грејање, дотеране су зелене површине и поплочане стазе у порти, док су одговарајућим намештајем опремљени келије, кухиња, трпезарије, салони и канцеларије. Реновирана су три стара економска објекта и подигнута три нова, набављена је сва потребна механизација за обраду земљишних поседа. Изграђен је нови бедем око манастирског комплекса, са монументалном капијом, изнад које се налази мала капела (пирг).
Свете мошти и гробови
Подигнут као породични маузолеј деспота Бранковића, Крушедол је до почетка 20. века прерастао у меморијални простор, заиста јединствен у оквирима Српске Православне Цркве. О силном утиску који остављају сви ти гробови световних и духовних великана, сабраних у величанственом Благовештењском храму, најубедљивије говори назив „Српски Пантеон“, који му је додељен крајем 19. века. У некадашњој гробници Светог владике Максима сахрањени су митрополит београдско-сремски Иларион, патријарх пећки Арсеније III (Чарнојевић), митрополит крушедолски Исаија (Ђаковић), митрополит карловачки Викентије (Поповић Хаџилавић), патријарх пећки Арсеније IV (Јовановић Шакабента), митрополит карловачки Јован (Ђорђевић) и митрополит београдско-карловачки Мојсије (Петровић). Након незапамћеног „фунерарног спектакла“, уприличеног поводом смрти патријарха Арсенија IV, његови земни остаци пребачени су у барокни, мермерни саркофаг, начињен по наруџби митрополита Јована (Ђорђевића). У припрати су сахрањени и епископ печујски, а потом крушедолски, Никанор (Мелетијевић) и митрополит београдски Петар (Јовановић). На спољашњој страни западног зида, поред самог уласка у храм, постављене су камене плоче са епитафима патријарха Арсенија (Чарнојевића) и митрополита Исаије (Ђаковића), док је надгробном плочом митрополита Викентија (Поповића) затворена гробница Светог владике Максима. Епитаф у белом мермеру, посвећен епископу Никанору (Мелетијевићу), налази се у југоисточном делу припрате, док је над костурницом Светог владике Максима (Бранковића) постављен камени крст митрополита Петра (Јовановића). Његов гроб налази се десно од западних врата храма и обележен је мермерном плочом. Епископи сремски Макарије (Ђорђевић) и др Андреј (Фрушић) сахрањени су у манастирској порти.
Поред поменутих архијереја, у манастиру почивају и многи архимандрити, док су упокојени чланови братства углавном сахрањивани на оближњем монашком гробљу, које је последњих деценија ограђено и веома лепо уређено. Изузетак су чинили најугледнији јеромонаси, Теофан (Павловић), Максим (Петровић) и Самуил (Живковић), који су покопани јужно од припрате Благовештењске цркве. Испред храма, у југозападном делу порте, налазе се гробови почивших настојатеља, Атанасија (Величковића), Исаије (Вујимировића), Никифора (Радосављевића), хаџи Исаије (Грабовчанина), Данила (Богдановића), Пантелејмона (Хранисављевића), Димитрија (Крестића), Саве (Павишевића), Дамаскина (Бранковића), Анатолија (Јанковића) и Дамаскина (Петровића). Места на којима су сахрањени углавном нису означена споменицима, док је успомена на њихово трајање окамењена на западној фасади цркве, у епитафској плочи из четврте деценије 18. века, која је, касније, више пута дописивана и преправљана. Једино је тело архимандрита Пахомија (Станојевића) положено у костурницу епископа Никанора (Мелетијевића).
У „деспотској столици“, како је Крушедол називан крајем 18. века, сада почива више угледних, световних личности. За време првосвештениковања патријарха Арсенија IV, 1743. године, из Хеба су до Карловаца, а потом и Крушедола, допремљени земни остаци утамниченог грофа Георгија Бранковића. Покопани су прекопута гробнице Светог владике Максима, у северозападном делу припрате, који је, чини се, био намењен управо заслужним лаицима. Касније ће ту бити положена беживотна тела кнеза Атанасија Рашковића, команданта петроварадинске Пешачке регименте, 1753, као и изненада преминулог војводе Стефана Шупљикца, 1848. године. Ипак, „Српски Пантеон“ ужива посебан значај због гробова два истакнута члана српске владарске куће Обреновића. Након што је торжествено опојан у Новом Саду и Карловцима, у манастир је допремљен сандук кнегиње Љубице Обреновић. Том приликом је њен супруг, кнез Милош, овдашњим монасима поклонио оковано нојево јаје, које је било окачено о велики свећњак у наосу цркве. Шездесетих година 19. века, кнегињин унук, барон Федор Николић од Рудне, над њеним гробом у припрати поставља велику, црвено-белу камену розету, док је надгробни споменик на западном зиду подигао кнез Михаило Обреновић, 1857. године. Последњи великан српске историје, који је, по својој смрти, 1901. године, из Беча допремљен у Крушедол, био је краљ Милан Обреновић. Његов споменик од белог истарског, црвеног веронског и црног белгијског мермера, који је, уз западни зид припрате, постављен на иницијативу бечког двора, осмислио је Херман Боле, док је вајар Игњат Франц обавио неопходне скулпторске радове.
Остаци моштију Светих Бранковића, спасени од турских пустошења 1716. године, представљају најважнију светињу ове монашке обитељи. Пре тога, њихова нетрулежна тела била су орешена и одевена у најфиније тканине, а монаси су их радо показивали ходочасницима. Од побожних, али непосвећених очију, по изричитој наредби поглавара Митрополије, остајале су скривене само њихове главе. Свете мошти биле су изложене у дуборезним ковчезима, прекривеним златотканим покровима, све док се, половином 18. века, нису појавили мали барокни кивоти, пресвучени кожом и постављени сомотом, у које су смештени пронађени делови светачких и светитељских тела. Постављени су на тронове, које су сликари Василије Остојић и Јован Поповић, 1759. године, испунили стојећим фигурама канонизованих чланова деспотске породице, али и сценама из Светог писма, попут Благовести, сусрета Марије и Јелисавете и старозаветног пророка Јоне пред Нинивом или како испада из китових разјапљених чељусти. Нови кивот Светих деспота направљен је 2003. године. Поред тога, у Крушедолу се чува делић моштију Светог Јакова Персијанца и друге до сада неидентификоване реликвије.
Ризница и библиотека
Манастирска библиотека садржи више хиљада књига. Уређује се и монашка ризница, а већина њених експоната тренутно је на рестаурацији. Крушедол поседује изванредну збирку портрета чланова владарске породице Обреновић, које су, крајем 19. века, израдили Влахо Буковац и Стева Тодоровић (на платну, овековечени су кнез Милош, кнез Михаило, краљица Драга, краљ Александар), као и олеографије са ликовима краља Милана и његове супруге Наталије. Поред тога, у ризници се чувају спаваћи кревет, радни сто и салонске фотеље краља Милана, израђени у Бечу и Паризу, крајем 19. и почетком 20. века.
Током године, овде се одржава више великих сабора и то на празник Преподобне Мајке Ангелине, на Благовести, Светог владику Максима, Светог Стефана Слепог и Светог деспота Јована.
Приредила редакција портала "Ризница"
