Преподобна Ангелина се родила око 1440. године као кћи угледног властелина Ђорђа Аријанита Комнина (1383-1463), господара области између Шкундре и Војуше у Албанији, који се истакао у борби против Турака.
У свом дому је стекла одлично васпитање и образовање. Удала се за изгнаног, слепог, српског деспота Стефана Бранковића, сина Ђурђа Бранковића, који је код њеног оца добио уточиште, у новембру 1460. године. У Албанији су остали кратко време, док им се није родио први син Ђорђе, а затим су, по препоруци Скендербега Ангелининог зета, отишли у Италију и у Фурланији купили стари замак Београд на реци Таљаменту. Ту је добили још једног сина Јована и кћер Марију, а породица је живела на овом месту, углавном у сиромаштву, шеснаест година све до смрти деспота Стевана 1476. године.
Угарски краљ Матија Корвин је одлучио да Ангелини и њеним синовима, уступи на уживање град Купиново на Сави, где је породица стигла у фебруару 1486. године. У Купинову је Ангелина убрзо подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа, као и манастир Обед. Старији син Ђорђе се замонашио у Купинову и добио име Максим, док је млади Јован од краља Матије добио титулу деспота. Али убрзо, 1502, Јован се упокојио, а Максим постаје митрополит Београдски и Сремски и заједно са мајком подиже на Фрушкој Гори манастир Крушедол, мушки са црквом посвећеној Благовештењу и женски са црквом посвећеној Сретењу. Упокојио се 1516. године и сахрањен је у својој задужбини, након чега се Ангелина замонашила под истим именом и остала као монахиња у женском манастиру у Крушедолу.
Због својих многобројних дела, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа је добила назив Мајка Ангелина. Мирно се упокојила 30. јула (по старом), 12. јула (по новом календару) 1520. године. Њене свете мошти почивају у Крушедолу, а убрзо након њиховог јављања написана је током XVI века Служба Светој Мајци Ангелини. У Минеју за јули, рукопису из истог века, сачувано је и њено житије. Отуда је култ Преподобне Мајке Ангелине рано је изграђен и био је снажно присутан, пре свега, у Срему.
Међутим, током XIX века, једна од ретких цркви посвећених овој српској светитељки јужно од Саве, подигнута је у селу Закути код Краљева, у гружанском крају, на обронцима Гледићких планина. Задужбину је подигао чувени Тома Вучић Перишић, једна од најзначајнијих политичких фигура XIX века. Цркву је саградио после смрти своје супруге Агније 1858. године, намењену за место њиховог заједничког погребења.
Црква Свете Ангелине је подужна, једнобродна грађевина са тространом апсидом, звоником на западној страни и благо истакнутим источним и западним травејом. Постављена је на соклу од притесаних блокова камена, док су фасаде декорисане карактеристичним широким, елегантним ступцима, који откривају унутрашњу конструкцију храма. Складне пропорције зидова и равнотежа унутар храма постигнута је пажљивим одабиром архитектонских и конструктивних елемената. Класицистички конпонована грађевина са звоником, каква је црква у Закути, подигнута 50-тих година XIX века, у време када већ почиње нова фаза у српској архитектури, припада корпусу сакралних грађевина саграђених под непосредним утицајем кнеза Милоша. Звоник, као најважнији архитектонски елемент, симбол је слободног исповедања православне вере и слободе укупног српског народа од Турака – и чини основ званичне градитељске концепције кнеза Милоша. Њу следе припадници грађанске политичке елите, којој је у првом реду припадао Тома Вучић Перишић.
Целокупна сликана декорација се базира на иконостасу, који је у целини израдио сликар Димитрије Посниковић 1872. године, како је утврђено на бази сликаревог потписа на престоној икони Господа Исуса Христа, у левом углу. Структура иконостаса нас упућује на развијену шему каква је карактеристична за XIX век. Као ученик Димитрија Аврамовића и вероватни учесник при изради иконостаса Саборне цркве у Београду, Посниковић преноси сликарске узоре на своје касније радове. Иконостас је подељен у три хоризонталне целине са изразито наглашеним архитравним гредама. Прву зону чине престоне иконе, царске и бочне двери, парапетне плоче и надвратне иконе. Друга зона, са централном иконом Свете тројице, садржи два реда икона великих празника, док трећу чине Распеће и медаљони са апостолима.
Изнад јужних двери је медаљон са представом Свете Ангелине, заштитнице храма. Она стоји на земљи без растиња, а у позадини се назиру планине. Обучена је у тамно плаву монашку ризу, са ознаком свог монашког достојанства. Има златан ореол. Позадина је занимљиво обрађена: један на изглед безличан пејзаж обрађен је пажљиво. Градацијом боје и перспективом продубљен је простор, иако је скала боја сведена на минимум. Поред иконе у медаљону на иконостасу, Посниковић је насликао и целивајућу икону Свете Ангелине на исти начин.
Црква Свете Ангелине симболизује свог задружбинара и уписује се у код српске грађанске заједнице XIX века. Подизањем задужбине као чином јавног исповедања вере, моралним чином доброчинства појединца и стварања трајне успомене у народу, Тома Вучић Перишић је, као једна од најзначајнијих политичких и јавних личности свога времена, испунио све критеријуме званичне владарске идеологије.
Марија Богдановић
историчар уметности
