Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Седамнаеста глава Дела апостолских
1. Прошавши пак Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, Где беше синагога јудејска. 2. И Павле по своме обичају уђе к њима, и три суботе расправљаше с њима о Писму. 3. Разоткривајући и доказујући им да је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих, и да овај Исус, којега ја вама проповедам, јесте Христос. 4. И неки од њих се уверише, и придружише се Павлу и Сили, и од побожних Јелина мноштво велико, и од угледних жена не мало. 5. А Јудејци који не повероваше из суревњивости, узеше неке зле људе са улице, и сабравши гомилу узбунише град, и нападоше на кућу Јасонову, и тражаху да их изведу пред народ. 6. А кад њих не нађоше, одвукоше Јасона и неке од браће пред старешине градске вичући: Ови што узмутише иели свет дођоше и овде. 7. Њих је Јасон примио; и ови сви раде против ћесаревих заповести, говорећи да има други цар, Исус. 8. И смутише народ и старешине градске које ово чуше. 9. Али кад их Јасон и остали задовољише одговором, пустише их.
Прошавши пак Амфипољ и Аполонију. Узгредно пролазе кроз мање градове и хитају у оне веће, јер је требало да се реч рашири и по оближњим (већим) градовима.
Дођоше у Солун, где беше синагога јудејска. Иако је Павле рекао: Ево, обраћамо се незнабошцима (13; 46), он није напустио ни Јудеје, јер је много жалио због њих.
Разоткривајући и док-зујући им да је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих. Превасходно им проповеда о страдању, јер је то сматрао спасоносним.
И од побожних Јелина многи. Побожним Јелинима назива Јудеје који су говорили грчким језиком. Назива их побожнима јер су чували закон. Или пак под тим подразумева досељене Јелине, који су се придружили Јудејцима.
Ови сви раде против ћесаревих заповести, говорећи да има други тр, Исус. Управо тако су њихови очеви оптуживали Исуса, говорећи да Самога Себе назива царем. Први су, међутим, имали донекле законско оправдање, јер је оптужени још био жив. На шта су пак ови рачунали у својој лажи, кад су за апостоле говорили да називају царем Исуса, Који је према њиховом мишљењу умро и Којега земаљски цареви више ни због чега нису морали да се плаше, јер су видели да се Он више уопште не појављује?
10. А браћа ноћу одмах послаше Павла и Силу у Верију; они стигав-ши, уђоше у синагогу јудејску. 11. Ови пак бејаху племенитији од оних у Солуну; ови примише реч свесрдно, свакидан истражујући Писмо, да ли је тако. 12. Тако вероваше многи од њих, и од угледних јелинских жена, и од људи не мало. 13. А кад дознаше солунски Јудејци да Павле и у Верији проповеда реч Божију, дођоше и тамо бунећи и смућујући народ. 14. А браћа онда одмах послаше Павла да иде у приморје; а Сила и Тимотеј осташе онде. 15. А пратиоци доведоше Павла до Атине, и примшши заповест за Силу и Тимотеја да дођу к њему што брже, вратише се.
Бејаху племенитији, тј. бејаху човечнији. Сваки дан истражујући Писмо, да ли је тако. Нису истраживали писмо као неверујући (јер су они већ веровали), него као они који нису познавали пророчка предања. Истражујући Писмо и откривши да су догађаји, који се тичу ваплоћења Господњег, сагласни са древним пророцима, они су кроз то још више јачали у вери.
А браћа онда одмах послаше Павла… чак до Атине. Апостоли се нису клонили опасности због страха, него према Божијем савету, тако да су, на пример, тога пута већ престали да проповедају, и више нису забрињавали своје непријатеље. Из тога, што се Павле удаљио, проистекла је двострука корист: и гнев непријатеља се угасио, и проповед се раширила много даље. А што се тиче тога, да су послали само Павла, то је зато што су само за њега страховали да му се нешто не догоди, јер је он био на челу. На тај начин, благодат им није увек садејствовала – некад их је подстицала, а некад препуштала да брину о самима себи.
16. А док их Павле чекаше у Атини, ражести се дух његов у њему гледајући град пун идола. 17. И расправљаше с Јудејцима и са побожнима у синагоги, и на тргу сваки дан с онима, с којима се сусреташе. 18. А неки од философа епикурејаца и стоичара препираху се с њим; и једни говораху: Шта хоће овај празнослов да каже? А други: Изгледа да је проповедник туђих богова. Јер им проповедаше еванђеље о Исусу и васкрсењу. 19. Па га узеше и одведоше на Ареопаг говорећи: Можемо ли знати каква је то нова наука коју ти казујеш? 20. Јер нешто ново мећеш у наше уши; хоћемо, дакле, да знамо шта би то могло бити. 21. А сви Атињани и досељени странци ни за шта се друго нису занимали, него да штогод ново говоре или чују.
Ражести се дух његов. Под изразом „ражести се“ овде не треба под-разумевати гнев, јер је благодатни дар далеко од гнева и негодовања. Шта, дакле, значе речи: „ражести се“? Био јеузнемирен, није могао да поднесе, био је забринут.
Неки од философа епикурејаца и стоичара препираху се с њим. Епикурејци су говорили да све постоји без божанственог промисла. Управљајући своју беседу превасходно против њих, Павле у наставку ка-же: Сам (Бог) даје свима живот и дихање и све (ст. 25), поставио је унапред утврђена времена и међе њихова борављења (ст. 26), и на тај начин доказује промишљање Божије. Док је то говорио, философи га нису исмевали, јер нису ни разумели ништа од онога, што се говорило. Како су и могли да поверују апостолима људи, који су Бога видели у телу а блаженство у теле сним насладама?
А једни говораху: Шша хоће овај празнослов да каже? Прича се да је назив “ празнослов“ носила једна ништавна птица, која је имала обичај да на раскрсницама сакупља зрневље. Високо уздигавши главу и гордећи се својом разметљивошћу, философи су Павла упоредили са том птицом. Мудре називају неразумнима, каже се у Причама. Дакле, како је „празнослов“ била ништавна птица, непогодна и за јело и за разоноду, испразне људе су називали празнословима.
А други: изгледа да је проповедник туђих богова. То је због тога, што су под Васкрсењем подразумевали неку богињу, јер су и неке жене поштовали као богиње.
Одведоше га на Ареопаг. На то место га нису одвели зато, да би се од њега поучили, него зато, да би га казнили, јер се ту извршавао суд над убицама. Ово место се назива Ареопаг, односно Аресов (Марсов) брег због тога, што је на њему Арес (Марс) био кажњен због прељубе. Паг је назив за узвишено место, јер се та судница налазила на брегу. Требало би приметити да су ти философи, иако су све време проводили беседећи и слушајући друге, оно што им је Павле саопштио сматрали за новину, коју они још нису чули. Да је проповедао како је распет човек, то не би било ново; међутим, како је он проповедао да је распет и да је васкрсао Бог, то је било уистину ново.
22. А Павле ставши насред Ареопага рече: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. 23. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме беше тписано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете, тога вам ја проповедам. 24. Бог који је створио свет и све што је у њему, који је Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима, 25. Нити прима угађања од руку човечијих, као да нешто треба Њему, који Сам даје свима живот и дихање и све. 26. И створио је од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је напред одређена времена и међе њихова борављења. 27. Да траже Господа, не би ли Га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. 28. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо; као што су и неки од ваших песника рекли: јер Његов и род јесмо. 29. Кад смо, дакле, род Божији, не би требало да мислимо да је божанство подобно злату или сребру или камену, резаном по вештини и замисли човечијој.
Да сте врло побожни. На грчком језику, означава онога, који се плаши демона, који обоготворује све, и дрво, и камен, и духове. Чини се као да их апостол хвали. Међутим, он их заправо назива сујевернима, уместо да их назове побожнима. Тако их је назвао поводом жртвеника. Жртвеник су пак поставили из следећег разлога. Једном је код Атињана избио рат с непријатељима. Претрпевши пораз, они су се повукли. Како су имали обичај да празнују игре у част демона, један од њих им се јавио и рекао да од њих још није видео никакву почаст. Због тога се расрдио на њих и узроковао онај њихов пораз. Том демону су подигли храм и, као да су се плашили да им се још некад не догоди то исто, уколико мимоиђу неког њима непознатог бога, поставили су жртвеник с натписом: непознатом Богу, говорећи тиме да, уколико постоји још неки бог којега они не знају, нека онда овај жртвеник буде посвећен у његову част. Можда ће бити милостив према нама иако га не поштујемо, будући да га не знамо. Пун натпис на жртвенику био је следећи: „боговима Европе, Азије и Либије: Богу непознатом и туђем.“
Пролазећи и посматрајући ваше светиње. У граду није пронашао божанствену књигу, него жртвеник који је тамо стајао. Искористивши натпис на жртвенику, срушио је сам жртвеник. Шта је друго и могао да учини? Сви Јелини су били неверујући. Да је с њима почео да говори о основама еванђелског учења, они би почели да га исмевају. Ако би говорио на основу пророка, не би му поверовали. Он је оружје непријатеља покорио његовим оружјем. Управо је то оно што он говори: С безаконицима бејах као безаконик. Угледао је жртвеник, и натпис на њему окренуо је у своју корист и, што је још важније, изменио је мишљење Атињана. На жртвенику је, каже, било написано: непознатом Богу.
Пролазећи и посматрајући ваше светиње. Ко је био тај непознати Бог, ако не Христос? Атињани су то, дакле, написали у име Христово? Да су то они написали у име Христа, Павлов успех у њиховом преобраћању не би представљао ништа чудно. Не, они су то написали с другим циљем, а Павле је знао како да натпису припише сасвим другачије значење. Међутим, требало би рећи и ради каквог бога су они написали: непознатом Богу.
Они су имали много богова, и својих и туђих. С некима су их упознале њихове мајке а са некима суседни народи. Како, дакле, у почетку нису прихватили све богове, него су их постепено уводили – неке су увели њихови очеви, неке њихови дедови а неки су уведени у њихово време -сабравши их заједно, рекли су: као што те богове раније нисмо знали а затим смо их упознали, тако, можда, постоји још неки Бог којега ми не знамо. Будући да га не знамо, иако је Бог, правимо грешку јер га запостављамо и не поштујемо. Из тог разлога су поставили жртвеник и на њему поставили натпис: непознатом Богу, говорећи тим натписом да, ако постоји још неки други Бог, којега ми не знамо, и њега ћемо поштовати. Обрати пажњу на преобиље страха од демона. Због тога Павле и каже:
По свему вас видим да сте врло побожни (сујеверни), јер не поштујете само оне демоне које знате, него и оне које још нисте упознали. Заробивши на тај начин њихове мисли, управио их је ка Христу.
Којега не знајући поштујете, тога вам ја проповедам. Атињани су намеравали да оптуже Павла, говорећи: ти уводиш ново учење, ти уводиш Бога, којега ми не познајемо. Услед тога, желећи да их ослободи подозрења и да покаже да он не проповеда новога Бога него онога, којега су они и раније почаство-вали служењем, каже: „Ви сте ме предухитрили, и ваше служење овом Богу предупредило је моју проповед, јер вам ја објављујем онога Бога којега ви, ине знајући Га,поштујете.“
Бог који је створио свет… Изрекао је једну реченицу, и поткопао све претпоставке философа. Епикурејци тврде, да је све постало само од себе и од атома, а он (Павле) каже да је свет и све што је у њему дело Божије.
Не станује у рукотвореним храмовима. Да не би помислили, да не проповеда једног од многих богова, Павле исправља оно што је речено и додаје:
Не станује у рукотвореним храмовима, него у човечијој души. Шта то значи? Зар Он није обитавао у јерусалимском храму? Он тамо није обитавао, него је дејствовао. Како су га Јудејци служили уз садејство људских руку? Нису Му служили уз садеј-тво руку, јер Он не захтева оно што је чулно, као да је то Њему потребно. Не једем, каже, месо јунаца, итд. Њему ништа не треба, јер Он Сам свему даје живот и дихање. То су два доказа божанствености, односно, чињеница да Богу ништа није потребно и да Он свима дарује све. Овде Павле показује и то да Бог није отац, него творац душе.
Поставио је напред одређена времена. Поставио је да траже Господа, али не свагда, него у одређена времена. Павле показује или да су сада и не тражећи пронашли, а да кад су тражили нису нашли и указује им да је Он очигледан, као неки предмет постављен на видно место, јер је немогуће да овде буде небо а да га на другом месту нема. Немогуће је такође да оно у ово време постоји а да у неко друго време не постоји. Дакле, у свако време и на сваком месту може се пронаћи Господ. Бог је тако устројио да ми у томе не наилазимо на препреке ни у погледу места, ни у погледу времена. То, што се небо свуда налази и што је постављено за сва времена, посебно је снажно деловало на слушаоце. Господ нам је толико близак, каже апостол, да без Њега не можемо да живимо.
У Њему живимо, и крећемо се, и јесмо. Блискост Господња доказује се посредством чулног примера: немогуће је, каже, не знати да је ваздух свуда разливен, и да се налази не само у близини свакога од нас, него и у нама самима. То, што смо од Бога добили живот, што дејствујемо и не пропадамо – све се то назива Божијим промишљањем и старањем о нама.
Као што су и неки од ваших песника рекли. Један мудрац, Арат, рекао је о Зевсу: ми смо његов род. Апостол то каже за Творца, ни у ком случају не тврдећи да су Творац и Зевс једно, него примењујући тај израз управо на Творца, као што је и жртвеник назвао Његовим, а не жртвеником онога, којега су поштовали Атињани. Назвао нас је родом Божијим, односно, Његовим најближим рођа-цима, јер је Бог благоволео да се на земљи појави као један од нашег рода. Није рекао: „Не смете мислити да божанство треба да буде слично злату или сребру“, него се смирено изразио: Не треба да мислимо. Запази, како је у своју беседу увео натчулни предмет, јер ми са представом (појмом) о телу сједињујемо и представу (појам) о растојању.
30. Али не гледајући (досл. запостављајући, занемарујући) Бог на времена незнања, сад заповеда свима људима свуда да се покају; 31. Јер је установио дан у који ће судити васељени по правди, преко Човека којега одреди и даде свима меру васкрснувши Га из мртвих. 32. А кад чуше за васкрсење мртвих, једни се ругаху а други рекоше: да те чујемо опет о томе. 33. И тако Павле отиде из њихове средине. 34. А неки људи приставши уз њега повероваше, међу којима беше Дионисије Ареопагит, и жена по имену Дамара, и други с њима.
На времена незнања. Не говори о умрлима, него о онима, којима је проповедао. Зато није рекао: „превидео је времена“, него: не гледајући, односно, занемарујући, запостављајући времена. Не каже ни: „Ви сте добровољно починили злодело“, него: Ви нисте знали. Он, дакле, објављује слушаоцима, не захтевајући да буду кажњени као људи који су достојни кажњавања, него их позива на покајање.
Јер је установио дан у који ће судити васељени. Неминовно ће, каже, судити за сва дела и помисли, посредством Човека којега је одредио да буде Судија живима и мртвима. То је ваплоћени (очовечени) Господ. Саслушавши велику и узвишену истину, они Павлу нису рекли ни једну једину реч, али су васкрсење исмејали. Телесни човек не прима што је од Духа Божијег (1. Кор. 2; 14).
И тако Павле отиде из њихове средине. Тако. Како? Једне убедивши, а од других исмејан.
Неки повероваше, међу којима беше Дионисије Ареопагит. Судница се налазила на Марсовом брегу, изван града. Ареопагити су расуђивали о свим увредама и свим злочинима. Због тога су Павла, као проповедника туђих богова, одвели на сабор Ареопага. Међутим, један од тадашњих чланова Ареопага, божанствени Дионисије, по праву судије дао је свој глас за истину и, опростивши се од неразумног, свечаног сабора ареопагита, био удостојен да се просветли светлошћу истине. Иако је Грчка у то време била под влашћу Римљана, Атина и Лакедемон су имали своју самосталност (аутономију). Због тога су и дужност судија у Атини обављали Ареопагити. Учење о спасењу пренето је Дионисију посредством Павла, а као учитељ ученика руководио га је велики Јеротеј.
