Отварање историјско-архитектонског парка „Нови Херсон“ 30. јула 2024. године представља важну карику у ланцу догађаја и околности које су створиле и које и дан-данас стварају појаву коју је практично немогуће дефинисати, али која због тога није мање реална – Свету Русију.
Њу је, наравно, много пре покрштавања Русије почео да ствара свети равноапостолни кнез Владимир. Не само то, сам догађај који је изванредан по својој важности и последицама није могао да се догоди, а да се пре тога помало и до одређеног времена неприметно, није одвијао благодатни рад на просвећивању и преображају народа који су живели на територији која је касније названа руском. И Крим је у овом смислу био граница два света, али граница која је отворена за утицај разних култура и вера. Не само то, Крим је представљао поприште ових вера, и све ове спољашње и понекад политички бурне промене и околности у складу с којима је Таврида живела већ у првим вековима после доласка Спаситеља у свет, представљале су одраз унутрашње и напете борбе.
Ми нашим, руским, називамо многе свеце који по рођењу и по крви често нису били Словени. Али сви су они својим молитвама, радом и помагањем у просвећивању нашег народа учествовали и учествују у развоју његовог духовног и моралног живота.
Крим је први део руске земље који је апостол Андреј, који се такође назива Првозваним, посетио и благословио по непознатим судовима Божијим. Овде видимо тајанствено преплитање смисла: апостол Андреј је био први од позваних ученика Господа и он је први призван да просвећује Русију. Он је наш први светац... Затим знамо за Климента, римског папу, за његова страдања за Христа у инкерманским каменоломима, за његову проповед и мученичку смрт на кримској земљи... Знамо за словенске просветитеље – светог Ћирила и Методија, за то како су осам векова касније дошли на територију Крима и пронашли мошти светог Климнта... Житије нам говори о светитељима Стефану Сурошком и Јовану Готском, о њиховој борби за чистоту исповедања вера у VIII веку. Под њиховим руководством су се на Кримским планинама за време иконоборства населили побожни монаси који су били приморани да беже од прогона и који су чували чистоту православне вере. Колико су иза себе оставили пештерних манастира и храмова од којих многи и данас очекују своје подвижнике!
Једном речју, знамо за многе „припаднике других племена“ који су ткали руски духовни живот и који су својим присуством, молитвом и подвигом, а понекад и мученичком смрћу освештали кримску земљу. Али земља је попут најнижег прага, граница онога што се може освештати. Изнад тога се налазио и налази се душевни и духовни живот многих хиљада људи на које је живот ових светаца непосредно учествовао, а и многих других чија су имена сад непозната свету...
Нема сумње у то да покрштавање Русије поред свег значаја кнежеве воље не би могло имати толико далекосежне последице да за њега није припремљено благодатно тле. И са сигурношћу се може рећи да су кримска земља, православни људи и свеци који су живели и који су је освештавали својим присуством, одиграли изузетно важну улогу у овом припремном и благодатном процесу којег можда нисмо свесни до краја.
Нећемо детаљно говорити о покрштавању Русије. Тешко да се томе може додати нешто поред онога што су с великим чуђењем и свештеним страхом рекли историчари и богослови. Слава Богу због Његове неизрециве милости! То је прва ствар коју треба да кажемо кад се сећамо овог догађаја. Јер управо након прихватања и ширења православне вере су се показале најбоље особине нашег народа које су до тада на известан начин биле под судом, односно, које се нису примењивале на одговарајући начин. Одлучност... отворност... великодушност... верност... чистота... способност на самопожртвованост... ватрена и жива љубав – зар то нису особине које можемо и треба да ценимо и данас, без обзира на прохујала столећа и „нове стандарде“ које нам намећу присталице „постхришћанске“ културе? Јер управо ове најбоље особине душе, освештане благодаћу, чине нас заједничарима највише истине, чине нас заједничарима божанске природе. И наш народ нема и не може имати већу радост, узвишенију наду и виши циљ. Све остало може бити само последица овог – главног избора.
Кажемо да је Крим више векова, до позног средњег века, припадао византијској култури. Међутим, нема никаве сумње да је ова култура била јединствена с руском културом и да је утицала на њу, и у том смислу је Крим сигурно учествовао у стварању руског живота. Не само то, можемо да говоримо о учествовању византијске културе, о учествовању тадашњих светаца у стварању Свете Русије, не само у прошлом и не пре свега у прошлом, већ у садашњем и будућем времену. Зато што нас споменици високе духовности чине заједничарима живота, не оног који је прошао, већ живота који заиста постоји овде и сад. То је посебно очигледно кад је реч о свецима који не само да су освештали нашу земљу својим знојем и крвљу, премда су то учинили почивајући у њој својим моштима, већ су и душом и духом заједничари другог, узвишенијег живота, оног живота чији заједничари и ми треба да постанемо.
Знамо за диван процват православне вере на југозападном Криму у време позног средњег века. Знамо за кнежевину Теодоро која се хранила православном вером и византијском културом испреплетеном с традицијом многих народа који су од давнина насељавали ову земљу. Грци, Јермени, Готи, Словени... многи народи су уз Божију помоћ учествовали у стварању овог духовног, културног и државног феномена – кнежевине Теодоро.
Њен значај у северном делу приобаља Црног мора је био толико велик да су наугледније владарске куће тог времена желеле да се ороде с њим. Водили су се преговори и о женидби једног од синова московског цара Ивана III мангупском принцезом. Међутим, ове планове је осујетио упад турске армаде на Кримску земљу у пролеће 1475. године. Ђеновљанске факторије, моћне тврђаве су се тада невероватно лако предавале победницима на милост, за свега неколико дана. А Мангуп, престоница кнежевине се одржао око пола године показујући нам у својим браниоцима пример храбрости и чврстине. Турци су неколико пута јуришали на град, изгубили су толико војника да је по повратку у Истанбул главни војсковођа био погубљњн због великих губитака.
Ипак, град је пао, разорен, али не покорен. Треба ли говорити о томе колико је православних вођа и војника, мирјана и монаха, тада положило своје животе за веру, по ко зна који пут освештавши Кримску земљу праведном крвљу... Поуздано се зна да су у јуначкој одбрани Мангупа, у биткама против Агарјана, учествовали и погинули руски војници, па чак и кнезови, сродници мангупских владара, који су се одавно преселили у Московију и који су у пуном смислу речи постали Руси...
Узгред речено, један од мангупских кнежева – Константин – је из Рима 1472. године пратио византијску принцезу Софију Палеолог која је постала супруга Ивана III. Управо због овог династичког савеза Русија је наследила титуле и атрибуте власти Византијског царства. А кнез Константин се замонашио и повукао у Терапонтов манастир, а временом је основао свој манастир на реци Учми, где се мирно упокојио у дубокој старости. У Руској Цркви се поштовао као свети Касијан Углички. То није само истакнути пример међусобног прожимања византијске и руске културе и није само пример спољашњег јединства Крима и Русије, већ је и пример делотворног и дубоког духовног савеза.
После турске победе православна вера на Криму је преко триста година била тлачена, о чему можемо да судимо на основу писаних извора и многобројних сведочанстава из живота православних људи, између осталог, оних који су живели у другим земљама које су се нашле под османлијским јармом.
Истовремено су се појачале најезде кримских Татара на Русију. Колико је дестина хиљада људи, наших предака, православних хришћана, било продато на пијацама у Кафи у току векова понижавања и вероломства? Колико их се деценијама мучило у татарском заробљеништву чувајући веру и умирући с мишљу о домовини... Колико је суза и молитава било упућено небу?... Ништа од тога не може да пропадне. И чак и ако су материјална сведочанства о овом историјском животу оскудна, други, вечни живот, у победи истине над лажју, љубави над мржњом – траје овде и сад у свој пуноћи нетрулежне лепоте и истине. И зар то није наше главно богатство, зар то није наше неуништиво благо, јединствено за Свету Русију?! И ко може да нам га одузме осим наше равнодушности, неверја и лењости...
Свештеник Јаков који је 1637. године дошао на Крим с руским изасланством сазнао је да постоје мошти православног свеца чије је име било непознато. Ове мошти су се чувале у древном Инкерманском манастиру који је у то време био потпуно напуштен. Свештеник и његови сапутници су опрали мошти, обукли су их уодежде и хтели су да их понесу. Међутим, у току ноћи уочи одласка светац се у сну јавио једном од чланова изасланства рекавши: „Хоћете да однесете моје мошти у Русију, а ја као и пре желим да овде стварам Русију.“ Као и пре... односно, значи у оном давнашњем јединству о којем говоримо. Касније су ове мошти нетрагом нестале, али светац је остао...
После објављивања Манифеста из 1783. године веза између Русије и Крима је постајала све опипљивија и очигледнија. На Крим су кренуле реке путника, образованих људи који су дубоко размишљали и осећали. Они су са свештеним страхом и трепетом стицали знања о православном животу на овој древној земљи, учествовали су у овом животу и делили су своја открића са сународницима. Тако је живот православног Крима који је вештачки окрњен најездом Турака у XV веку постепено продирао у свест руских људи богатећи их и надахњујући их на дубље осмишљавање свете православне вере.
Али био је очигледан и супротни утицај. Самосвојност руске културе која је до тада настала све више је продирала на Крим с носиоцима ове културе – руским људима из најразличитијих слојева и звања, постепено је мењала живот самог Крима, стварала је онај специфичан јужноруски колорит због којег се већ јасно може говорити о руском Криму.
Спољашње манифестације овог међусобног богаћења проналазимо већ од краја XVIII века: у путним белешкама руских путника, у радовима научника-археолога и историчара, у делима песника, писаца и сликара...
Истовремено се под покровом Руске Цркве обнавља православни живот на Криму. Граде се нови и обнављају древни храмови. Мноштво истакнутих архипастира, свештеника, монаха и благочестивих хришћана добијајући древну културу у наслеђе труде се да је чувају и умножавају с трепетом и свештеним страхом. Захваљујући вери, усрдности и раду архиепископа Инокентија (Борисова) средином XIX века се на територији Крима обнављају древни пештерни манастири који су преко триста година били запуштени. Иако је овај процес препорода обустављен због Кримског рата и смрти светитеља, по милости Божијој је обновљен у наше време. Данас је у југозападном делу Крима отворено око десет обновљених древних манастира и скитова. Зар то није чудо?!
Али вратимо се у XIX век.
Кримска кампања 1853-1856. године је наставила херојску традицију јединства Крима и Русије, не само културног, већ и по крви. На десетине хиљада руских људи из најразличитијих, најудаљенијих кутака Руског царства положило је свој живот за веру и отаџбину на кримској земљи, остали су да леже у њој заувек је освештавши својом крвљу. То се не може избрисати. И нека су се чак у недавној срамној прошлости свесно брисала са земље гробља и што даље крила оригинална документа из тог времена о жртвама, духовни живот се не може сакрити и ми сад имамо могућност да осмишљавамо и да будемо свесни по коју цену је Русија стицала Крим. И то није била цена користољубивости и рачунице, већ љубави и жртве.
Културни процват који се десио у XIX веку чији одјеци у Русији долазе до нас чак кроз ХХ век, био је последица интензивног духовног живота нашег народа. Управо вера је означавала вектор развоја руске културе и предодредила је њен будући процват. И испоставило се да Крим није само увучен у овај живот богат својом духовном узвишеношћу, испољавањем културном животу, већ је постао саставни део, пуноправни учесник у културном стварању. И то се посебно испољило управо од времена припајања Крима Русији.
Крајем XIX и почетком ХХ века духовне и културне везе Крима и Русије су се све више продубљивале и самосвојност која се рађала од овог међусобног прожимања постајала је све очигледнија и истакнутија. Мноштво великих и талентованих људи је преузело оно најбоље са Крима у самој његовој атмосфери, у духу... преузели су то како би га приказали у узвишеним примерима књижевног, уметничког и музичког стваралаштва. Ови примери сад с правом и заувек припадају великој руској култури и на срећу, то више нико никад неће моћи да укине.
Трагедија револуционарне смутње, хаоса и бола Грађанског рата... велики егзодус, убиство на кримској земљи десетина хиљада људи који нису били угодни новој власти... погубљивање оних који су живели од вере у јединство Русије, у њену високу улогу и призвање – све ово на чудан начин не само да није раскинуло везу између Крима и руског света, већ ју је учинило још чвршћом, нераскидивом, као што бива чврсто свако свето и добро дело плаћено великом, највишом ценом људског живота. Затим је уследио велики и страшан рат... Руски народ који представљају најразличитији етноси, језици и културе, овде је штитио један дух, и овај јединствени дух, дух отаџбине, несумњиво је неговало православље у току многих столећа. А и шта да се говори! Крим је за Русију купљен тако високом ценом да се више не може откупити. Не може се откупити и за какав новац, као што се не може вратити цена Крви, коју је за наш живот пролио Господ. И управо сад вером у Њега, у Његову победу и снагу приносиле су се оне небројене жртве, најбоље жртве о којима говоримо и које су заувек нераскидиво повезеле Русију и Крим.
Ове жртве су се природно и свето спојиле са жртвама које су приношене ради Христа, ради вере и ради отаџбине раније – у претходним вековима, све до најдубље старине... И наравно, ове жртве нису биле узалудне, зато што је мучеништво Христа ради – семе истинског живота које неизбежно доноси стоструки плод. И у овом закону који се не може укинути је залог будућег живота Русије и Крима у њиховом нераскидивом јединству.
Колико је мученика и исповедника заблистало на кримској земљи у време богоборачке смутње! Најистакнутији пример је светитељ исповедник Лука (Војно-Јасенецки) који је рођен на Криму, али је по свом доживљају света, по вери и васпитању припадао великој руској култури. И свим својим животом, служењем, страдањима за веру у најудаљенијим крајевима руске земље, својим повратком на Крим на заласку живота, светитељ је на известан начин затворио круг, сакупио је у свом срцу отаџбину расточену безбожношћу. И с вером у јединство Свете Русије, са вером у њену духовну снагу и будућност он се упокојио и сахрањен је на Криму. Овде га је прославила сва пуноћа Руске Цркве и овде почивају његове мошти.
И није случајно што се управо на дан обретења моштију овог дивног угодника Божијег – 18. марта – десио најважнији догађај у новијој историји наше отаџбине – повратак Крима у састав Русије.
Сви ми, Руси, треба да чувамо и да негујемо да са свештеним страхом и трепетом гајимо семена свете православне вере које смо добили од предака по милости Божијој. Треба да стварамо добар живот са свешћу да учествујемо у великој духовној култури, самосвојној и јаркој, коју су створили руски народ у својој стрпљиво и тешкој, али и радосној, светлој спознаји Бога.
Превод са руског приредила
редакција портала "Ризница"
Извор: Crimea-eparhia.ru
