Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Двадесет и четврта глава Дела апостолских
1. А после пет дана сиђе првосвештеник Ананија са старешинама и са ретором неким Тертулом, који оптужшие Павла управнику. 2. А кад га дозваше, поче њега Тертул тужити говорећи: 3. Да под тобом живимо у великом миру, и да се правице овом народу чине твојим старањем, признајемо са сваком захвалношћу свагда и свуда, племенити Феликсе! 4. Али да ти много не досађујем, молим те да нас укратко саслушаш по твојему снисхођењу.
У суднииџ Иродовој. Значајно је, да је у Кесарији постојала Иродова судница (преторија).
Који оптужшие Павла управнику. Поново у речима нешто недостаје да би се исказала пуноћа мисли, која би требало да буде следећа: они су поднели писану тужбу против Павла.
Да под тобом живимо у великом миру. Видиш, како од самог почетка настоји да похвалама приклони судију на своју страну и како се труди да Павла прикаже као новатора и бунтовника.
5. Јер нађосмо овог човека да је куга, и да подиже буну против свих Јудејаца по целом свету, и да је коловођа Назарејске јереси. 6. Који покуша и храм да оскрнави; њега и ухватисмо и хтедосмо да му судимо по закону нашему. 1. Али дође Лисија заповедник и са великом силом оте га из наших руку и посла теби. 8. Заповедивши да његови тужиоци дођу к теби; од њега можеш сам, испитавши га, дознати о свему ономе, зашто га ми тужимо. 9. А и Јудејци се сагласише говорећи да је то тако.
Припадати назарејцима сматрало се за срамну ствар; Тертул зато унижава Павла и с те стране, јер је Назарет био ништаван град. Назарејце назива јеретицима, као да је и таква секта постојала код Јудејаца. Тертул је, међутим, био Јелин; зато је и беседио и оптуживао Павла.
10. А Павле одговори кад му уиравник даде знак да говори: знајући да си већ много година праведни судија овом народу, са већим расположењем себе браним. 11. Ти можеш дознати да нема више од дванаест дана како ја изиђох у Јерусалим да се помолим Богу. 12. И нити ме затекоше у храму, нити у синагогама, нити у граду да се с ким препирем или да стварам узбуну у народу. 13. Нити они могу доказати оно, за шта ме сада оптужују. 14. А ово ти признајем, да тим Путем, који они називају јерес, ја служим Богу отачком, верујући свему ономе што је написано у Закону и Пророцима. 15. Имајући надање на Бога да ће бити васкрсење мртвима, и праведницима и грешницима, које и сами сви чекају.
Толико сам, каже Павле, далеко од тога да подижем побуну, да сам у Јерусалим дошао ради поклоњења. Зауставља се на тој мисли зато, што је она представљала снажан доказ његове невиности.
Ја служим Богу отачком, верујући… Када и након призива да буде Христов апостол Павле каже да служи Богу отачком, он тиме показује да је Бог Старог и Новог Завета један исти Бог. Путем назива веру или предање.
16. Због тога пак и сам се трудим да имам чисту савест пред Богом и људима. 17. И после много година дошао сам да донесем милостињу народу своме и да принесем жртве. 18. У томе нађоше ме очишћена у храму, не са светином нити са буком, 19. Неки Јудејци из Азије који су требали доћи преда те да се туже ако имају што на мене. 20. Или ови сами нека кажу, ако су нашли на мени какву кривицу, када сам стајао пред Синедрионом. 21. Осим ове једне речи коју узвикнух стојећи међу њима: За васкрсење мртвих ви ми данас судите.
Због тога пак и сам се трудим да имам чисту савест. Савршену врли-ну пројављујемо онда, кад људима не дајемо повод за саблазан и кад настојимо да пред Богом будемо непорочни.
Ови сами нека кажу, ако су нашли намени какву кривицу тј. ако су нашли неправду на збору, када је начињена тужба. О томе, да ја говорим истину, сведоче они исти који ме оптужују. Неизбегавање клеветника и спремност да се свакоме да одговор јесте несумњиви знак праведности. У почетку су се вређали и због тога, што ја проповедам васкрсење из мртвих, јер се након те проповеди лако могло присајединити и оно, што се односи на Христа, односно, да је Он васкрсао.
22. А када Феликс чу ово, одгоди им, знајући врло добро за овај Пут, и рече: Када дође Лисија заповедник, извидећу вашу ствар. 23. И заповеди капетану да се Павле чува, и да му се учини олакшање, и да се ниједном од његових блиских не забрањује служити му и долазити к њему.
Одгоди им. Намерно је одложио ову ствар, тј. не зато да би је изучио, него да би удаљио Јудејце и да би олакшао Павлу, јер није хтео да га кажњава због њих.
Знајући врло добро за овај Пут, рече: када дође Лисија… Научен из Старог Завета ономе, што се односило на Христа, Феликс је добро познавао Павлову веру, али га није ослободио услед човекоугађања, као што је речено у наставку.
Хотећи Јудејцима учинити на вољу. Можда је мислио и да ће од Павла добити новац. Феликс је знао за оно што се односило на Христа, јер је имао жену Јудејку, од које је често слушао о томе.
24. А после неколико дана дође Феликс са Друсилом, женом својом која беше Јудејка, и дозвавши Павла слушаше од њега о вери у Исуса Христа. 25. А кад он говораше о правди и уздржању и о будућем суду, уплаши се Феликс и одговори: Иди за сада, а кад узимаднем времена позваћу те. 26. Уједно се пак надао да ће му Павле дати новца да би га пустио, зато га је и дозивао често и разговарао с њим. 27. А кад се навршише две године, дође Феликсу за наследника Поркије Фест. А Феликс, хотећи Јудејцима учинити на вољу, остави Павла у сужањству.
