Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Прва глава Дела апостолских
1. Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему
Помиње (Лука) Теофилу (своје) Еванђеље, како би указао на свој веома брижљив однос према делу, јер и на почетку тог свог дела каже:
Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка, пореду писати теби, не како било него онако као што нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Речи (Логоса) (Лк. 1; 3,2).
Према томе, он Еванђеље помиње због тога да би подсетио с каквом је брижљивошћу оно написано. То помиње зато да, имајући на уму исти такав брижљив однос према делу и прили-ком састављања ове књиге, буде што је могуће пажљивији према ономе што пише. Зато му овога пута није било потребно неко одобрење јер онај, којег су удостојили да пише о ономе што је чуо и којем верују у ономе што је написао, праведно заслужује да му се још више верује кад не излаже оно што је слушао од других него оно, што је сам видео.
Зато и не каже: Прво Еванђеље, него: Прву књигу, будући да му је преузношење било страно и да је смиреноумно мислио да је назив еванђеље узвишенији од његовог дела, иако га апостол велича због тог труда: Хвале га по свим црквама због проповедања еванђеља (2. Кор. 8; 18).
Међутим, својим изразом о свему он као да противуречи еванђелисти Јовану. Овај, наиме, каже да није било могуће да се све опише, док Лука каже: о свему што сатвори од почетка па све до Вазнесења. Шта ћемо на ово рећи? То, да изразом о свему Лука ука-зује да није пропустио ниједну од суштинских и неопходних ствари, из којих се познаје божанственост и истинитост проповеди, јер су и Лука и сваки од еванђелиста у своја еванђеља на почетак поставили оно, из чега се познаје божанственост и истинитост проповеди и то у тако тачном облику као да су то чинили по неком обрасцу. На сличан начин је о свему томе излагао и сам Јован Богослов. Они нису пропустили ниједну од оних црта кроз којесе, с једне стране, познаје и постаје предмет вере домострој (икономија) Речи (Логоса) по телу, а са друге расветљује и открива Његова величина по божанству.
Јован каже да, чак и ако бисмо делимично и сажето описали све што је рекао и учинио Господ, ни тада у сами свет не би стале написане књиге, а утолико пре не би могле да стану ако би неко пожелео да опише сва дела и све речи Господње с истраживањем њиховог значења, будући да њихова значења и узроке, због којих је Господ делао и говорио, човечији ум не може ни да обухвати ни да позна и то стога што је све оно, што је Он творио у човечијој природи, творио као Бог. С те стране се речи и дела Христова не могу нити речима изразити, нити записати. Уосталом, допуштам да је овај додатак хиперболички обрт речи и да не мора безусловно да говори о томе да у сав свет не би стале написане књиге ако би њихово излагање било опширније. Може се рећи и да овај еванђелиста (Јован), који је више него други узнапредовао у созерцању, уистину познаје све творевине и сва дела Спаситељева – не само она, која је Он пројавио живећи у телу, него и она која је Он од века савршио, како бестелесно тако и са телом.
Ако би неко одлучио да опише обележја природе, порекло, разлику, суштину и сл. сва-ког од тих дела онда, чак и ако се допусти могућност таквог дела, у сав свет не би могле да стану написане књиге. Ако пак неко под речју “свет” не буде подразумевао само свет него и човека који лежи у злу и помишља на световне и телесне ствари – а реч “свет” се у том смислу помиње на многим местима у Писму – Јован и у том случају говори истину, јер, ако би неко хтео да опише сва чуда која је савршио Христос, онда би такви људи, запрепашћени мноштвом и величином дела Христових, пре дошли до неверја него до вере и не би могли да прихвате написано. Управо због тога еванђелисти често прећуткују о читавом мноштву исцељених и заобилазе мноштво чудесних дела, означавајући само општу чињеницу да су се многи избавили од различитих болести, да је било много чуда, итд, а да их при том не набрајају јер би за људе, који нису способни да разумеју и који су обманути, појединачно набрајање пре послужило као повод за неверје и за одсуство жеље за слушањем (проповеди) него као повод да поверују и саслушају.
Што поче Исус и творити и учити.
Говори о чудима и учењу – уосталом, не само о овом, него и о ономе, чему је Исус учио и делом, јер није само речима људе саветовао да чине ово или оно а да Он Сам то није чинио, него је делима, која је Он Сам савршавао, и њих убеђивао да Га подражавају и да ревнују на врлини. Требало би знати да је Теофил био један од оних које је сам Лука обратио у веру. Нека те не чуди што је Лука показао толико бриге за само једног човека, да је пуне две књиге написао за њега, јер је он очувао познату изреку Господњу У којој се каже: Није воља Оца Мојега да пропадне један од ових малих (Мт. 18; 14). Зашто он, пишући само Теофилу, није написао једну књигу, него је предмете поделио на две књиге? Ради јасноће и ради тога да не оптерећује читаоца, јер су оне подељене и по садржају, тако да је правилно поделио предмете приповедања на две књиге.
2. До дана када се узнесе, пошто Духом Светим даде заповести апостолима које изабра.
Духом Светим даде заповести, тј. изрекао им је духовне речи. У тим речима није било ничега од људске природе, јер им је заповедао Духом. Као што је и Сам Господ услед смирења и према домостроју рекао: Ја Духом Божијим изгоним демоне (Мт. 12; 28), тако се и овде даде заповести Духом не каже због тога што је Сину био потребан Дух него због тога што тамо где дела Син, тамо и Дух, као једносуштан, садејствује и саприсуствује. Шта им је заповедио? Идите и научите све народе крстећи их у име Оид и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28; 19-20).
Даде заповести, каже, па се узнесе. Не каже уздиже се, него још о Њему расуђује као о човеку. Одатле видимо да је Исус и после Свог Васкрсења поучавао ученике; међутим, нико није у потпуности говорио о том времену. Јован је с Њим проводио више времена него други, али нико није јасно известио о свему томе, јер су ученици своју пажњу обраћали на нешто друго.
3. Којима и по страдању Своме показа Себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана.
Говорећи претходно о Вазнесењу, говори затим и о Васкрсењу. Будући да си слушао да се Он узнео а да не би помислио да Га је узнео неко други, Лука додаје: Показа Себе жива јер ако је Он стао испред њих након што је савршио веће чудо, онда је утолико пре могао да сатвори оно мање (чудо). Јављајући им се четрдесет дана а не за свих “четрдесет дана”, јер није стално био с њима, као до Васкрсења, него им се јављао и одлазио, узвисујући њихове мисли и не допуштајући им да се за Њега привежу на сличан начин као раније. С великом опрезношћу и мудрошћу Он је у њима развијао две стране: и веру у Своје Васкрсење и убеђење да Га сматрају за више од човека, иако је једно другом противуречило, пошто је из вере у Васкрсење морала да се појави представа о многим човечијим странама, а из тога да је Он изнад човека – супротно. Међутим, и једно и друго потврдило се у своје време, односно током четрдесет дана, почев од дана Васкрсења па до дана Вазнесења на небо. Током тих дана, Он је с њима јео и пио, показујући им да је управо Онај Који је био распет и погребен и Који је васкрсао из мртвих. Зашто се Он није јавио свима, него само апостолима? Зато што би се многима, који нису разумели ову неизрециву тајну, Његово јављање чинило као привиђење. Ако и сами ученици у почетку нису веровали и ако су били пометени, ако им је било потребно да га додирну руком и да заједно с Њим обедују, како би тек Његово јављање запрепастило гомилу? Због тога је Он доказ о Свом васкрсењу дао као несумњив и општи кроз чуда која су апостоли сатворили посредством силе благодати коју су добили, тако да Васкрсење није постало очигледна чињеница само за њих који су у то морали да се увере сопственим очима, него и за све људе потоњих времена.
3-4. Јављајући им се и говорећи о Царству Божијем. С њима једући (у српском преводу: боравећи) заповеди им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање От које чусте, рече, од Мене.
Сам Господ је Царство за које је обећао ученицима да ће у њему заједно с њима пити ново вино, назвао Царством Очевим, док је као ново пиће именовао оно, које је заједно с њима пио после Свог васкрсења. Он је, истовремено, с њима окусио и нову храну, али ју није окушао на начин на који је јео и пио пре Васкрсења јер је тада, поставши нам сличан у свему осим у греху Он и јео и пио, добровољно допуштајући телу да тражи неопходну употребу хране; зато је добровољно допустио стање гладовања. Након васкрсења, Он више није јео и пио због потребе, него само због тога да би се сви уверили у истинитост Његове телесне природе, као и у то да је Он добровољно пострадао и васкрсао, како и доликује Богу.
Према томе, новима је назвао ону храну и пиће које је након Васкрсења узимао с ученицима, јер је речено: Четрдесет дана с њима једући тј. употребљавајући со и храну која је била заједничка и Њему и њима. А како се то догодило ми не можемо да кажемо, јер је то било нешто необично, што се није догађало због тога, што је природа захтевала храну него због снисхођења, са циљем да се докаже Васкрсење. Откривајући им тајне о Царству Божијем, заповеди, итд. Зашто им је заповедио да тако поступе? Пре тога, кад су стрепели и страховали и пошто су били спремни да се одрекну дела на које су били призвани, Он их је одвео у Галилеју, како би без страха могли да слушају оно, што је имао да им каже. Сада пак, кад су Га слушали и провели заједно четрдесет дана, Он им је заповедио да се не удаљују из Јерусалима. Зашто?
Наиме, као што нико не дозвољава да војници, који треба да нападну велику (противничку) силу не пођу на њих пре него што се наоружају и као што нико не допушта да коњи крену пре него што седне кочијаш, тако и Господ до силаска Светог Духа није допустио апостолима да ступају у препирке, како их огромна већина не би победила и заробила. Уосталом, Господ им није само због тога забранио да се удаље из Јерусалима, него и због тога што је требало да и овде многи поверују а, као треће, и због тога да нико не би рекао како је Он, напустивши Своје, отишао да тражи славу међу туђима. Зато они шире несумњиве доказе (васкрсења) међу оним истим људима који су убили Господа, који су Га разапели и сахранили, и то у оном истом граду, где су се одважили да почине такво безакоње. Кад су они чули ову заповест? Онда, кад им је Он рекао: Боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Ушешитељ неће доћи (Јн. 16; 7) и Ја ћу умолити Оца и даће вам другог Утешитеља (Јн. 14; 16). Зашто Утешитељ није дошао док је Он још био ту, нити је дошао одмах по Његовом одласку него тек након осам или девет дана, односно у оно време, кад се навршио дан Педесетнице? Поред тога, како је Он, пре него што је сишао Дух Свети, говорио: Примите Дух Свети (Јн. 20; 22)?
На то се мора рећи да је Он тако говорио с циљем да у њима побуди жељу, спремност и способност за примање Духа Светога. И они су Га (Духа) примили онда, кад је Он сишао. Или је пак о ономе, што је тек требало да буде, говорио као о већ постојећем и садашњем, слично као што им је говорио о могућности да стану на змију, шкорпију и на сваку силу вражију. Најзад, требало би рећи и то да су дарови Духа различити и многолики: постоји дар очишћења и усавршавања, дар освештавања и освештавајуће силе, дар језика и пророштва, дар чудотворења и тумачења, као и мноштво других дарова. Према томе, уз различитост и многоликост дарова Духа ништа није спречавало да апостоли на различите начине приме благодат Духа. Међутим, потпуно даровање Духа, које је апостоле учинило савршенима и способним да усавршавају и друге, догодило се у време Педесетнице, када је Он сишао на њих у виду пламених језика и васцело их испунио Својом силом. Зато је Господ отишао а дошао је Дух Свети. Дошао је у време Педесетнице а не одмах – због тога да би њих проникла жеља и да би тада задобили благодат. Да је Дух Свети дошао док је Син био међу њима и да је Син затим отишао а Дух осгао, онда то за њих не би била толика утеха, јер су се они нерадо растали од свог Учитеља. Због тога се Он узноси али Дух не долази одмах, да би се после извесне малодушности у ученицима побудила жеља и сазнање о неопходности обећања које им је дато и да би у време силаска доживели чисто и потпуно наслађивање. Уосталом, требало је да се најпре наша природа појави на небесима и да дође до најпотпунијег помирења, па тек тада да сиђе Дух Свети. Знај да их је Господ датим обећањем обавезао да остану у Јерусалиму, да се након вазнесења опет не би разбежали. Он је тим очекивањем, као неким оковима, све њих задржао тамо и обећањем добрих нада приклонио их ка силној жељи за тим надама иако су им оне још увек биле непознате. Нико неће погрешити ако каже да су они и тада добили неку силу и благодат Духа – не такву, да би могли да васкрсавају мртве, али су добили силу да опраштају грехове. Због тога је (Господ) и додао: Којима опростите Грехе, опраштају им се (Јн. 20; 23), показујући тиме коју им заправо врсту силе дарује. Тада их је обукао у ту силу, а након што је прошло четрдесет дана подарио им је силу да творе знамења, због чега и каже: Примите силу, итд.
5. Јер је Јован крстио водом а ви ћеше се крсшиши Духом Свешим недуго после ових дана.
Рекавши да чекају Очево обећање које су чули од Господа, Он додаје: Јер је Јован крстио водом, итд. Тиме јасно указује да се Он разликује од Јована али не више онако прикривено као раније, када је говорио: Најмањи у Царству небескоме већи је од њега (Мт. 11; 11). Сада пак јасно каже: Јован је, дакле, крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим и тиме показује да су чак и они постали већи од Јована, будући да ће и они крстити Духом Светим. Није рекао: крстићу вас Духом Светим, него: крстићете се Духом Светим, свугде нам остављајући образац смирења, јер је из сведочења Јовановог већ познато да је онај који крсти био Господ: Он ће вас крстити Духом Светим и огњем (Мт. 3; 11).
Како је речено: крстићете се, кад у тој одаји није било воде? Тако је речено стога, што се овде мислило на истинско крштење Духом, кроз које ће и сама вода постати дејствена, као што се и за Господа каже да је помазан, иако Он никад није био пома-зан уљем него је примио Духа. Уосталом, може да се докаже да се апостоли нису крстили само Духом него да су се крстили и водом, али у различита времена. Над нама се и једно и друго крштење савршава истовремено а тада се савршило раздељено, јер је апостоле у почетку Јован крстио водом а затим су се крстили и Духом Светим. Зашто Господ није објавио када ће сићи Дух Свети, него каже: Не дуго после ових дана. Не дуго после ових дана каже зато, да они не би пали у униније није им рекао одређено када ће сићи Свети Дух због тога да би непрестано бдели очекујући Његов долазак. Шта је, дакле, чудно у томе, што им Он не говори о коначном миру кад, из разлога који смо навели, није желео да објави ни тај блиски час?
Израз: крстићете се означава изобиље и, на неки начин, богатство заједнице (општења, причасности, лат. partitipaonis) Духа Светога. Наиме, онај који се крштава у води, целим телом се погружава у њу и то чувствено осећа, док се онај, који просто прима воду, не орошава њоме у целости, нити по свим местима (свог тела). На тај начин, оно што је сада речено не противуречи ономе, што се говори у светим еванђељима. После Христовог васкрсења из мртвих апостолима је речено: Примите Дух Свети, и они су га примили; тамо је тако и речено, да су они примили Духа Светога. Овде пак израз: крстићете се Духом означава изливање и богатство благодати да руководе друге коју им је Господ даровао након што се узнео код Оца. Као што су, имајући веру, они дошли код Њега и рекли: Дометни нам вере тако је и овде оној заједници Духа, коју су већ имали, након силаска Светог Духа на њих, присаједињено још снажније сабивствовање (још снажнија причасност) са Њим.
6. Онда они који бејаху сабрани иишаху Га Говорећи: Господе, хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево? 7.А Он им рече: Није ваше знати времена и рокове, које Отац задржа у Својој власти. 8. Него ћете примити силу, када сиђе Дух Свети на вас.
Намеравајући да питају, они сви заједно долазе код Учитеља, како би својим бројем деловали на Њега, јер су знали да Његов претходни одговор, односно: О томедану нико не зна (Мт. 24; 36), није био такав услед незнања него због избегавања одговора. Услед тога питају поново. Кад су чули да ће примити Духа Светога, пожелели су да дознају о томе и да се избаве од недаћа, сада већ као достојни, јер нису желели да се опет излажу највећим опасностима. Не питају: када, него: хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево! Хоћеш ли сада, кажу, јер су толико силно желели тај дан. Мени се чини да њима још није било јасно какво је то царство, јер још није било Духа Светога Који би их поучио. Не питају: кад ће наступити, него: Хоћеш ли (сам) успоставити, толико су високо мишљење већ имали о Њему. Због тога и Он с њима говори без (пређашње) непопустљивости и не каже, да о том дану нико не зна па чак ни Син.
Шта, дакле, каже? Није ваше знати времена и рокове. Знање о испуњењу времена Он није приписао Оцу због тога, што га Он не зна, него због тога што је само питање било сувишно. Зато је Он, због њихове користи, на то питање одговорио ћутањем. Он је при том имао за циљ да пресече крајњу радозналост Својих ученика, јер их је послао да проповедају Царство небеско а не количину времена. Не говори им о том времену, јер их је научио оном далеко већем – с циљем да их, као што смо управо поменули, примора да бдију и што, не знајући за то, ништа не би изгубили, јер им је открио истине које су далеко узвишеније од те – открио им је, да је Он Син Божији, да је с Оцем једнак у части, да је Он васкрсао, да ће се догодити васкрсење мртвих, да ће настати суд и да је Он сео с десне стране Оца. Реци ми шта је важније да се зна – да ће Он царевати или када ће царевати?
Павле је дознао да човеку није допуштено Говорити (2. Кор. 12; 4). Мојсеј је упознао почетак света и то, када и за колико времена је он створен и броји године, иако је, уопштено, упознавање почетка теже него упознавање краја. Уосталом, апосголи нису питали Господа о коначном свршетку (времена), него: Хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево? Он, међутим, ни то није открио него је одговорио као и раније, удаљујући их од размишљања о томе, како не би помислили да је блиско избављење од недаћа и да би знали да ће бити изложени још многим опасностима. Тако одговара и сада, само блаже и при том додаје: Примићете силу. Затим се, да Га не би опет испитивали, истог тренутка вазнео. Осим тога, да Га не би питали зашто их оставља у недоумици у вези с тим стварима, Син каже да је то Отац задржао у Својој власти. Власт Оца је, наравно, и власт Сина: као што Отац васкрсава мртве и оживотворава, тако и Син оживотворава кога хоће. Ако у оним случајевима, кад је потребно да се саврши нешто изузетно и чудесно, Син твори с истом оном влашћу с којом и Отац, онда се то утолико пре односи на знање, јер је васкрсавање мртвих и при том с влашћу која је једнака Очевој власти, далеко важније него знање о дану. Зашто Христос није одговорио на то, што су Га упитали ученици, него им је рекао: Примићете силу! Као одговор, Он им је казао: Није ваше да знате и додао: Примићете силу. Те речи на неки начин објашњавају силазак и, да тако кажемо, изливање Светог Духа. – Овде би требало поменути фригијску јерес. Они су тврдили да је Утешитељ две стотине година после Вазнесења Христовог послат на жене које су сматрали за пророчице, Прискилу и Максимилу и на Монтана, зараженог тим истим безумљем. Тада се, кажу, испунило обећање: Послаћу к вама Утешитеља (Јн. 16; 7).
Зашто пак обзнањује и оно, о чему га нису питали, односно: Примићете силу? Зато, што је Он Учитељ а учитељски призив није у томе да поучава ономе што ученик жели да зна, него ономе, што је корисно знати. И бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље. Некада је говорио: На пут незнабожаца не идите и у град самарјански не улазите (Мт. 10; 5), јер је желео да се реч Божија превасходно проповеда Јудејцима. Сада је већ требало да се она разлије по читавој васељени, тако да правовремено додаје: по Јудеји и Самарији а затим и: до краја земље. Изрека: Бићете ми сведоци истовремено је и савет и непролазно пророштво, јер ће они своју проповед посведочити до крајњих граница земље.
9. И ово рекавши, док они Гледаху, подиже се, и узе Га облак испред очију њихових. 10. И нетремице гледаху за Њим како иде на небо.
Васкрсао је тако, да то они нису видели. Његово Вазнесење су видели, иако то виђење није тога пута све разрешило. Видели су крај Васкрсења али нису видели његов почетак; видели су почетак Вазнесења, али нису видели и његов крај. Зашто? Зато што је тамо (у Васкрсењу) виђење почетка било излишно, будући да је Сам Васкрсли био пред њима и говорио о томе, и показивао им гроб у којем Њега нема. Овде је било потребно да знају и крај, јер је очима неодступна сва висина и вид није могао да одреди да ли се Он вазнео на небо или се негде зауставио. Због тога су им анђели, који су стали испред њих, открили оно што посредством вида нису могли да разумеју. А облак га је уздигао због тога, што је он символ Господње и Божанствене силе, јер се у облаку не може видети символ неке друге силе.
Због тога Давид и каже о Оцу: Поставио си облаке за подножје Своје (Пс. 103; 3), а на другом месту: Господ седи на облаку лаком (Иса. 19; 1). И на многим другим местима говори се о том истом. Уосталом, Господ то није учинио једноставно и без циља: знао је да, уколико се вазнесе невидљиво за њих као што је и сишао или, боље речено, снисходио, онда они (апостоли) ни приликом јављања Духа неће поверовати да је то онај исти Дух за којега им је пре неколико дана обећао да ће Га послати. Знао је, такође, да ће у том случају у њима изазвати сумњу да је и Он Сам сишао с неба. Најзад, знао је да, у случају да се вазнесе неви-дљиво, ако и призове Павла са неба, ако и пошаље одатле Петру нерукотворену плаштаницу (в. Дела ап. 10; 11), они неће поверовати да то Он твори након Свог телесног удаљавања од њих. Знајући, дакле, све то, Он се узнео тако да Га виде.
Од облака Дјеве, Он улази у облак и посредством облака усходи тамо где је био и раније. Израз “где је био” не треба да разумеш у смислу места, нити у том смислу да је Он са себе скинуо тело и да је Његово оваплоћено божанство постало бестелесно као и раније. Не, израз “где је и био”, па-жљиво ме слушај, указује на висину бестелесности у телесности, на величину бесплотности у плоти, на самобитну вредност Његовог добровољног смирења приликом ваплоћења Његове неизменљивости, као и на то, да се Он не креће међу људима и да не обитава међу њима на видљив начин.
И Гле, два човека у хаљинама белим стадоше поред њих. 11. И они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и Гледате у небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што Га видесте да одлази на небо.
Користили су очигледан начин изражавања, рекавши: Овај Исус, који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што Га видесте да одлази на небо.
Нису рекли: “како се подиже или како Га носе”, него: како одлази. Ако је Он и пре крста, кад је још увек био обучен у тело које има тежину и подложно је страдању, ходао по води, онда нико не сме да сумња да је Он, након што је примио непропадљиво тело, узнео пресецајући ваздух. Доћи ће, кажу, а не: “биће послат”. Тако ће исто доћи, тј. са телом. То су желели да чују, а такође и то да ће у дан Суда доћи на облаку. Говорећи: два човека, мисли на два анђела, описујући догађај у оном облику у којем се он показао чулу вида, јер су анђели уистину узели човечије обличје да их не би уплашили.
Два човека су стала испред њих зато да би на устима два или три сведока остала свака реч (Мт. 18; 16). Рекавши: Што стојите и Гледате у небо они им нису допустили да и даље остану на том месту, надајући се да ће Га видети, него су их подстицали да се најзад врате у Јерусалим на дело проповеди. анђели Га увек служе као Господа – и приликом Рођења, и приликом Васкрсења, и приликом Вазнесења, а служили су Га и пре тога, пре него што се у телу јавио у свету. анђели су се, међутим, јавили тако, да су људи могли да их виде.
Израз: у хаљинама белим указује или на чистоту анђела или на оно озарење које је требало да буде даровано апостолима. Другачије би требало размотрити израз: Гледајући Га. Знајући да ће се јавити људи исквареног ума који ће говорити да Он није са неба или да није сишао са неба и да се није вазнео на небо, него да је премештен на неко место изван граница земље, а таквима припадају и чланови Виталијеве секте – знајући то, Господ се вазнео пред очима апостола, док су они нетремице гледали на небо.
12. Тада се вратише у Јерусалим са Горе зване Маслинске (Елеон), која је близу Јерусалима један суботни дан хода.
Тада. Када? Кад су чули (оно што су им анђели рекли), јер иначе не би могли да се одвоје од тог места, да им анђели нису казали за Други долазак. Ја мислим да се то догодило у суботу, јер Лука не би на тај начин указао на растојање: Са Горе која се назива Маслинска која је близу Јерусалима један суботни дан хода. Дужина пута, која је Јеврејима била дозвољена да је пређу у суботу, била је јасно одређена. У својој дванаестој књизи о (јудејским) старинама Јосиф (Флавије), каже да се Маслинска гора налази на осам стадија од Јерусалима. И Ориген у петој књизи каже: “Суботњи пут су чинила три лакта.” И света скинија с кивотом је претходила табору и била удаљена од њега за оно исто растојање које је било дозвољено поклоницима да га пређу у суботу. То растојање износи једну миљу.
13. И када уђоше, попеше се у горњу одају где су боравили, и то: Петар и Јаков, и Јован и Андреј, Филип и Тома, Вартоломеј и Матеј, Јаков Алфејев и Симон Зилот, и Јуда Јаковљев. 14. Ови сви бејаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу, са женама и са Маријом, Матером Исусовом, и са браћом Његовом.
Разборито набраја ученике. Будући да је један од њих издао, да се други одрекао а да трећи није поверовао, показује да су били присутни сви осим издајника. Како, међутим, каже: са Матером Исусовом! Мада је речено: Од онога часа узеје учешк к себи (Јн. 19; 27), то ни најмање не противуречи претходноме. Наиме, ако је сам ученик био ту, ништа није спречавало да и Она буде ту присутна. Како то да овде не помиње Јосифа? Не помиње га због тога, што Јосиф већ беше умро. Ако су поверовала и присуствовала браћа, која су раније често изражавала неповерење, онда би се Јосиф, који никада није изразио никакву сумњу, далеко пре показао као веран и не би желео да се удаљи од апостолског збора, да је још увек био жив.
15. И у те дане устаде Петар између ученика – а беше народа на окупу око сто двадесет душа – и рече: 16. Људи браћо, требало је да се изврши оно Писмо што прорече Дух Свети устима Давидовим за Јуду, који беше предводник оних што ухватише Исуса. 17. Јер се бројаше с нама и бејаше примио удео службе ове.
У те дане, тј, у дане који су претходили Педесетници, устао је Петар као огњени ученик, као онај, којем је Христос поверио Своје стадо и, најзад, као предводник. Међутим, обрати пажњу да он све чини уз општу сагласност а ништа самовољно и самовласно. Он их чак и убеђује на основу предсказања и не каже да рече Давид, него: рече Дух Свети устима Давидовим. Затим говори о Јуди, који је предводио оне што ухватише Исуса.
Запази и овде мудрољубље овог човека, запази како он у казивању не вређа и не говори: “за Јуду презреног и најпрезренијег”, него просто обзнањује оно што се догодило. Не каже да су Јудејци стекли, него да је он (Јуда) стекао њиву, и то је исправно, јер је праведно да се за господара сматра онај, који је уплатио новац, чак и ако су и други куповали. Саслушај шта је била његова плата:
18. Он, дакле, стече њиву од плате неправедне, и стрмоглавивши се пуче по среди, и просу се сва утроба његова. 19. И то постаде знано свима који живе у Јерусалиму.
Говори о казни коју је Јуда понео у овом животу а не о будућој казни, јер душе слабих људи не обраћају толико пажње на будући колико на садашњи живот. Гледај: не говори о прегрешењу него о казни за њега. Јуда, наиме, није умро на конопцу него је живео и после тога, пошто су га скинули одатле пре него што се удавио. О томе јасније говори Папије, Јованов ученик, у четвртој књизи Тумачења речи Господњих. Он тамо каже: “Велики пример безбожништва у овом свету представљао је Јуда, чије је тело у тој мери било надувено да није могао да прође ни онуда, куда су пролазила кола и не само да није могао да прође он него ни сама његова глава.”
Кажу да су његови капци толико натекли да уопште није могао да види светлост и да његове очи нису могле да се виде чак ни уз помоћ лекарског увеличавајућег стакла, толико су дубоко упале у односу на спољашњу површину… После великих мука и болова он је, кажу, умро у својој њиви. Та њива је све до сада остала празна и ненастањена и све до данас нико не може да прође тим местом а да руком не зачепи ноздрве, такав је смрад који се шири од његовог тела и од земље…” Апостолима је то послужило као нека утеха. А као што се просула Јудина утроба, тако се просула и утроба јеретика Арија.
19. Тако се та њива прозва њиховим језиком Акелдама, што значи: њива крви. 20. Јер је написано у књизи Псалама: Да буде двор његов пуст, и да не буде никога ко би живео у њему, и епископство његово да присвоји други.
Јудејци нису тако назвали њиву по њој самој него због Јуде. Петар овде наводи ту чињеницу узимајући за сведоке непријатеље, који су њиви дали такав назив. Речи: Да будедвор његов пуст изговорене су о тој њиви и о Јудином дому. Речи: Епископство његово да присвоји други указују на свештенички чин. Да буде двор његов пуст. Шта би пак могло да буде више пусто него што је гробље, и то заједничко гробље, у шта се и претворила та њива?
21. Треба, дакле, од ових људи који су били заједно с нама за све време откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус, 22. Почевши од крштења Јованова до дана кад се узнесе од нас, да један од ових буде сведок Његовог васкрсења.
Представља ово дело као заједничко, да не би наишло на приговоре и да не би дало повода за препирке. Због тога на почетку беседе каже: Људи браћо… требало би да међу вама изаберемо.., препуштајући избор свима и, истовремено, указујући част изабранима, док се он сам ослобађа ненависти са било чије стране. О томе, да је тако требало да буде, говори и он сам, и наводи пророка као сведока. Ко су они, међу којима је требало да изаберу?
Они, који су се састајали с њима у свако доба, јер је то било нужно и корисно. Није рекао: “међу овдашњим људима који су с нама”, јер би се показало да тиме жалости остале. Дело се сада решавало временом. Да један од ових буде с нама сведок Његовог васкрсења, како ученички збор не би био окрњен са било које стране. Каже: Да буде сведок Васкрсења а не нечег другог. Ономе, ко се удостојио да сведочи о томе да је (Господ) јео и пио с нама и да је Распети (Господ) устао, далеко је лакше поверити да сведочи о осталим догађајима. Тражио се, дакле, сведок Васкрсења, јер се оно савршило тајно, док се остало савршило јавно.
23. И поставише двојицу: Јосифа званог Варсава, који би назван Јуст, и Матију. 24. И помоливши се, рекоше: Ти, Господе, познаваоче срдаиа свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао. 25. Да прими удео ове службе и апостолства, из којег испаде Јуда да иде на место своје. 26. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би прибројан Једанаесторици апостола.
И поставише двојицу. Зашто нису поставили многе? Да не би дошло до велике пометње; осим тога, то се тицало само неколицине. Правовремено у молитви призивају Срцевидца и у наставку не кажу: “изабери”, него: Покажи кога си изабрао, знајући да је код Бога све одређено и пре људске помисли. Свагда то (изабрање) назива уделом, показујући на тај начин да се све дешава према човекољубљу Божијем и према Божијем изабрању. Осим тога, подсећа их на древне догађаје јер је, као и Ле-вите, и њих Бог изабрао за Себе коцком. Ко су били ови људи? Можда су били од Седамдесеторице, који су били уз Дванаесторицу апостола, или можда од других верујућих, али који су пламеније веровали и били побожнији него остали. Такви су били и Јосиф и Матија. Јосифа назива и Варсавом и Јустом можда и зато што су они тим именом називали једно лице.
Можда су, међутим, и због промене начина живота давали ново име. Најзад, можда се надимак придодавао и уз неко занимање. Зашто ову беседу није започео Јаков, који је примио епископство у Јерусалиму, него је право да се обрати народу уступио Петру? Зато што је био смирен; тада нису размишљали ни о чему људском, него су имали у виду општу корист. Из тог истог разлога су апостоли њему уступили катедру, уместо да се надмећу и препиру с њим. Да иде на место своје. Место, које је достојно требало да заузме Матија, (Лука) назива својим или сопственим јер је Јуда, и пре него што је отпао од њега, од оног времена, кад је оболео од болести среброљубља и издаје, већ био отуђен од овог места, исто као што је и Матија, и пре него што је заузео ово место, од времена кад је себе учинио достојним тога дара, постао његов власник. Зашто су одлучили да изаберу посредством коцке? Зато што себе још нису сматрали достојнима да то дознају путем неког знамења. На њих још не беше сишао Дух Свети, а није ни било потребе за знамењем, јер је коцка имала велики значај. Ако чак и у оном случају када је требало одредити исправно мишљење у вези с Јоном нису помогли ни молитва ни мудрост људи него је, напротив, тако много значила коцка, онда је у овом случају била још значајнија. Речи: На место своје могу имати и друго значење. Сваки својим делима припрема себи или добро или рђаво место.
Дакле, кад (Лука) ово каже, он говори да је Јуда пошао на своје рђаво место, које је себи припремио издајом Исуса, јер места за нас нису добра или рђава по својој природи, него ми својим делима припремамо себи место. И што се бабице бојаху Бога начини им куће (2. Мојс. 1; 21); А безбожни ће чути следеће: идите у светлости огња својега и искрама које распалисте (в. Иса. 50; 11). Реч “место” има многа значења. Она, између осталог, означава и неку дужност, па тако кажемо: место епископа или место презвитера. Исто се може видети и из супротног, узимајући у обзир да сваки својим делима припрема своје место. Тако се може имати место лажног учитеља, лажног апостола или пак тиранина или неког другог узрочника безаконих дела.
Будући да је Јуду привукла страст среброљубља, он је заузео место издајника, и њему је праведно речено: Иди на место своје. Лишивши се због својих поступака места у апостолском збору, он је самоме себи устројио своје место.
