Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење, четврти - ослобођење од мрског римског јарма, пети - уређење својих земаљских послова.
Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу - проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека - ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех" јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га... "И тада Га'' - пише јеванђелиста Матеј – ''сви ученици оставише и побегоше...".
Међутим, нису сви побегли.
Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске "славе" били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима - како видимо из Јеванђеља - Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај - управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: "А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина'' (Јован 19, 25).
А потом, пошто је Исус већ умро:
"Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса"(Јован 20, 38-42).
Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. "А Марија стајаше крај гроба плачући."
Тако кроз све векове плаче љубав.
Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет.
Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што - без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
"Немају вина...". Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све... (О. Александар наводи речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у Кани Галилејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици палог света који је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред тога што је Исус Својој мајци одговорио да "још није дошао час Његов", она - у својој материнској истрајности - слугама које су стајале поред трпезе каже: "Што год вам буде рекао учините". Христос претвара воду у вино и тиме сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом обновљено и смртног у Богом бесмртно. /примедба преводиоца/)
Превео Матеј Арсенијевић
Извор: Епархија шумадијска
